...najpre ovo viđeno 6.januara 2011...
...Čubura, Ulica Gružanska...više sokak, u kojem je ostalo po desetak kuća sa obe strane...kao da je vreme stalo u osamdesetim, dugačka dvadesetak metara, iz koje izbijete u Beograd današnjice, na blok zgrada, novih i na gomile parkiranih automobila...i reklo bi se ništa naročito...osim sto sam tu sinoć zatekla trenutak koji mi je ulepšao dan...zima miriše pomalo čađavo, pseto laje u nekom dvorištu...kućerak s leva, fasada oronula, zavesa od zelenog platna navučena, kroz prozor izbija žuto svetlo...na zarđalu kapiju od kovanog gvozđa izlazi momak u papučama i trenerci, pretrčava zaleđenu ulicu, ulazi u dvorište prekoputa...tu kapija drvena, ograda taraba...kuca na vrata na kojima je zakačena cicana zavesa i svetlucave, šarene novogodišnje sijalice... otvara devojka i kaže, e super...kafa gotova, stižes na vreme...
... bottom line, još ima onih koji imaju komšiluk u koji se, preko puta, ide u papučama....
...pa onda ovo...taj isti 6.januar...
...prodavnica Soko Štark u Moše Pijade, dvoje penzionera vazda odmeravaju šta će da kupe kao božićni poklon unuci, nikako da se odluče, tiho se dogovaraju...čekam i ne požurujem, mislim o tome kako ću i ja imati 80...a ionako imamo svo vreme ovog sveta... i na kraju baka kaže ..."jednu čokoladu Najlepše želje od 200 grama, molim upakujte u flis papir"...deda plaća iz malog novčanika u kojem su uredno složene sitne novčanice...kao što i priliči, uloge su pravilno podeljenje... i onda vadi malu najlon kesu, novu, uredno ispresavijanu, da tu čokoladu spakuje...bela, a na njoj teget slovima piše Ateks... kojeg nema već sto miliona godina...a u koji se odlazilo kad mama dobije kintu za 8.mart ili 13. platu pa svima kupi po nešto...za Novu godinu...
... bottom line, kad najlon kesa nije tek samo kesa, nego duh iz prošlih vremena...
...i na kraju ovo...9.decembar, kraj 2011...
...sedim za računarom u sobi na 4. spratu zgrade u Ulci Puljihovoj 31, reon 5, kvartira 91...mrkla je noć ali ja već danima imam jet lag, pa kroz prozor gledam u zaspali Minsk...sneg veje, blista se pod svetlima, sve je mirno...odavno mi nije čudan taj osećaj da se vozikam i švrćkam po raznim gradovima, da slušam raznorazne jezike i da se nigde ne osećam strancem...ono što mi ovde jeste čudno jeste taj osećaj da sam se vratila u prošlost, u daleke osamdesete...u vreme spokoja, za koji smo mislili da nam prirodno pripada i tražili da imamo i mnogo više...i da se u tom, tuđem spokoju osećam kao stranac...
...danas sam isla u fabričku prodavnicu konfekcije na kraju grada...kao što se nekad išlo u iste takve radnje dorćolskog Beka ili zvezdarskog Kluza...i kupila sam dva kaputa...zgrade su slične, ljudi koji tamo rade su slični, modeli bi bili slični da Beko ili Kluz još uvek postoje...fabrike umivene, okolo, pod laganim snegom radnici sređuju buduće zelene provršine...u gradskom prevozu kondukteri, niko se ne švercuje, karta je 15 naših dinara...pa onda u diplomatičeski magazin za parfem i maskaru i karmin, pa u prodavnicu divnog veša domaće proizvodnje, gde na ulazu kaput ostavite u garderobi da vam ne smeta dok kupujete...gde su prodavci smireni, ljubazni, i nose name tagove ...Oksana, prodavac 6.razreda, Vitalij, prodavac 4.razreda...a na kasi vam sve lepo upakuju uz deterdžent za pranje i mrežastu platnenu vrećicu u kojoj se vesš u mašini pere da se ne bi mešao sa ostalim stvarima...pa sladoled, iako ti obrazi bride od vetra i snega...i povratak kući, u ulaz koji se greje, u novi lift koji radi, a da na njemu nema ni jednog grafita niti i jednog bačenog papirića...uostalnom kao ni bilo gde u gradu...i tako....sve je tak normaljno i spakojno...
...bottom line, kad ušetate u tuđi spokoj, ukradite ga malo iako znate da i taj njihov ima rok trajanja koji se opasno bliži kraju...ali nek vas ne grize savest, jer vam ne bi poverovali sve i da im kažete da je to dovoljno i da neće dobiti to nesto više što traže, jer više i ne postoji ...i da će jednom neko od njih misliti o tome kako je bilo divno vreme kad se kod komšije pretrčavalo u papučama i ponekad se raznežiti kad u stvarnom, post festum životu, nalete na najlon kesu iz prošlosti...
...i sad da sam na onoj drugoj društvenoj mrezi, onoj koju ne koristim...napisala bih #malestvari...i zeznula bih vas... nema tu ništa malo...
