понедељак, 15. децембар 2014.

Zašto Srbija nije London ili kako sam oduvala Zdravka

Kupila kartu pre neki dan za Zdravkov koncert. Računala sam da treba poštovati tu neku kao beogradsku priču "Od Silvane do Nirvane", u mojoj izvedbi "Od The National do Zdravka". I otišla u subotu uveče u Arenu. Pet minuta pre početka, u prepunoj dvorani, ustanovila da svi oko mene puše. Zamolila ih, ljubazno, one najbliže, da ugase. Smejali mi se. Izašla do ulaza i pitala obezbeđenje jel pušenje dozvoljeno. Rekli ne al da se obratim šefu.

Šef, obavezno ćelavac u parapolicijskoj uniformi, rekao da nije nadležan. Nego policija. Pitala policajca, koji je stvar promatrao iz prikrajka nadajući se da neće morati da se bakće time, a on - prstom ka kontrolorima karata iz Eventima. Oni rekli obezbeđenje. I policajci. Okupila ih sve jednog do drugog i pitala, očajno-pretećim tonom, da mi razjasne da li sam ja to možda luda. Zato što tražim svoje pravo, i to kupljeno rođenim parama. Rekli da ne znaju. Da probam s komunalcima. Ja. Da probam?!

Kad sam već bila zelena dosetili se i da mogu da pitam organizatore. I za pušenje i za pravo. Najpre rekli da ih nađem iza bine. Da se sama "probijem" do tamo. Zelena je ubrzano počela da prelazi u ljubičasto. Boja lica. Pa me poslali na Službeni ulaz.

Izletim napolje, pa dva ulaza dalje umarširam kroz detektor, odmah iza VIP gospođe u bundi, i s vrata pitam ko je glavni. Tamo Gane Pecikoza, Zdravkov brat i neki ljubazni gospodin koji je, kaže, komandant parade. Znam ko su jer temeljno, godinama čitam treš novine. Dakle, vajdica. Pita me u čemu je problem. Ja kažem u pušenju.

- Pa gospođo draga, jeste li vi bili nekad na koncertu, pokušava pokroviteljskim tonom koji je spremio za histerične tete.

Ali avaj. Ja.

- U poslednjih 15 dana ovaj mi treći, jedan u O2 u Londonu, prošle nedelje na Morisiju. Koje od tih iskustava me tačno kvalifikuje za razgovor sa vama? Hoću mesto bez duvanskog dima ili da mi vratite novac, to ja hoću.

Gledaju me sva trojica sa mešavinom neverice u moju pribranost, istina i sa malom ali ipak prisutnom dozom razumevanja. Jer putovalo se. Jer videlo se da može i drugačije. Po zakonu. Bez pogovora.

-Pa gospođo, ovo vam je Srbija i mi ne možemo da nateramo ljude da se drže zakona. To ovde ne može. Nije ovo London.

Kažem mu, ja taj deo ne razumem. Stvarno. Jer od toga ničeg lakšeg - ko puši marš napolje, naplatiš mu kaznu i ćao. I zato, gospodo, izvol'te mi vratite novac.

I onda njih trojica, dakle i Zdravkov brat koji je doista isti on, čak se istom farbom i farbaju, pretresu džepove i izvade 2000 dinara. Brat, podbočen na pult na ulazu, oglašava se usput da je on bivši pušač i da me sve razume, da kad bi bilo 300 takvih kao što sam ja koji bi tražili lovu nazad možda bi se nešto i promenilo.

Glavni se uljudno izvinio, mada s očiglednim nestrpljenjem da već jednom odem, čak hteo da mi pošalje CD s potpisom Velike Zvezde al im rekla da nema potrebe jer internet i jer 21. vek, nego da pozdrave Zdravka i da mu kažu da mi je žao što ga nikad neću gledati na koncertu. Ali ja stvarno ništa, baš ništa, u životu ne moram. A osobito ne da trpim teror. Sloboda mi najveće lično životno dostignuće.

Izašla sam napolje ipak vanredno besna. Vratili mi pare i naterala sam ih da mi kažu da nisam luda, al mi ubili provod. A onda sam se usput ka kući, vratila na zapadni ulaz i našla pandura, šefa obezbeđenja i predstavnika Eventima i obavestila ih da ipak nemam JA dijagnozu nego svi oko mene i da ih nikad, ali nikada ne zavara mišljenje većine. Jer je većina krdo degenerika. I rekla im uljudno i laku noć i srećan rad. A u sebi se mislila #ŠuPičkuMaterinu .

субота, 08. новембар 2014.

Avokado i patlidžan, to su srca dva

Na Bajloniju tezga sa uvoznim voćem i povrćem. Jedina koja ima plavi patlidžan i to još savršen. Dok gospođi u ranim sedamdesetim piljarica meri avokado, na moje pitanje "pošto je i odakle?", odgovara sa "plavi je 200 dinara al najbolji koji Italija proizvodi". Ja obesim nos jer italijanski i jer u petak kupila pasulj i kažu samo makedonski i turski, već godinama domaćeg nema. Ne rađa jer ga niko i ne sadi.

A na to fina gospođa,  dok pakuje avokado u fejk Barberi kolica za pijac, meni kaže "Nema, nema, e tako nam i treba kad ima onih koji su onda hteli Evropu!".

- To vam je logička greška, znate, pecam se ja i ne odustajem od gunđanja iako je dan stvarno lep i nemam razloga da bar u tom trenutku rastem u gadnu babu: "Patlidžan se gaji u Italiji, Italija je u Evropi i svi mi koji smo hteli Evropu u stvari smo samo hteli da i kod nas raste sve što i kod njih. Kao što bi oni hteli da beru avokado ovako kao što ga beremo mi al cvrc."

Piljarica mi namigne, namakne 50 grama više i gotovo otpeva "dovidjenja komšinice". I nije zbog Evrope. Nego zbog logičke greške. I zbog nedostatka logike. I zbog činjenice da je piljarica magistar matematike, tu iz ulice, i da joj lov na te greške ide kao i meni. Direktno na živce. I da, nalazim i da je avokado bljak.

петак, 12. септембар 2014.

