уторак, 28. август 2018.

Četiri ogleda na jednog Magrita

Diva

"Blago tebi, ti stalno putuješ..."
To je bilo poslednje što je čula od drugarice koja je upravo završavala noćnu smenu u bolnici. Prekinula je vezu i izašla iz zgrade. Odlučila je da na aerodrom ide autobusom. Bio je lep dan i nije previše žurila. Ulica je bila mirna, tek ozelenela. Tako rano nije se čula čak ni uobičajena jutarnja vreva. Tek što je malo odmakla, tup i snažan udarac o asfalt naterao ju je da se trgne i osvrne.

Na tlu je ležala žena obučena u belu spavaćicu, plave dugačke kose. Lice joj se nije videlo ali je svejedno znala ko je ona. Diva. Nekada davno ponela je lentu prve pratilje mis sveta. Graciozna eterična neprolazna lepota. Zvezda modnih pista. Iza svojih vrata bila je nekome žena, majka. A onda su svi od nje otišli i to nije mogla da podnese. Mislila je da od samoće nema ničeg goreg. Dok se nisu uselili demoni. Parče neba dostupno kroz prozor sedmog sprata činio joj se jedinim izlazom.
Telefon joj je još bio u ruci. Pozvala je policiju i rekla da će ih sačekati, imala je toliko vremena.

Kasnije tog popodneva, stajala je ispred slike u Muzeju Renea Magrita. Po plavom nebu razmestili su se beli vazdušasti oblaci. Lebdeće nabrane zavese i velika zelena  jabuka sa pet listova delile su nebeski prostor na unutrašnji i spoljašni, ukazivale na svet kao na pozornicu na kojoj svako od nas sanjari, sniva. Dok ju je slika uvlačila u sebe, bezglasno je izgovorila: "Zaista, blago tebi..."


Stranac

"E, moj sine, ne znam vojnika koji putuje toliko kao ti..."
Dok je stajao na aerodromu da se prijavi za let, mislio je o toj majčinoj rečenici. Obično bi mu je izgovorila u slušalicu nekoliko minuta pre početka putovanja, kada bi joj javio da upravo polazi. Nekako mu to više nije ni smetalo kao ranije. Postao je to obred, u koji ni jedno ni drugo nisu ulagali previše osećanja. Ali su ga izvodili u dobroj veri da će se završiti sve kao i obično - srećnim povratkom.

Možda je vreme za porodicu? I o tome je razmišljao, dok je gledao u redu do sebe putnika sa dve male devojčice. Bile su mu ćerke, nema sumnje. Crnpuraste, živahnih pogleda, nasmejano su čavrljali na jeziku koji nije razumeo. Ali mu je bilo jasno da su to reči pune ljubavi, dok ih je otac blagonaklono zadirkivao nameštajući mlađoj šnalicu. U trenutku kada je pomislio kako ne bi trebalo tako da zuri u njih, uhvatio je strančev pogled. Tačnije, video je kako taj pogled odlazi kroz širom otvorene oči, da se nikada ne vrati. Neznanac se srušio bez glasa. Sve što se potom dogodilo, bilo je kao u magnovenju. Deca koja plaču, aerodromska hitna služba, beli paravan kojim su svet ogradili od smrti.

Dan kasnije, na pauzi između dva sastanka, umesto na ručak otišao je u muzej. Dok je stajao ispred slike Renea Magrita, gledajući veliku zelenu jabuku koja je lebdećim nabranim zavesama, kao paravanom, bila zaklonjena od neba i paperjastih oblaka, glasno je izgovorio sam sebi... "Srećom, pa stalno putuješ..."


Otac

"Putuj, pusti ti mene..."
Nije želela da ga pusti, ni tada niti ikada. Ali tu odluku nije donosila sama. Sedela je zato pored očeve postelje, držeći u ruci činijicu sa bistrom pilećom supom kao da je to zaloga za njegov život. Ako čovek jede, on je zdrav, govorila je njena baba. Pa je svaki čas prinosila kašiku tatinim usnama sa tankom nadom da taj put možda neće slabašno odmahnuti glavom. Sve dok nije utihnuo svaki njegov pokret, sa neprirodnim prigušenim krkljanjem kojim se oglasila smrt.

