Juče popodne, ukrcavanje u trolu na Terazijama, ka Krstu. Kumče, 6 godina, ulazi pažljivo i seda na jedno od ona četiri mesta okrenuta licem u lice, sedište do prolaza. Ostatak ekipe ostaje da stoji, gužva - onako. Celodnevni dril po letnjem lepom beogradskom danu podrazumevao je i poduku svaki put kad smo prošli pored neke važne gradske kuće. Važne, naravno, jedino ako ima priču. Na primer...mili, jel vidiš ovu zgradu, zove se Beli dvor i kao u Beloj kući, i tu živi predsednik...jel si zapamtio? Dete odgovara smireno sa jeeeesaaaammm, uz...kumo, a jel smem da legnem pored fontane...smeš, nego jel si zapamtio ovo o našem predsedniku i njegovoj kući...jeeeesaaaammm, a jel mogu sad tri kugle sladoleda od vanile...
Znate, to je jedno zlatno dete, retko strpljivo sa odraslima koji bi samo da mu ulivaju nešto u glavu po vasceli dan, jer nema dangube ni kad je jul povazdan... I tako od jutra do mraka, do trole na povratku kući...
Na sledećoj stanici, kod Beograđanke ulazi stariji, pokrupan čovek u odelu, bež letnjem, s kravatom, glavat, sede kose, s istim takvim brcima. Doista redak prizor u razgaćenom javnom prevozu, i jos seda tačno preko puta našeg deteta. Maleni razrogači oči, širom da šire ne može, gleda ga netremice i preko njegovog ramena dobaci: Kumo, jel ovo predsednik?! Zamislite sad svoj pogled,da ste ga u londonskom tjubu ukrstili s Kraljicom, ili da Madona sedne preko puta vas u njujorškom metrou, ili recimo da ja uskočim ujutru u tri'estrojku do Slavije a tamo s Dunav stanice putuje Džordž Kluni. E taj pogled. Samo dečji.
Mi odrasli, kvarni, namignemo saučesnicki i potvrdno, sve se gušeći od smeha da ne vidi dete. A ni predsednik, nije red. A dete ga gleda kao nehajno, da ne bude da zuri, s malom dozom strahopoštovanja pride, i još nekako zaštitnički što ga niko više nije provalio a on, eto, jeste al će da bude kul i da se napravi da nije neki big deal. Jer ipak to predsednik. Koji živi u velikoj kući pored fontane.
Ima priča i nastavak. Odmah na sledećoj ušla i bakica, i pre nego što je pokušala da se provuče pored i sedne do prozora, mališa pametnjaković se povukao i ustupio joj mesto. I dobio za to blagonaklon pogled od bakice. I od predsednika, naravski. Osobito.
U trenutku dok se vrata na troli otvaraju uz tresak na pravoj stanici, jer kako drugačije, iskrcavamo se većinski i mirno u vračarsko veče. Kumče zadovoljno celodnevnom uživancijom, slavodobitno i nekako podrazumevajuće reče: ej, kumo, 'si videla, i predsednik je izašao na Krstu.
Jer kako drugačije.
Znate, to je jedno zlatno dete, retko strpljivo sa odraslima koji bi samo da mu ulivaju nešto u glavu po vasceli dan, jer nema dangube ni kad je jul povazdan... I tako od jutra do mraka, do trole na povratku kući...
Na sledećoj stanici, kod Beograđanke ulazi stariji, pokrupan čovek u odelu, bež letnjem, s kravatom, glavat, sede kose, s istim takvim brcima. Doista redak prizor u razgaćenom javnom prevozu, i jos seda tačno preko puta našeg deteta. Maleni razrogači oči, širom da šire ne može, gleda ga netremice i preko njegovog ramena dobaci: Kumo, jel ovo predsednik?! Zamislite sad svoj pogled,da ste ga u londonskom tjubu ukrstili s Kraljicom, ili da Madona sedne preko puta vas u njujorškom metrou, ili recimo da ja uskočim ujutru u tri'estrojku do Slavije a tamo s Dunav stanice putuje Džordž Kluni. E taj pogled. Samo dečji.
Mi odrasli, kvarni, namignemo saučesnicki i potvrdno, sve se gušeći od smeha da ne vidi dete. A ni predsednik, nije red. A dete ga gleda kao nehajno, da ne bude da zuri, s malom dozom strahopoštovanja pride, i još nekako zaštitnički što ga niko više nije provalio a on, eto, jeste al će da bude kul i da se napravi da nije neki big deal. Jer ipak to predsednik. Koji živi u velikoj kući pored fontane.
Ima priča i nastavak. Odmah na sledećoj ušla i bakica, i pre nego što je pokušala da se provuče pored i sedne do prozora, mališa pametnjaković se povukao i ustupio joj mesto. I dobio za to blagonaklon pogled od bakice. I od predsednika, naravski. Osobito.
U trenutku dok se vrata na troli otvaraju uz tresak na pravoj stanici, jer kako drugačije, iskrcavamo se većinski i mirno u vračarsko veče. Kumče zadovoljno celodnevnom uživancijom, slavodobitno i nekako podrazumevajuće reče: ej, kumo, 'si videla, i predsednik je izašao na Krstu.
Jer kako drugačije.