Hajdi i Vinetu u dvorima od oraha ili o nedostajanju

1. Hajdi - jer mi čitala pred spavanje al do iznemoglosti, požarevačka baba a ja uvek sanjarila o žutom, tvrdom siru i vrućem hlebu, o tužnosti tvrdih zemički slepe Petrove babe i radovala svaki put kad Klara na kraju prohoda pošto joj se kolica skotrljaju niz planinu.
2. Gordost i predrasude - izdanje od pre drugog Velikog rata, u kojem je Džejn bila Jovanka, Elizabet Jelisaveta, korice i stranice žute od vremena a Darsi ipak naučio lekciju da ne možeš da budeš i frajer i govno u isto vreme. Ili - ili.
3. Džejn Ejr - na vreme sam utuvila da otresitost nije mana i da je ok ne biti treptalica. I da ipak, za svaki slučaj,  valja izbegavati muškarce oženjene ludačama. I oženjene generalno.
4. Vinetu - i to zbog Old Šeterhenda, nemačkog pobratima našeg Apača. Trebalo je da naučimo još tad da valja imati Nemca za drugara. Jer samo Nemac može da napiše toliku knjigu o Divljem zapadu a da nosa tamo promolio nije.
5. Bakonja Fra Brne - posle, mnogo kasnije, sam čula priču kako su jednog drugog franjevca, savremenika još uvek živog doba, pitali veruje li u Boga. A on im rekao: malo verujem, malo ne verujem, pa onda opet molim Boga da verujem. Simo Matavulj nije pisao o Bogu nego o ljudima. A mi deca čitali lektiru. I sve nam bilo jasno. Čim smo dorasli do jasnosti.
6. Proces - misliš da to postoji samo u knjigama. A onda se probudiš u Srbiji. Devedesetih. Kojima nikad kraja.
7. Uzbuna na odjelu za rak - jer happy end kaže da ima leka za rak. A onda se probudiš bilo gde u svetu. Bilo kad.
8. Ana Karenjina - jer sam se dva meseca ganjala s Vericom M. Rakonjac-Pavlović koja nije htela da mi dozvoli da popravim keca dok ne revidiram stav da je Ana kurva kojoj baš sad smetaju muževljeve uši a da je Vronski običan fićfirić, s doista jedinom vrliom a ta je da je skončao na srpskim zemljama ganjajući Turke. Danas bih dobila pet jer znam da su te uši nepremostiva prepreka. Pet ko vrata.
9. Dvori od oraha - saga koja jede vreme. Bukvalno. Čita se do Australije i nazad, minus vreme u singapurskom apsu, minus spavanje, prehrana i pet filmova. To vreme između se ne čita jer se ostavlja pola knjige za povratak jer ipak preči drugari, okean, luke, most, koale, talijanski sladoled, vino, bezbriznost, cetnici i ustase sa druge planete.
10. O nedostajanju - u kojem Ton Telehen kaže da je to nešto što osećaš kada nečeg nema. Ako ga ne pojede zaborav. Kao zlojedi crv. A ne pojede uvek i zato je divno ako imamo nekog ko nam nedostaje.

среда, 13. август 2014.

Lovci na meduze, buenos vam dias!


Pođite za mnom i svi zajedno ponavljajte:  "Buenos dias - dobar dan!" (Moj tata na određeno vreme, 1982.) ili kako prepoznati srpskog turistu u paket aranžmanu na letovanju u Tunisu:

1. U redu za čekiranje na aerodromu napravi se blesav i prešiša bar petoro ispred sebe, na kvarno, jer kao samo nešto da vidi sa svoje tri torbe. Poznato kao "tetki - lek".
2. Putuje avionom u donjem delu trenerke i patikama jer udobno.
3. Vreba trenutak kada će kabinsko kelneraj-osoblje proneti ručak al jebi ga, ne ume da zatrazi ništa ni na jednom od jezika nego samo klimne glavom kad se stjuardesa uhvati za flajku vode. A sumnjivi sendvič "tunizijen" vrne samo okrnjen jer tikvice. Jer povračače.
4. Uvek proveri tuđi hotel ako mu se ukaže prilika i sav srećan ustanovi da je njegov mnoooogo bolji a da su se svi ostali zeznuli. Jer odma' je znao.
5. Izrazito je nezadovoljan što all incluziv ručak znači malo parče pizze, pomfit i čašu narandžastog soka jer on za 400 ojra, za deset dana letovanja, za svoje pare ima da ima  od 'tice mleko. Jer tako u Turskoj kad je bio.
6. More ili nije plavo ili je ladno ili ima meduze jer agencija đubre.
7. Doaka meduzama tako što organizuje izlov plastičnim čašama od popijenog narandžastog sokića, sve u trojkama, sa agilnim komšijom iz Niša i Lalom iz Novog Sada koji ne sme da ih odbije jer peder. Da deca mogu da plivaju kad je već agencija đubre.
8. Sa trgovcima priča na srpskom, kad krenu ozbiljni pregovori kaže "ja slabo speak engleski" uz zapovedni okret glavom ka ženi i "aj vidi šta kaže" jer gazda u kući. A ona em ukras em gleda filmove pa joj ostalo.
9. Zajebo je Tunišanina kad je kupovao bubanj na plaži pa ga umesto 30 dinara platio samo 20. Jer ne vredi više od 10. Jer jebo život bez doboša.
10. Pljune na sve one faktore za mazanje, kupi maslinovo ulje u konzervi jer nisu normalni što ga tako pakuju, prespe ga u plastičnu flašu od litar i po, pa se lepo i on i žena mažu ko ljudi. Jer zdravo.

I na kraju aplauz. Jer sletelo.

недеља, 22. јун 2014.

Double bad luck iliti dan kad je otiš'o Majkl

Mirno, rano jutro u Beogradu. Za doručak ražani hleb, sir i trešnje. Jer trešnje idu uz sve dok ih ima. Napolju se čuju vrapci, automobili, golubovi koji nešto diskutuju dok mi ponosno zaseravaju terasu, pa svrake. Dakle, na Dorćolu sve uobičajeno potaman četvrtog letnjeg dana. A onda se setim zašto mi je baš taj dan važan i pustim sebi film u glavi. A ima i naslov: Dvostruka loša sreća.

Jel se nekad pitate šta ste radili na neki današnji dan pre godinu, pet ili 20? Da li se toga sećate? Evo ja tačno znam kako je izgledao taj četvrtak, 25.jun 2009.godine i ne gine vam sad priča o tome.

