…evo ti ništa, drži ga čvrsto…

..znate ono kad vam se čini da lađe kojima kapetanite imaju sudbinu Konkordije...kad na teži način naučite da je dno pomerljiva meta, pa taman pomislite da nema dalje a ono se izmakne za još koji pedalj… I onda od mnoštva taktika  za vađenje, koje obično nikuda ne vode, izaberete najpametniju – pravac  frizeraj…

...nova boja kose je, kažu, savršeni novi početak...već neko vreme zamišljam na sebi tu jevrejski riđu i odluka je pala...biću Grace, minus Will…

…e sad... godinama idem kod istog frizera...svojevremeno sam rekla, ima tome podosta, da bih lakše zamenila muža nego frizera...to je naravno bilo pre nego što sam počela da ozbiljno shvatam onu "pazi šta govoriš, može da se i ostvari"...i još smo zajedno...Dragan i ja... On je majstor svog zanata, čovek od malo reči...na prvi pogled reklo bi se da više liči na automehaničara...kad sam mu prvi put ušla u radnju, ceo sat je, posvećenošću umetnika, šišao ženu koja je na glavi umesto kose imala paperje...crni kolutovi ispod očiju i sumorni pogled odavali su kakva se drama krije u životu koji vodi van mirišljave oaze u kojoj sam je zatekla...i posle tog sata, izašla je sa frizurom na glavi...a ja sam stekla frizera...

 ...i tako, pre neki dan, uletim u salon tačno u podne i obavestim prisutne da je nervni slom u toku i da je taman trenutak za to moje jevrejski riđe...pet devojaka koje tamo rade samo su se malo zglednule, naviknute već na kojekakve, Dragan je ćutke izvadio paletu boja i, bez trunke razumevanja za moju potrebu da unesem elemetne drame u čitav događaj, rekao da uprem prstom u to što hoću... ja izaberem jednu i petosatna akcija pripreme za glamurozni, konkordijanski potop je počela...

...negde posle drugog pranja kose, sa radija se čuo Arsen Dedić...devojka koja mi je stajala nad glavom, kao šeretski namigujući, obrati se svojoj koleginici...evo ti ga ovaj što si mu bila na koncertu...ta se, pak, zakikota iz glasa...bacim pogled ka lepuškastoj, doteranoj cicki, u dvadesetim, kao što su tamo sve...i iznenađeno izgovorim..i vi ste bili na koncertu?...ma,ne nisam...samo nisam znala ko je taj, pa su hteli da mi kupe kartu za koncert...on je, znate, hrvatski pevač...

 ...tu se ja kao malo podignem obrvu...Pojma nemam da li bi mi baš to bila prva asocijacija na Arsena, al ajde de...i taj moj pogled uhvati frizer...ma, stvar je u tome, kaže, što one ništa ne znaju...kako ništa, pitam?...pa tako lepo...i štrickajući makazama oko glave jedne gospođice, okrete se ka svojoj ženskoj eksadrili...Jel znate ko je Elvis?...one ćute...Jeste li čule za Bitlse?...njihov smeh tišinu preobraća u laganu buku...Džon Lenon? Ili bar Džejms Din?...na to se jedna, nekako najotresitija oglasi...pa ti samo i slušaš  tu stranu muziku, taj Din ti je sto posto svirao na svadbi...

…preostale drugarice - prokletnice shvataju da je vreme za prestrojavanje... jedna do druge, sa sve moralnom i verbalnom podrškom...pa da, to je ta tvoja strana muzika...mislim, kad uveče negde izađeš uz to ne može ni da se igra...i onda kontraofanziva..pa ni ti ne znaš ko je Dženan Lončarević, šta hoćeš?...I on prestade da vodi tu malu bitku...video je da sam razrogačila oči preko mere...

…I bila bih se smejala ali to je onaj trenutak kad prestaje da bude smešno i postane neprijatno...samo je još dodao…eto, na to sam mislio kad sam rekao ništa...a ja sam se setila moje pokojne šumadijske babe, koja je onomad otpatila ubistvo Džona Lenona iako je imala osam razreda seoske škole, završene pre Drugog rata...i koja TO nije zvala stranom muzikom...nego muzikom...

 ...i pošto sam ja, kao jedina publika za ovu temu, uporno ćutala...treća, isto isfenirana i prigodno šatirana, priskoči gotovo izvinjavajući se, da mi objasni...pa ne znamo mi ko je taj Elvis i ti drugi...to se ne sluša u našim kućama, ne sluša društvo u kojem smo  odrasle i kakve ima veze... jel da da nema?...sve uz opušteno sleganje ramenima...

...i šta sam drugo mogla da kažem, nego da i nema veze...jedino što sam dodala  jeste da je samo važno da zaobilaze Slagalicu, ne bi li izbegle sudbinu zvanu “nula bodova” i da će im život i ubuduće i bez Bitlsa i Džejmsa Dina biti sasvim ok...ionako nisu neki primer za omladinu...realno, sve je to krajnje sumnjivo...