Kada je otišao, znala je da, iako je tek na pragu dvadeset pete nema posebnog razloga da ne ode i ona. Da se ne vrati, jer nema kome. Mislila je o tome, dok je hiljadama kilometara daleko, a tek nekoliko dana kasnije, stajala ispred slike u Muzeju Renea Magrita. Nabrane plave zavese koje su lebdele nebom prekrivenim belim oblačićima delile su spoljašni i unutrašnji svet. Zelena jabuka spajala je oba ta sveta, obećavajući da za želje uvek ima mesta. Glasno je izgovorila sama sebi... "Zaista, putuj... Pusti sve drugo..."


Englez

"Opet putujete..."
Nije se ljutila na starog sedog gospodina, sa kačketom od tvida, kada joj se tako obratio ugledavši je sa koferom. Nekog drugog bi oterala dođavola jer zabada nos u njene stvari, ali Englez, kako su ga zvali, bio je druga priča. Njegova jedina ćerka slučajno je stradala kao devetnaestogodišnjakinja u okršaju lokalnog podzemlja. Bili su stari i kad su je dobili, pa je radost koju im je njeno rođenje donelo bila nenadana i ogromna. Isto tako, njena smrt bila je konačna presuda i njima. Žena se nekud potom odselila, a on ostao sam. Odlazio je, a da nije umeo da se vrati. Uključivao šporet, a da nikad ništa na plotnu nije stavio. Komentarisao je njena putovanja iako više nije znao ko je ona...

A onda joj je prodavac iz trafike sa ćoška rekao da je Englez umro. I ispričao kako za kovčegom nije išao niko, jer ženu nisu uspeli da nađu.

Mislila je o tome dok je stajala ispred slike u Muzeju Renea Magrita i gledala u desetine belih paperjastih oblaka koji su prekrili nebo kao leteći ćilimi na putu za neki novi i bolji svet. Kao da je čekala da se razvuku nabrane lebdeće zavese i zaklone pozornicu, ostavljajći joj nadohvat sočnu zelenu jabuku. Glasno je izgovorila sama sebi: "Vreme je,ipak, da se zaustaviš negde..."

недеља, 06. мај 2018.

Noćna straža

Na Slavji je vejalo kao ludo. Toliko da mraku nije dozvolilo da se razmaše iako je skoro bila ponoć. Videla su se samo slabašna svetla bioskopa "Slavija" i farovi ponekog zalutalog automobila. Dvojica milicionera stajala su pod strehom, ukraj kuće na početku Nemanjine ulice. U šinjelima, obojica brkati, izgledali su kao da su sa istog kalupa.
 Kada je naišao visoki gologlavi momak, stisnut u tankom kaputu i uputio se ka žutom poštanskom sandučetu, koje se nalazilo na zidu nedaleko od njih, ozarili su se. Konačno je došao kraj njihovoj noćnoj straži.
"Stoj!" Dreknula su obojica iz glasa i u par koraka našla se pokraj mladića u trenutku kada je izvukao presavijeno parče hartije zadenuto iza sandučeta. "Konačno si dolijao", rekao je grlatiji brka. "Daj tu cedulju i priznaj s kim se i o čemu domunđavaš ovako!"
 "O čemu vi to?" Mladić ih je gledao zbunjeno. "Nemam šta da vam priznam..." "Misliš da mi ne vidimo šta radite?" Sad je progovorio drugi milicioner. "Ujutru ti kompanjon ostavi poruku, ti je uveče uzmeš. I tako danima. Zar ste mislili da ćete proći neopaženo?" govorio je sa lakim trijumfom u glasu.
Nekako kao da se pomalo i uplašio mogućnosti da bi mladići na koje su najpre slučajno, a onda s namerom motrili danima, mogli da budu deo neke opasne kriminalne bande. Ili još gore, neprijatelji poretka. Temeljito raskrinkavanje svakako bi prevazilazilo njihove sposobnosti, ali bar bi svi znali da su on i kolega bili prvi kojima su se, s pravom, učinili sumnjivim. Pa će i zasluga i nagrada biti njihova. Dok je, povlačeći se pod krović nad ulaznim vratima kuće, jedan od milicionera smrznutim prstima odmotavao parče hartije, gotovo da se radovao trenutku istine. "Kolega, uključi bateriju!"
 "Đuro, večeras možeš da spavaš u mom krevetu. Ja sam kod Slavice, a cimeru sam dao pet cigareta, pa neće da se buni. Ostavi mi doveče cedulju, da znam kakav ti je plan za sutra. Pozdravlja te Zvonko." "Šta ovo znači?" gotovo da su uglas upitali momka koji ih je i dalje gledao sa nevericom.
 "Moj drug i ja ponekad delimo krevet u studentskom domu, tu gore, kod Starog DIF-a, pa naizmenično jedan drugom ostavljamo poruke iza tog sandučeta. Uvek nam je usput", govoreći pridržavao je kragnu starog grombija, jer sneg nije posustajao. "Ovo je šezdeset treća, na sekretaricu koja bi mi ujutru kuvala kafu i prenosila poruke moram da sačekam bar još desetak godina." Šeretski im je namignuo. "Drugovi, ako je to sve, ja bih u krevet dok je još prazan