Hotelska soba u Briselu, u Zmajevom gnezdu. Pogled sa balkona na jedan od centralnih bulevara, nedaleko od Berze. Mislim, ima taj hotel i neko zvanično ime ali pošto su i personal i klijentela uglavnom iz Mandžurije ili tako nekog dela Kine, ono koje sam mu nadenula od milja nije moglo biti drugačije. Jer Brus Li.

Buđenje pre sata, sunčan je dan. Pravac na prozor da se udahne briselski zrak jer ništa garež i teški metali kao doma pa glupo da se propusti, i na koncu hvatanje za daljinski.

I prvo što sam ugledala na CNN bila je fotografija Fare Fosit uz koju je išao i natpis da je reč o najnovijoj vesti da je u-ne-znam-kojoj-godini preminula od raka, posle duge borbe. Sednem na krevet da otpratim to do kraja, jer nije bilo devojčice ma koliko mala bila tokom prošlih sedamdesetih godina, da nije želela da ima frizuru kao Fara, nije bilo mame koja nije zavidela na pravom plavookom kalifornijskom osmehu sa harizmom, nije bilo tate koji nije mislio da joj sve dobro stoji. Za mene jedini pravi Čarlijev anđeo. A onda se još posle udala za lepog Rajana O'Nila i sve je izgledalo baš kako treba. Ostatak priče je naravno bio tabloidna realnost - alkoholizam, dete narkoman, bolest od koje nema spasa. Ipak, u tom trenutku, nekako, mislila sam da ta dva minuta ispred televizora dugujem Fari. Kao omaž tom veselom vremenu zvoncara kojeg više nema.

I pomislim, dobro. To je to. Ajd pod tuš, pa na posao. Pet minuta kasnije razrešavajući dilemu šta odenuti za letnji dan u briselskim institucijama, ponovo bacim pogled na TV kad tamo jopet BREAKING NEWS. Kad gle! Umro Majkl Džekson! Ostalo znate - predoziranje, ludi doktor i još luđi pacijent, ničija a njegova deca, Nedođija, pedofilija. Muzika, devedesete. I ne sednem, jer bih kasnila. A nekako sam, ovog puta, mislila i da te devedesete ne zaslužuju omaž.

Dan se završio pivom koje sam po prvi put u životu naručila na francuskom. Čini mi se i jedini. Al ima tih stvari koje je dovoljno uraditi jednom. I sedimo tako Daniel i ja, sve potaman. I kaže on, vide li ti ono za Majkla, a ja pitam a ti pre toga za Faru? Gleda s lakim nerazumevanjem, ne samo zato što ja pričam uglavnom na srpskom, nego zato što, u stvari, ne zna ko je gospođa Fosit. Jer generacijski jaz. I sve lepo objasnim. I Andjele i Čarlija i zvoncare i frizuru i preplanuli ten i široki osmeh i Rajana i dete i bolest. I na kraju konstatujem rezignirano kako je, osim života, i smrt ponekad nefer. Eto, nije dovoljno što je umrla već je i to bila vest samo tri minuta jer se odmah Kosaču, na crtu, i to osobito spektakularno, namestio i Majkl.

Double bad luck. Fucking double bad luck. A ja sam mislila da je to nepravda. I Daniel je, da se razumemo. Nije imao kud.

субота, 07. јун 2014.

Riga je lepa i to joj je sasvim dovoljno

Moram ovo da vam kažem dok me ne prođe. Dakle, evo me još u Rigi. Sedim na aerodromu, koji je naravno lep i nov, gužva taman da se vidi da nije kraj sveta nego Evropa. Napolju sunčan dan. Koji traje od pre četiri jutros, a pašće pred mrakom tek oko 23. Al nije tema to, nego ono što mi se vrzma po glavi od kad sam procunjala ulicama ovdašnjim. Dok mi je, evo lepo i to da priznam, pomalo muka od svih parfema kojima se opsesivno i naravno kompulsivno mirišem čim nogom stanem u ma koji fri šop pred poletanje, usput mislim o tome kakvo je iznenađenje ovaj grad.

Niti sam išta znala niti sam imala volje i vremena da to istražim pre nego što sam došla. Kad je put posao ništa ne stižem, pa sam pomislila da je tako i bolje. Da ne znam šta propuštam. Al pošto je, svi to znamo, geografija sudbina onda sam tako dobila na poklon junski dan povazdan i vremena gomilu, sve do pred ponoć, jer su noći ovde bele i ne kriju ništa.

E da. I večera kad je službena uvek je samo to. Ni jedna mi nije bila osobito zadovoljstvo. Ipak, neke su podnošljivije od drugih. Nekad zbog čaše pristojnog vina ili čokoladnog kolača ili zato što ne moram uvek da pričam koješta. Tako  se zbilo i u Jurmali. Nekad predgrađu Rige, sad odraslom letovalištu na obali Baltika, sa šumom koja izbija do mora, u kojem svaki bogati Rus koji drži do sebe ima daču. Jer to komplet sa gajbom u Londonu, tvrde. A ako lažu oni mene i ja lažem vas.

Plažni restoran, naokolo beli pesak sitan kao brašno, zalazak sunca, baldahini, stolice obučene kao za otmenu svadbu u mirijevskim i žarkovačkim kafanama. Vino belo i stvarno dobro. Nemac, ko o čemu, o redu na Balkanu, Letonac kaže da smo mi "Sjerbi" poznati po ljubavi prema Rusima, Poljakinja se smeje nečemu sa ajfona, Slovakinja je lepa. Turkinja na štiklama pati intenzivno, ja mislim još od Sulejmanovih vremena jer pogled pun orijentalne sete. Ona tvrdi od ujutru i to zbog cipela sa dvanaesticom, al šta sad, muka je muka. Drugi podaleko.