...Čubura, Ulica Gružanska...više sokak, u kojem je ostalo po desetak kuća sa obe strane...kao da je vreme stalo u osamdesetim, dugačka dvadesetak metara, iz koje izbijete u Beograd današnjice, na blok zgrada, novih i na gomile parkiranih automobila...i reklo bi se ništa naročito...osim sto sam tu sinoć zatekla trenutak koji mi je ulepšao dan...zima miriše pomalo čađavo, pseto laje u nekom dvorištu...kućerak s leva, fasada oronula, zavesa od zelenog platna navučena, kroz prozor izbija žuto svetlo...na zarđalu kapiju od kovanog gvozđa izlazi momak u papučama i trenerci, pretrčava zaleđenu ulicu, ulazi u dvorište prekoputa...tu kapija drvena, ograda taraba...kuca na vrata na kojima je zakačena cicana zavesa i svetlucave, šarene novogodišnje sijalice... otvara devojka i kaže, e super...kafa gotova, stižes na vreme...
... bottom line, još ima onih koji imaju komšiluk u koji se, preko puta, ide u papučama....
...pa onda ovo...taj isti 6.januar...
...prodavnica Soko Štark u Moše Pijade, dvoje penzionera vazda odmeravaju šta će da kupe kao božićni poklon unuci, nikako da se odluče, tiho se dogovaraju...čekam i ne požurujem, mislim o tome kako ću i ja imati 80...a ionako imamo svo vreme ovog sveta... i na kraju baka kaže ..."jednu čokoladu Najlepše želje od 200 grama, molim upakujte u flis papir"...deda plaća iz malog novčanika u kojem su uredno složene sitne novčanice...kao što i priliči, uloge su pravilno podeljenje... i onda vadi malu najlon kesu, novu, uredno ispresavijanu, da tu čokoladu spakuje...bela, a na njoj teget slovima piše Ateks... kojeg nema već sto miliona godina...a u koji se odlazilo kad mama dobije kintu za 8.mart ili 13. platu pa svima kupi po nešto...za Novu godinu...
... bottom line, kad najlon kesa nije tek samo kesa, nego duh iz prošlih vremena...
...i na kraju ovo...9.decembar, kraj 2011...
...sedim za računarom u sobi na 4. spratu zgrade u Ulci Puljihovoj 31, reon 5, kvartira 91...mrkla je noć ali ja već danima imam jet lag, pa kroz prozor gledam u zaspali Minsk...sneg veje, blista se pod svetlima, sve je mirno...odavno mi nije čudan taj osećaj da se vozikam i švrćkam po raznim gradovima, da slušam raznorazne jezike i da se nigde ne osećam strancem...ono što mi ovde jeste čudno jeste taj osećaj da sam se vratila u prošlost, u daleke osamdesete...u vreme spokoja, za koji smo mislili da nam prirodno pripada i tražili da imamo i mnogo više...i da se u tom, tuđem spokoju osećam kao stranac...
...danas sam isla u fabričku prodavnicu konfekcije na kraju grada...kao što se nekad išlo u iste takve radnje dorćolskog Beka ili zvezdarskog Kluza...i kupila sam dva kaputa...zgrade su slične, ljudi koji tamo rade su slični, modeli bi bili slični da Beko ili Kluz još uvek postoje...fabrike umivene, okolo, pod laganim snegom radnici sređuju buduće zelene provršine...u gradskom prevozu kondukteri, niko se ne švercuje, karta je 15 naših dinara...pa onda u diplomatičeski magazin za parfem i maskaru i karmin, pa u prodavnicu divnog veša domaće proizvodnje, gde na ulazu kaput ostavite u garderobi da vam ne smeta dok kupujete...gde su prodavci smireni, ljubazni, i nose name tagove ...Oksana, prodavac 6.razreda, Vitalij, prodavac 4.razreda...a na kasi vam sve lepo upakuju uz deterdžent za pranje i mrežastu platnenu vrećicu u kojoj se vesš u mašini pere da se ne bi mešao sa ostalim stvarima...pa sladoled, iako ti obrazi bride od vetra i snega...i povratak kući, u ulaz koji se greje, u novi lift koji radi, a da na njemu nema ni jednog grafita niti i jednog bačenog papirića...uostalnom kao ni bilo gde u gradu...i tako....sve je tak normaljno i spakojno...
...bottom line, kad ušetate u tuđi spokoj, ukradite ga malo iako znate da i taj njihov ima rok trajanja koji se opasno bliži kraju...ali nek vas ne grize savest, jer vam ne bi poverovali sve i da im kažete da je to dovoljno i da neće dobiti to nesto više što traže, jer više i ne postoji ...i da će jednom neko od njih misliti o tome kako je bilo divno vreme kad se kod komšije pretrčavalo u papučama i ponekad se raznežiti kad u stvarnom, post festum životu, nalete na najlon kesu iz prošlosti...
...i sad da sam na onoj drugoj društvenoj mrezi, onoj koju ne koristim...napisala bih #malestvari...i zeznula bih vas... nema tu ništa malo...
Нема коментара:
Постави коментар