петак, 02. март 2018.

Романсирана богохулна љубавна крими прича

Све је кренуло по злу кад су им одсекли храст. Стајао је и вазда био сеоски запис, на истом месту шесто година, и пре него што је то постала ливада Маркељића. Кад је решено да туда мора аутопут, продали су и земљу и кућу и храст. Јер прогрес не бира.
А онда се село побунило. „Тај цер, старији је од града триста педесет година, па ће сад гилиптери да га руше“, негодовало се код Миће у кафани. Сви су били уверени да ће их силни јад задесити ако дрво падне и није било тих пара за које би му неко са тестером пришао. Решили су да оду код попа, пароха локалне цркве. Да Црква каже да запис не да. Но, поп Јордан, кажу душеван неки човек, а још и наочит, одлучио је да се не меша. Поручио им је да је Патријаршија рекла да је њима потаман и да им дају део стабла кад га отфикаре да би посадили нови, освештају га и то је то. Нових шесто година може да крене испочетка. Одржао је поп и некакву молитву, па отписао запис. Тако су рекли. А иначе, душеван неки човек. Вољан да помогне свима, чак и лудом Миловану. Милован, вечити сеоски нежења, знали су то сви, био је помало фаличан.
Село је одувек имало разних, али он је био први који је у мајчиној хаљини на пут изашао кад је још дечко био. Бранила га је тад једино стрина Славка, највећа инаџијка у фамилији. Рекла је, па макар сви пукли, да му лепо стоји тај шарени циц и нека га, нек он ту хаљину носи, кад су им већ сва женска деца задњице у фармерке увукла. Послали га, ипак, по савету њеног мужа, чиче Миловановог, заставника у пензији, у Богословију, да се прибере. И вратио се као вероучитељ. И даље луд, па није дуго у школи потрајао. Ипак, поп Јордан је и за њега увек имао времена. Често су у шуму замицали, дискутујући. Људи су се на то већ навикли. Милован, мало луд, а поп Јордан увек душеван. Обојица верујући, па то мора да је била тема. Јер шта би друго било. А и селу сваког чуда таман за три дана. Само је баба Мара, најстарија сиротиња сеоска, једном, кад су јој на неком комишању дали две чаше вруће ракије, рекла: “Мико“, обраћајући се свима именом за све, „ У моје време то се из шуме изгонило а не у шуму ћерало.“
Недуго затим, срушили су храст. Ноћу, криомице, страни неки људи. И живот је претио да га људи забораве. А онда су га се једног дана сви сетили. Јер тада је кренуло по злу. Кад си поп Јордан и луди Милован осванули као вест у новинама. „Ухапшени поп и вероучитељ трансвестит са четрдесет и два килограма дроге!“ И док су сви говорили о криминалцима, село је знало. Реч је, заправо, била о романси

понедељак, 19. фебруар 2018.

Iz pisma drugu na beogradskoj zimi...