Gledam tako u to more i rešim, u trenutku kad domaćin zbrisao na kratko, da promenim temu. Vino je u redu i što da ne, ostali znam da ne znaju. Pitam ih, još uvek pomalo iskreno začuđena onim što sam usput lunjajući ulovila, da li ste znali da je pola Rige, one art nuvo lepe Rige s koje pogled ne možeš da smakneš, izgradio arhitekta Mihael Ejzenštajn, otac Sergejev? Bavarac kao juri šrimpa po tanjiru, devojka do njega diže nemo glavu s telefona, sestra po serijama ne razume pitanje. Peca se jedino padruga iz Banjske Bistrice, koja me zgotivila od kad sam joj rekla da se tamo išlo na predavanja na Pravnicku fakultu i u lokalni pab s diksi muzikom koji joj omiljen. I bez trunke zazora priznaje da nikad čula.

E pa nisam ni ja a zamislite i da je Sergej rođen ovde, trepćem uz vino. Svo četvoro me gledaju belo na tu familijarnost sa Serjožom. Iako je opšte poznato da smo mi Srbi, jel te, dobri sa Rusima, makar oni bili i Jevreji. Ja, sad već glumljeno iznervirano, apelujem na klasičnu naobrazbu i kažem: "Sećate se čuvene scene iz crno-belog filma, kad se  beba u kolicima, truckajući se, spušta niz stepenice dok okolo traje pokolj?! Oklopnjača Potemkin? Sredina dvadesetih? Rusija? Neko, bilo ko, iko? Halloooo?!".

Odmahuju glavom, ja vadim mališu, guglujem, pa jutjub pa klik na beba i kolica. Gledaju jer nikad nisu. Devojkama prećutim a gospodinu, blagonaklono ko majka ludom detetu, kažem da ima zabave i mimo politike. I mimo posla. Evo recimo u bioskopu. Svi se smeju, jer mi ton takav da im je to jedino dopušteno. I dodajem, e pa baš tog Sergeja tata je napravio najlepše, petospratne kuće u Rigi. Koje je čine neopisivo krasivom. Pitate se koliko? Toliko da mi liči mi na razno, tuđe lepo. Ovako nekako.

Varšavina je mlađa sestra.
Beč bez "naših".
Viljnus puta dva.
Prag sa manje gužve.
Krakov al vedriji.
Talinu veliki brat. Od ujaka.
Budimpešta a da nije tmurna.
Berlin u tragovima.
Beograd ono što nikad nije uspeo da bude. Jer, jadničak, živi s nama a mi smo oni što u našim vicevima uvek budemo najpametniji. Zato je u pričama o lepoti uglavnom luzer.

Pozivaju putnike za Vijenu, pa se nema kud do kući. Adio Riga. Ćao Jurmala. Do svidanija Letonija. Nema potrebe da se vraćam, sve mi bilo jasno iz prve. 

недеља, 11. мај 2014.

Ako si već žena, onda bolje s bradom nego sa šiškama

Proleće a dan letnji. Vrata od frizeraja otvorena širom. Snebivajući se na njih ulazi mlada žena u crnoj trenerci i patikama, pola koraka iza nje krupan i ćelav muškarac s torbicom ispod ruke, očigledno muž. Isto trenerka, crvena. Pristojno, nekako upadljivo pristojno, javljaju se svima dok ona pogledom traži Dragana, šefa parade. Htela bi da joj samo skrati šiške, kaže, jer žure. Frizer je pita kako ćemo, hoćete li ravno ili ukoso, s nekim slojevima. Nije da bih se udubila u nečiji izbor šiška-stajlinga al ona se u tom trenutku okreće svom pratiocu i pita ga šta on želi da ona uradi. Dok mu se preznojavala ćela pod teretom odluke, začkilji na jedno oko zamišljajući mogući rezultat i reče odlučnim glasom: " Ravno. Ali stajaću tu pored dok ih šiša, da budem siguran da je okej." Svi ostali u salonu zabavljeni su kao svojim poslom, samo ja gledam tuđa netremice. Posle tri štrica makazama, ona ga pogleda s puno strepnje a onda i sa olakšanjem. Jer je dobila jedno: "Sviđa mi se ."

Dragan ih častio, jer su stare mušterije, i ispratio uz gotovo srdačan pozdrav. Dok još nisu zamakli čestito ja ga izbečeno pitam: "Jel ja to dobro kapiram - on to njoj bira šiškke?!"
- A to? Pa da oduvek, danas su bili baš brzi, nekad ne može da se odluči po pola sata. On. Pa im zato nisam naplatio. A i inače im ne naplaćujem ovakve posete. To neki ritual, oni čudni, pa šta da im radim osim da im ne stajem na muku.

Samo da je ne mlati, izgovaram glasno. I dodajem, kvarno i lažno - znam, da zavidim na stepenu bliskosti sa nekim bez koga ni kosu ne možeš da središ. I mislim kako smo zemlja u kojoj se pola nacije zgranulo nad tipom s bradom koji je sinoć zabavio Evropu. Iako ie valjda momak s bradom normalna stvar. I našminkani momak s bradom, u haljini je normalna stvar. Mnogo normalnija od onog koji ima životnu misiju da svojoj ženi odobrava šiške. I da, stvarno ali stvarno se nadam da je ne mlati. 

петак, 18. април 2014.

Pod roze kišobranom ili vežba iz asertivnosti

Prolazim maločas Nušićevom, dok kiša sipi već treći dan. Skoro je ponoć a ja zagledana u nebo kišobrana koji mi je u ruci, pokušavam sa se dosetim gde sam ga pokupila. Jer nikad ne bih kupila roze kišobran sa karnerom. Do sada.
Iz kafića u mimohodu, izlazi čovek kojem vidim samo noge. Podiže rukom moj pink zaklon i podvirujući izgovara:
- Dobroe, lepa si. Jel ti se sviđam?
Vidim dobrodržećeg dvometraša od pedesetak godina. Opasno ucirkanog. I kažem mu, smeškajući se i polako uzmičući:
- Super ste!
On kreće za mnom i sad već malo iznerviran reče:
- A ti si neka pametna, a?!
- Jesam - konstatujem mirno. A i vi ste.
- Otkud znaš?! Pita ljutito, žmirkajući, dok pali cigaretu. Uz loš pokušaj da mi zagradi prolaz.
- Pa zaključili ste to na prvi pogled, posle po jedne razmenjene rečenice - odgovaram bez drame.
- Jebote?! A lepo sam te samo pitao jel ti se sviđam?!
Ja njemu, sad već kikoćući se, poželim laku noć a on će meni:
- Idi bre u kurac, bre! I laka i tebi noć, lepa si i ne seri više - i ode svojim poslom. A ja se, evo, još uvek smejem.