...i posle petosatne akcije menjanja boje kose, odatle sam izašla ipak nekako tužna...samo iz jednog razloga...bilo mi ih je žao, ne zato što ne znaju...nego zato što nemaju potrebu da znaju...gradske devojke, Beograd, Srbija, 21.vek...

...e da, ipak malo lažem, imala sam još jedan, nešto manje veseo i potpuno lični razlog za tugu... voda stigla skoro do grla, pitanje je trenutka kad će da mi pokvari frizuru… saznanje da jevrejski riđe ipak ne donosi olakšanje  ume da bude podjednako zajebano...

...da li se mrak plaši nas?...

…danas, po drugi put ove nedelje, nisam imala struje u kući…kažu havarija I još jedno, višesatno isključenje…do devedesetih, meni je ta situacija bila jedna od omiljenih…kad smo bili mali, još jednu deceniju ranije, bile su restrikcije…neki se možda I sećaju…svaki deo grada je bio u nekoj grupi I jedva smo čekali da naša stigne na red…jer su se tada palile sveće, komšiluk je dolazio  na druženje...mame su štrikale pod fenjerima na gas a tate  igrale šah…a deca?… oblačenje pa napolje na sankanje, po  mesečini u školskom dvorištu ili u još veću, nezamislivu avanturu…slalom na plastičnim skijicama  po Botaničkoj bašti…

…e a onda su došle devedesete… I nestašice struje su izgubile svaki privid romantike...mi smo, na žalost, bili u povlašćenoj grupi…nisu nas gasili, pa se Dnevnik i njegov dodatak nisu tako lako mogli da anesteziraju…a I ne sećam se da je još nečeg bilo na televiziji…

…I ne bih to ni pomenula, da me današnji mrak nije vratio u to vreme…dok si fucking rekao keks…bila sam pobegla od kuće da ne sedim u prinudnoj gluvoći… samo što sam se vratila, ohrabrena svetlima, dohvatila sam se telefona…I dok sam tako blebetala, neko mi je zazvonio na vrata…a opšte je mesto da se danas vrata, jel te, nikom ne otvaraju…nikom ko se unapred ne zapljune…tako I ja, sa sluškom u ruci, provirim kroz špijuna…u hodniku mrak, neko ispred vrata, sa uključenom baterijskom …zvoni bez prekida…ja ipak odlučim da priupitam ko je, a čovek, zaklonjenog lica, kaže…ja sam… I poče da gura na vrata…odjavim se padrugi, otključam vrata I vidim komšiju sa gornjih spratova…preko osamdeset godina, visok, sed, sa engleskim, kariranim kačketom na glavi…gleda me u oči I ne vidi me…ja njemu dobar dan, jel vam nešto treba?...on meni, pa da uđem…pitam ga a zašto…a on meni mirno …tu živim…ja opet njemu, ovo je treći, vi ste gore…da, na petom, opet on anestezirnim tonom I evo, tu sam…Polako izgovorim još jedared, ovo je treći a na petom žive Marinkovići, vi ste još gore…pitam ga jel hoće da odem s njim do vrata, pristane iz cuga, lagano izgovorivši…izgleda da sam zaboravio kako se otključavaju vrata…bez reči se obuvam i izlazim…

…udjemo u lift, njemu ruka krene ka broju 8, I prene se nekako I izgovori…da, život je jako težak…ja lakonski, ma dešava se to…znate koliko stvari zaboravljam svaki dan, nekad ne znam ni gde mi je glava…on ćuti, uzdahnu I opet odluta…dolazimo pred njegova vrata, daje mi ključ u ruku da otključam…zaista ne ume…otvaram blindirana, teška, braon vrata…unutra njegova žena, tek par godina mlađa…gleda I ne progovara…oboje nemo zahvaljuju, on me tim strašnim, pogubljenim  pogledom, izvučenim iz nekog drugog vremena, još jednom okrznu I reče…sve je ovo tako strašno…tako, tako strašno…i uđe unutra…

…bila je 1992.godina…rano proleće…vratila sam se s fakulteta I na ulazu u zgradu zatekla čitulju…na slici najlepša devojčica u ulici, mala Sandra…visoka, plavooka, plavokosa …do skoro s kikicama…imala je crveni poni bicikl, izvodila vratolomije na rolšuama, svake nedelje je sa mamom I tatom, visokim gospodinom koji je prvi nosio engleski, karirani kačket u ulici, išla na ćevape u Skoplje, kafanu iza ćoška…kao I mi s našim roditeljima…

…istina, tada, 1992. već nije bila ni tako mala…imala je 20…uletim zgranuta u gajbu, pitam brata šta se to dogodilo…ej bre, pa gde ti živiš…od prošle godine se zabavljala sa nekim lokalnim ološem, kriminalcem u pokušaju…preuzeo je neki kao jači lik…I droga I to ti je to, Bubi…mrak i devedeste…

...imam negde u Kancelariji, u ormanu, poster koji je crtao Bob Živković, za decu koja se plaše mraka...na slici samo jedan veliki uplašeni mrak, sa oblačićem u kojem piše "A kako znate da se mrak ne plaši vas?"...nekako je vreme da ga vratim na zid...