... Na prašnjavom putu u Mirisi, u povratku sa plaže meni najlepše na svetu, stoji nas desetak, sinoć, čekajući autobus. Nailazi jedan, krcat. Skoro svi domoroci potrpali su se uz gurku, da stanu makar na stepenike na ulazu jer se vrata ionako nikada ne zatvaraju. Na stanici, obeleženoj žutom trakom na asfaltu, ostajemo samo jedan gospodin, izgledom recimo činovnik lokalne banke i ja, odlučni da sačekamo drugi u kojem je manja gužva. Neki minut kasnije velikom brzinom približio se plavi veliki autobus marke lejland i oboje smo uskočili u njega. Bukvalno.
Naime, autobusi u Šri Lanki nikada ne staju u potpunosti osim na poslednjoj stanici. Na putniku je da bude spretan ako mu je do vožnje. Unutra nema mesta za sedenje ali sam se uglavila odmah desno od vrata i sa obe ruke uhvatila za pregradu iznad sedišta, namenjenu ručnom prtljagu. Jer, nije mi prvi put da se vozim u cejlonskim autobusima. Kad nema sedenja ovaj položaj obećava da ću ostati na nogama do kraja.
Vožnja međugradskim prevozom u trajanju od pola sata, za oko 40 kilometara izgleda ovako: sto kilometara na sat postiže se iz mesta za tri sekunde, majstor vozi slalom u punoj brzini između motociklista, tuk-tukova, kamiona i automobila. Posebno je važno da pretekne konkurenciju, pa je svaki autobus na putu meta. Najviše bodova u toj imaginarnij igrici izgleda da donosi ako pretiče u punoj brzini, a u oštroj krivini. Kumulativno.
Unutra nas je bilo između stotinu i hiljadu, sve je otvoreno jer promaja u javnom prevozu u Šri Lanki glavu čuva. Vozač, muškarac u ranim tridesetim, ipak je imao natprosečno stila: obložio je radno mesto lila jambolijom, nasuprot uobičajenoj sintetičkoj imitaciji crne ovčije kože ili lažnom tigru. Metroseksualizam je globalna pojava, jasno kao dan. Na šoferki sa unutrašnje strane vakum zakačaljkom, onom kojom mi obično neuspešno kačimo kuhinjske krpe jer se začas odlepe od površine, visi plastični grozd u prirodnoj veličini i još trojca malenih plišanih meda - ružičasti, crveni i žuti sa srcolikim natpisima "I love you". Zlatna statua Bude koji sedi nameštena je levo od volana, a ispred nje je lepo složen aranžman sa puđom, tradicionalnim ponudama u vidu prave lubenice osrednje veličine, papaje, jabuke, banane, manga i voćke zvane wood-apple (za koju mi je nekako bezveze da ti napisem drvena jabuka, iako je drvena ali uopšte nije jabuka). Jer nije red da se pred Budu ide sa škartom. Ostatak slobodnog prostora na staklenim površinama ukrasio je samolepljivim trodimenzionalnim plastičnim raznobojnim leptirima. I ružičasto-zlatnim istim takvim paunom. Eklektika in vivo. Tako nekako. Da stvarno gleda kuda vozi bio bi u problemu da išta vidi kroz tu gomilu. Ovako, Buda je srećan sa ekipom pa smo i mi svi srećni u njegovim rukama.
Naravno, vozač je desnu ruku izbacio na lakat napolje jer kako drugačije nego šoferski. Levom je sve vreme kucao poruke na mobilnom. Držeći se i dalje čvrsto, zapravo viseći sa plafona, nekako sam se naterala da verujem da autobus zna put sam. Ionako je prošao tuda milion puta. I da zažmurim kad majstor legne na sirenu koja ima zvuk brodske, jer to znači da ga neko nervira usput i da je nameran izgurati ga ustranu. A taj prizor ume da bude zastrašujuć za gledanje.
Kroz glavu mi je prolazila neka davna statistika pokupljena iz Zabavnika, koja kaže da u ovoj zemlji više ljudi strada od toga što im padne kokos na glavu nego u saobraćaju. Iz dokonosti, prebrajala sam na neviđeno koliko kokosovih palmi imam oko kuće. U skretanju misli sa ubitačne vožnje koja se, znamo sad to (hvala Zabavniku), uvek završi hepiendom, dosta su pomagale i raznobojne led-lampice koje svetlucaju u ritmu muzike sa ekrana. Svi putnici, posebno oni srećniji koji su zauzeli mesta na najlonskim plastificiranim sedištima, čak i ona rezervisana za sveštenstvo i trudnice (srećom, ovih poslednji nije bilo) hipnotisano su gledali lokalni bend obučen u karirana odela koji svira repertoar Brajana Vazda Dosadnog Adamsa. Očekivao bi čovek da sviraju svadbe po Kanadi, tako udiđeni. A ono im skandiraju mase u Lanki.
Ipak, moram to da ti kažem, bile su mi mnogo zanimljivije plasticne tapete kojima je oblepljena unutrašnjost autobusa. Ništa državotvorno, neke freske, Buda. Ništa, zamisli! Nego Čip i Dejl u natprirodnoj veličini, veveričije nasmejani baš kao njihov srpski sabrat Cipiripi. Gledaju sa tavanice, lakirani, nadmoćni jer im je i mesto u ovoj priči tako, i bukvalno iznad situacije.
Autobus je povremeno zastajkivao, kondukter žustro podsticao putnike da pohitaju uz "kvik, kvik, kvik" povike. Dok su ljudi izlazili i ulazili, začuđujuće uljudno i bez ikakve, pa i pritajene agresije, povremeno sam labavila stisak i čudila se kako sam već posle deset minuta napravila žuljeve na dlanovima kao da sam ručno kosila tvrdu julsku travu na Rudniku. I instant dobila upalu mišića u levoj nozi, jer sam njome uglavnom kočila u mestu pošto za desnu i nisam imala oslonac.
Kad sam konačno stigla do našeg sela, iskočila sam kao bez duše i duboko uzdahnula, prezirući sve te ljude na svetu belom koji dobrovoljno, zabave radi, idu na rolokoster.  Želudac mi je u nosu bio još dva sata, jos pet nisam mogla da pomislim na hranu jer ona, pre toga pojedena, skoro da se u potpunosti reinkarnirala. Kao što  lokalna verovanja i nalažu. Doista, ne za hranu.
I da, sve bih to nekako preživela kao što i jesam, al nokat na malom prstu kod šofera i konduktera, svaki od po dva ušiljena santimetra...pod raznobojnim led svetlima u ritmu Brajana Fucking Adamsa...E, to me dokusurilo.
Ipak, dorćolski rečeno Buda je car a karma je kraljica i sve je ovde okej. Nego ti pišem o ovoj strahoti da ne bude ja na plaži a vama u toj hladnoći - moša. Tek da se zna da za lepotu čovek mora i ovde da se pomuči. Prilično...