среда, 12. март 2014.

Prepodnevni život službenice u Broju 10

Juče. Pre neki dan.

Sat zvonio u 6:50 ali sam budna od pet. Prvo napadnu ptice. Cvrkuću iz nepoznatih razloga još po mraku, iako sam bila ubeđena da ne vide belu mačku dok ne svane, kao sve te kokošije vrste. A opet, biće da je to pre ona priča o tome da nevideći ponekad imaju talenat više.

Znači, ubijaju od pre zore.

Na Bi-Bi-Siju ide Breakfast, jutarnji program. Vesti slušam u neverici ali s razumevanjem – od jutros uhapsilo Patrika Roka, savetnika Dejvida Kamerona. Protrljam oči da bolje vidim. Da, to je onaj što nam kroji britansku politiku spram nas u poslednjih petnaestak godina, uvek malo lud al sad vidim i pedofil. A taman smo se navikli na njega i ušli u fazu remisije kao sa svim tim silnim ljudima koji toliko znaju sve o nama da su nas već skinuli s dnevnog reda, nismo im ni tema više. Što je dobro, da se razumemo.  Pa skapiram da je to ona ista vest koju sam noćas pokupila dok sam dremala i pomislila, spavajući, kako sanjam gluposti.

Znači, mnogo bolje nego pokvareni snovi. Ja normalna, on u apsu. To za svet realno najbolji poredak.

Onda vremenska prognoza - koja uvek počinje sa napolju je chili, dakle prijatno ladno. I nikad stići do vremena u Londonu, kod njih ta priča o ravnopravnosti regiona počinje s izveštajima o vremenu, ide istok, zapad, jug, sever, sve. A onda prelaze na vreme za sutra. Koliko je stepeni sad napolju u Hempstedu, alo?!

 Znači, bolje da zapisujem danas za sutra, brže bi mi bilo.

Sledeća prepreka je tuširanje. Prvo se pusti u pogon protočni bojler na crveni prekidač u kuhinji. Onda treba da se ubode pravo dugme da bi voda krenula, jer nema slavine nego samo tuš prikačen na aparat. Ima ih tri – pritiskom na jedno ide samo ladna voda, na srednje mlaka al nedovoljno za kupanje i treći je vrela, za ošuriti se. Taktika je sledeća – krenem s mlakom, pa switch na vrelu tri sekunde pa taman kad krene pomor ja vratim na srednje.

Znači, dva minuta slaloma kroz bespuća engleskih kupatilskih sistema i skoro spremna za novi dan.

Ovsene pahuljice, pola šolje u šerpicu, na to šolja vode i na četvorku. Kad provri kuvati uz mešanje dva minuta i na kraju dodati cimet i iseckano pola banane. To mi poridž za doručak.

Znači, realno kačamak od ovsa a izgleda ko popara od obojenog hleba.

Valja istaći da su pahuljice organske, kao i sve što ovde kupujem za jelo. I da jedva čekam srpski zakon o GMO, jer ću tad davati sve pare na hranu na kojoj piše da je NON GMO.

Znači, dopuštam da je glupo al super mi, a vi kako hoćete.

Iz ormana uvek vadim nešto crno, al evo baš danas neću. Španska 'aljina ko zelena livada, plus neko cveće. Gledam se u ogledalu, žbun se pritajio usled dejstva londonske meke vode i ne pruža uobičajeni otpor, te odlučim da ga vodim na posao netaknutog.

Znači, kao frizura.  Kamperke braon, jer ako obujem štikle biću jedina a odluka odavno pala da ne štrčim. Mada, žbun. Fuck.

Trpam iPad u torbu i gunđam jer opet nisam na prekidač uključila utikač. Samo ga udenem po navici a ujutru cvrc, a bez mališe ne ide. Guram i kapu i rukavice i cvikere iako ih na nos stavljam samo u posebnim prilikama, kad treba da izgledam pametno.

Znači, dvaput do sada.

Napolju sunce. Na stanici Tuffnel Park kucam Oyster jer svi imaju Bus Plus samo mi u Beogradu kenjamo. Pa u lift i dva sprata ispod. Crna linija vozi tačno na Charing Cross i nema presedanja. Na peronu gužva, stajem na žutu liniju i čujem glas s razglasa koji kaže: ‘There is good service operating on all our lines’ i  beogradski iskusno se uguravam u prepuni majušni voz. Mislim, nije on toliko mali koliko je kao igračka. Tako nekako. Svi čitaju, neko knjigu, neko novine, neko bulji u elektorniku. Ja uvek kuliram, jer narednih devet sati gledam samo u slova i monitor. Negde oko Totenhem Korta sednem i to samo zato da bih iPadom uslikala onog ko sedi preko puta mene. Iako totalno bolesna, to mi bar tri dana bila glavna zabava, ti ljudi koje uvek zamišljam kao vanzemaljce koji su iz znanstvenih razloga odlučili da žive kao građani londonskih otmenih predgrađa, pa kad se taj eksperiment završi onda će ih Big Giant Head pretvoriti, za nagradu, u neku svetleću kuglu bez težine i poslati negde u svemir da žive srećno u distropiji do kraja života.

Znači, haluciniram od  ranog jutra. Ali bar ne mislim o politici. U Srbiji.

Ne idem do Vajthola drugim ulicama kuda i svi normalni, nego pasažima, podzemnim i nadzemnim. Jaka mi fora što znam stranputice i puteljke. Pored nigerijskog konzulata, a tu uvek velika gužva. Kolega, pravi engleski gospodin u godinama, koji mi je jednom taj put pokazao i dozvolio mi da ga koristim iako ga je on lično osmislio kao najkraći od metroa do portira, uredno me i jutros pita da li sam ih opomenula da se ne šire po trotoraru. Jer samo prostaci idu ulicom, čak i ako se drugačije ne može. A ja skoro pa vatam sredinu, vazda sa simpatijama za bivšu nesvrstanu braću. Crnu ko što im je i Afrika crna. I klimoglavom slažem na keca. Odmah do je visoka viktorijanska zgrada od crvene cigle, koja tek po malo vonja kao štala. Jer i jeste štala. Za konje iz kraljevske garde.

Znači, slama i jasle na 25 metara od Trafalgara, na 100 metara od Broja 10.

"Good morning, luv!", kaže teta na ulazu, jer tamo na recepciji uvek samo tete pred penzijom. Nista penzionisani panduri i zastavnici prve klase. Okačim svoj crveni visitors bedž, prođem kroz skener i "dobro jutro, open spejsu" na sve cetiri strane. Vadim laptop iz fijoke, širim artije. Jedina. Jer hartija višak. Jer astal moraš da ostaviš potpuno čist kad kreneš. Security reasons. Šolja s koje mi se smeška Elizabeta je puna Earl Grey čaja sa sojinim mlekom. Jer organsko. Sve. I čaj gajen u Indiji. Otvaram po prvi put tog dana vesti iz otadžbine. Explorer verzija iz 2005 dozvoljava jedino Danas i Politiku. Jer to politika vlade. Britanske, ovo o Exploreru kao jedinom brauzeru.

Znači, ludaci.

I onda dodje Keli, sekretarica i kaže da u 11h idem s njom do zamenika britanskog premijera, treba da se slika s nekom korpom domaće hrane koju su mu poslali neki farmeri iz Oxforda, pa taman da ga upoznam. Pitam zašto. Kaže, zašto da ne. I tako mi u hodnik a on isto hita ka sebi. I pita kako u Srbiji, ja kažem učimo od vas. Izvinjava se zbog vremenskih prilika, ubeđujem ga da ću preziveti ovo sunce već nekako. Imamo ga s vremena na vreme i kod kuće, napravim se neobično pametnom. Onda klik sa korpom, oćete i s vama klik. Ja ne bih jer žbun, izmičem se.

Znači, ipak nisam rekla ne čoveku po imenima Nicholas William Peter "Nick" Clegg.

Za ručak u kantinu, a supa dana je Root soup, sendvič trouglići sa sirom, šunkom i salatom od praziluka i šargarepe. Dok žvaćem, kroz prozor gledam u spomenik ženama stradalim u Drugom svetskom ratu. Sunce se i dalje rve s oblacima. Kit, master mind nečega što se zove Capability review iliti ocena učinka rada svih unaokolo, pita da li sam već išla u prave britanske posh radnje, ništa Herods ili Selfridžiz, to za turiste i to seljoberski bogate, i šalje mi mail:
'You should go to - in order
1. Fortnum & Mason’ , Must visit – just to see their hampers & food.
2. Harvey Nichols
3.  Liberty (OK, not posh but idiosyncratic.)'

Idiosyncratic je nova rec.

Znači, neobična individualnost na ceni. U Londonu.

O popodnevima neki drugi put. Ta su samo moja.

уторак, 11. март 2014.

Ja sam Linda, drago mi je

Sinoć sam videla sebe za 40 godina. Ona je ono što ću postati ja. Zove se Linda, rođena je pre 87 godina u Londonu, živi u Barbikanu, ima kratku sedu kovrdžavu kosu, crvene negovane nokte na rukama, nosi  se u teget, štap joj sa dramatičnom notom jer - glava sokola na vrhu. Dva veštačka kuka, sprema se da zameni i jedno koleno. Kaže mora, jer joj smeta dok vozi a i voli da putuje pa joj pravi nevolje ako želi negde da se penje ili štagod takvo.

Ne znam čime se Linda bavila u životu. Ona ljudima govori da je bila sve – policajka, profesor engleskog jezika, kelnerica i cvećarka.  Kad vidi na ulici da policajac pokazuje pešacima da mogu da pređu ulicu i na crveno ona oštro protestuje rečima ‘Kad sam ja radila to što sad radite vi, pešaci su morali da čekaju zeleno svetlo. Red mora da se zna!’. Ako u lokalnoj piljarnici tri Indusa pričaju ‘brdi njam,njam’ jezikom i od svih engleskih reči koriste samo onu ‘F-reč’ onda  Linda iz protesta lupne štapom po podu i kaže ‘Gospodo, vi ste blagosloveni da ste u zemlji u kojoj se govori najlepši jezik na svetu, i taj jezik ima još dosta reči osim te na ‘F’ pa vas molim da sa tog kojim vi govorite pređete na jezik civilizacije! Pred vama je penzionisana profesorka engleskog, i zato ovaj moj savet prihvatite posebno ozbiljno!’.

Linda voli i da ide u pozorište, nije joj teško da vozi i po 150 kilometara za veče ako je komad dobar. Pre neki dan se poslužila redovnom taktikom lokalaca. Dođeš dva sata pred početak predstave koju bi da pogledaš i čekaš da se ne pojave oni koji su ih rezervisali preko interneta, jer su tad karte upola cene. I tako dođe ona u Gilgud i kažu joj da sedne u neki kafe u blizini, pa će je pozvati. Stara im mušterija, svi je znaju. Pošto je Soho svuda unaokolo, uđe u prvi lokal da popije čaj a tamo kelnerica samo u brushalteru i top majici, kosa duga i puštena, češka se po leđima i ubija vreme - jer za šankom nikog. ‘Pa ja da pijem iz šolje koju ce ona da uhvati rukama pošto je obavila taj nehigijenski ritual?! Nema šanse!’. Obraćanje menadžeru lokala je glasilo ‘Gospodine, nije oblačenje pitanje konvencije nego pitanje higijene! Razumete to?! Kad sam ja bila kelnerica, ruke i kosa su morale da budu pokrivene, ne zato što ja nisam bila dovoljno lepa nego zato što se to nikog nije ticalo dok god su bili zaštićeni od tuđe privatnosti!.’

Pošto je pomalo izdaju noge i kičma, ide tri puta nedeljno na plivanje u lokalni bazen. Na ulazu, levo od vrata, su tri saksije orhideja. Retko ih zalivaju pa su počele da se suše. ‘Tri dana sam ćutala, al četvrtog je to prevršilo meru! Orhideje su živa bića i par kapi vode bi ih održalo u životu. Plus, neću da gledam ništa mrtvo kad ulazim tamo! Kažem ja a kome drugom nego menadžeru: "Gospodine molim vas da se ozbiljno pobrinete za ova stvorenja!'. On će meni da imaju firmu koja se brine o cveću, a ja njima – dajte im otkaz i sipajte, za Boga miloga, u ove saksije malo vode! Ja znam o čemu pričam, 40 godina sam bila cvećarka!’. Engleska polako propada, nema drugog objašnjenja, rezignirana je Linda.

I na kraju mi u poverenju šapuće usred buke u kojoj smo sedele, znate jednom sam pila čaj u Bakingemskoj palati. Otkud to, pitam. Evo otkud, kad sam otišla u penziju častila sam se krstarenjem oko afričkog kontinenta. Za tri nedelje puta spakovala sam najbolje što imam. Čak i bundu od nerca koju je nosila moja pokojna sestra, koja je bila lepša i od Sofije Loren. Mi smo znate poreklom iz Italije, roditelji odande stigli pre 100 godina u Englesku, i nama je žena lepa ili kao Sofija ili nije lepa. Ponela sam i sav nakin i cipele, sve.  I taj divni veliki kruzer, po imenu Akile Lauro, posle par dana plovidbe, potonuo je posle 12 sati borbe sa morem i požarom koji ga je oborio, blizu obala Somalije. Poginulo je četvoro ljudi al to se zataskalo, to je znate mafija unistila brod namerno jer je bio star 50 godina. Nas vratili kuci, oni pokupili osiguranje, Lojd nam platio šta je bio dužan i to je bilo to. Posle par meseci, ja shvatim da sam tužna bez moje lepe sestre, i izgubljene bunde koja je mirisala na njen parfem, mojih cipela, omiljene knjige. I odlučim da napisem par pisma.

Prvo, autoru knjige Džefriju Arčeru. Da mi pošalje novu jer nisam uspela da je dovršim, stala sam na 98 stranici u onoj strašnoj noći. I stigne mi potpisani primerak 10 dana kasnije. Dobra knjiga, zaista. A Arčer pravi gospodin.

Drugo, Bakingemskoj palati, lordu Bramvelu. Napisala sam mu da sam nekako nesrećna posle tog događaja i pitala ga šta kraljica može da uradi da mi podigne moral. Pa me je pozvala na čajanku, da dođem jedno popodne i tako ja odem sa mojom drugom, tada već i jedinom živom sestrom. Bila sam znate veoma elegantna. A šešir?! Eeee, to posebna priča. Very nice one, indeed!

Treće pismo sam napisala kapetanu broda, mister Pejtu. Rekla sam mu da sam razmislila i da ga zovem da ga obavestim da je rezultat tog dumanja sledeći - da mi je osiguranje sve isplatilo, ali da sam ja ipak platila krstarenje koje nakraju nisam dobila, te da ocekujem da mi daju novo potpuno besplatno, sa svim dodatnim troškovima plaćenim kao što je karta do Napulja odakle put počinje i mali džeparac jer mi je prethodni potonuo zajedno s njegovim brodom. Kapetan se javio posle dva dana i rekao da, na žalost, to im nije politika, a ja rekla da na sreću volim da pričam o iskustvima sa putovanja za stari dobri večernjak Ivning Standard. I tako sam, na kraju, ipak oplovila Afriku. Znate, ti kapetani što gube plovila i ta mafijaška turistička mornarica, oni uopšte ne vole tabloide.

Ovde stajem sa pričom o Lindi. Do sada ste već razumeli sad zašto sam bila toliko zaprepašćena. Sedim na večeri u poljsko-škotskoj porodici moje drugarice, sigli sinovi sa devojkama - jedna iz Katalonije druga iz Bretanje, došao komšija mesar i Poljak koji u slobodno vreme piše knjigu o Drugom svetskom ratu. Veseli, lepi i ludi a ja se od svih njih zakucala u Lindu. Jer ona je ja. Prepoznale smo se u rečenici da je sve to lepo, to insistiranje na pravilima i na pravdi, al da silna utrošena energija, na kraju,skoro pa boli. Ne želimo da porastemo u gadne babe. Ni ona na domak Sitija, ni ja u sred Dorćola.

- Ipak, dear, žena mora da uradi šta mora da uradi. Let me kiss you, luv, and take care. You are such a lovely person. I bila sam u Međugorju, znaš. Ja u vidioce verujem, bez obzira šta kažu sveštenici. A vi se ne volite s Hrvatima, hmmm? Never than less, I like you co much.

Dajte mi 40 godina fore i tu sam. Samo gledajte.

понедељак, 24. фебруар 2014.

Crna vrata na koja se zvoni jednom

Već sam vam rekla da sam danas bila prošla kroz ta crna vrata. Znate, odavno me ništa osobito ne impresionira osim umetnosti - neke skulpture, neke slike, neki filmovi, malo knjiga, poneka savršena nova građevina. Dobro de, upoznam po nekad nekog posebnog za kog izustim 'ovo je najpametniji čovek koga sam ikad srela' pa ćutim i slušam, srećna što imam šta. Priroda mi je isto okej, al ona nam data i tu je jedino dostignuće ako ništa kao vrsta ne upropastimo. I to je otprilike to.

A onda sam danas pozvonila na to malo belo dugme i dok sam par sekundi čekala da mi otvore, jer tamo otvaraju samo ako pozvonite, napalo ne iznenada i niotkuda to strahopoštovanje spram kuće i istorije koju predstavlja. Domaćin danas nije bio doma, pa je i to bio razlog da mi se ljubazno ponudi brza šetnja unaokolo. I dok smo se šunjali iz prostorije u prostoriju, i najpre oprezno virili u svaku da ne bi, tako nenajavljeni, poremetili neki plemeniti skup, taj gospodin je otvarao a ja za njim zatvarala vrata redom. Uglavnom dupla, velika, starinska. I znate taj osećaj kad se hvatate za kvake i mislite kako su ih pre toga, da ubiju promaju recimo, doticali ljudi koji su obeležili istoriju sveta.

Sobe su male, po zidovima Tarnerove slike, postavka drugih umetničkih dela se menja svaka tri meseca i šansu dobijaju mladi britanski umetnici. Ovo poslednje, o šansi - citat. Lusteri kristalni, podovi bešumni, škripe samo drvena vrata, sva. Ne može biti slučajno, mislim i to. Sve sofe i fotelje izgledaju baš kao da je iz njih sad neko ustao, pomalo pogžvani jastuci izgledaju tako britanski. Kao kad moja tetka kaže poluoronično kad hrabro ustvrdim da sam sredila gajbu: 'Ali zlato, kod tebe je engleski red u kući', a misli sve na mestu al ništa dotegnuto. Zora biće da zna o čemu priča, kapiram tek sad ja.

I taj fini gospodin, super ljubazni čovek kao i svi super važni ljudi, rekao mi je, kad smo na kraju seli u malu staklenu baštu na kafu, da iako pogled nije neki 'znate mi smo sada na mestu gde se donose najvažnije odluke na svetu i to me i dalje drži da veoma naporno radim ovde i u ovim godinama, jer ipak ovde ne može da dodje svako, ni kao gost'. Ja izustim 'oh, hvala vam' a on će mrtav ozbiljan 'zašto hvala? Znate li koliko sam ovde dugo? Ja ne delim komplimente, ovaj naš biznis je kao i svaki drugi, samo što mi odgovaramo onima koji plaćaju porez, zato je bolje i za njih i za vas da znate da ga radite'. I još: 'Moj posao će biti pri kraju kada Britanci prestanu da najviše od svih koriste reč 'sorry', stalno se izvinjavamo što smo veliki. To isto važi i za ljude, najviše se izvinjavaju veliki ljudi. Uveren sam da to znate. Držite se svakog ko zna da kaže izvini, ali ga i opominjite, ako ste u prilici, da se ne nikada izvinjava zbog svoje veličine. To je osobito glupo'.

I onda se odjednom seti da mi nije pokazao nešto veoma važno. U salonu koji je rekonstruisan po ideju Margaret Tačer, nevelikom ali lepom, sa zelenim draperijama i sitnim zlatnim detaljima po zidovima, upire rukom u malu, jedva primetnu pozlaćenu ptičicu skrivenu u duborezu. To je ptica po imenu tačer, kaže namigujući, i madam je zatražila da je tu ugraviraju kako bi i posle Margaret u Dauning ulici broj 10 bila jedna Tačer.

Da, evo priznajem impresionirala me jednostavnost imperije. I ne, ne sekirajte se mnogo, proćiće me. Evo već koliko sutra. Jer ovo nije moj stvarni život, samo sam provirila u neki koji nikad nije mogao da bude.

субота, 22. фебруар 2014.

Cimet na recku ili kad si svuda kod kuće

Ostala sam bez jogurta, sira, humusa, cimeta i odem, po navođenju, u bakalnicu iza ćoška. Kaže moja vazda bosonoga landlady da tamo ima sve to s Kipra a još i organsko. A u Londonu, znate, ako ne jedete organsko to je ključni dokaz da ste potomak nekog urođeničkog white trash plemena iz Ajove, zemlje genetski modifikovanog kukuruza il tako nečeg podjednako strašnog.

I tako uđem i nađem sve to i dodam još štagod. Dok sam prilazila kasi, između rafova projuri prava engleska gospođa kasnih srednjih godina, plavokosa, sva u žurbi kao da je s konja sjahala, u čizmama i oštrim i zahtevnim tonom izgovori sledeće:

- Nemate regenerator za kosu?! Znate li to?! Šta ćete tim povodom da uradite?!

Čovek koji subotu uveče provodi za kasom tako poš i otmenog dela Londona, crnomanjasti i proćelavi Grk, u teget rolci i opasan trgovačkom keceljom, odgovara izvinjavajuće, na lošem engleskom:

- U ponedeljak, madam, u ponedeljak...

U tom trenutku hvata moj pogled i to lako podrugivanje koje se nisam ni trudila da sakrijem samo zato što je ta njena rečenica usput neizrečeno izrekla i ono "nesposobni strancu" iako sam uverena da ni pod najvećim mukama, da do kraja života ne vidi regenerator, ne bi to priznala.

Kuca i slaže mi u kesu moje pinkle i račun, nenadano, stiže do 26,47 funti. Otvaram novčanik i vidim da imam samo 22 i kažem mu da odvadi nešto. Pita:

- Imate li karticu? Kažem - ne, slobodno izvadite bilo šta.

On uzima te moje funte, na računu rukom dopisuje 4,47 i kaže donećete sutra i prijatno vam veče!

Kao da je u pitanju komšijska samiška u nepostojećoj ulici 29.novembra, istaknem se sa "o baš vam hvala, vidimo se ujutru!" i zamaknem iza ćoška.

Tako je to u radnji u Hempstedu, u kojoj vam se vrata obraduje Vegeta kao rodu rođenom.

недеља, 16. фебруар 2014.

Seks sredom ili kad ona skoro zacvili


Mobilni telefon je ključaonica kroz koju može da se virne u nečiji život, ako ti je do toga. Ideš ulicom, recimo prolaziš kroz Zrinjevac, staneš na semaforu na uglu Praške i Nikole Tesle, i upadneš u telefonski razgovor:

- Ma kuž'š, svaka subota je ista, najprije idemo kod moje stare, onda ona ide kod svoje stare...srijedom je seks...uvijek isto, kuž'š...

I izgubim ostatak priče sa zelenim svetlom za pešake. Ali skoro pa da mogu da vidim kako im ide dan za danom, kako sve više liče jedno na drugo a kako sve manje imaju išta zajedničko, osim vremena. Što nije malo ali ima kad nije dovoljno.

A onda izađeš iz busa kod Banije, pa preko ulice mrakom Carigradske. Tik iza mene hoda momak i s toliko strasti u glasu govori nekom sa druge strane žice:

- Prvi put je neko zgotivio taj moj način života brate, to što radim...čujemo se već 70 dana, svaki dan brate, kad nešto radim ona me makar cimne...a meni žaaaaooooo brate, što joj falim brate, pa zacvili skoro brate, što me nema brate...kapiraš brate...

I dok izlazim iz njegovog univerzuma i prolazim kroz osvetljeni prolaz ka kapiji svoje zgrade, motam film sa dva kraja. Jednim, u kojem žive srećno do kraja života a deca, kučići i unučići ne zna im se broja. I drugim, u kojoj mu u napadu histerije baci neku kiselinu u lice sve kipteći od ljubomore spram mnogih, slučajnih prolaznica koja je svaka sumnjiva u uobrazilji one što je voljna i da zacvili.
    
Pa mi nešto okej što ni jedan od tih tuđih filmova neću da gledam do kraja.