Smrt na korzou

U najvećoj seoskoj ulici večeras je bila uobičajena gužva. Sa glavnog puta, obalne magistrale Južne provincije, jedno za drugim u Unavatunu mahnito su skretala svakojaka vozila. U krkljancu između tuk-tukova, automobila i mopeda, koji su se jedva mimoilazili na tri metra širokom asfaltu, nije mi se dalo nimalo da pohitam.
Usput mi je svaki ćošak bio već toliko poznat, da sam jedva obraćala pažnju na bilo šta. U pravilnim razmacima izgovarala sam "Ne, hvala", unapred uzvraćajući na neizrečena dobacivanja u prolazu: "Taksi, madam? Tuk-tuk?"
Desno niz put, uglavljena između dva kućerka, nalazi se najveća seoska tezga sa južnim voćem i povrćem. Po navici sam u prolazu, kao na Bajloniju, odmerila paradajiz, a potom meni i dalje nebične plodove džekfruta i guave, sve bezglasno negodujući kud se dede onoliki mango od prošle nedelje i dokle više ta nestašica. Na levoj strani, preko puta, dve ili tri prodavnice japanskih superdraj i sestrinskih kalifornijskih holister majica. Za po pet evra umesto za pedeset i pet, kao što im zakoni hipsteraja nalažu kad jednom preplivaju okean... Potom sledi red restorančića, podjednako neuglednih, ali veoma čistih i uvek gotovo punih.
Na terasi do ulice, u jednom od dva u kojima sam redovni gost, gde se u selu jede najbolji roti, nešto mi se večeras učinilo neobičnim. I vrednim zastajanja. Umesto stranaca koji jedu "the very best small srilankan dish", kako im reklamni natpis kaže, sedelo je nekoliko žena iz sela. Unutra, iza širom otvorenih duplih vrata, svetla su, kao i uvek bila upaljena, raznobojne led-svetiljke uobičajeno su treperile,sve ostalo bilo je drugačije. Stolovi su bili spojeni na sredini, a na njima je bio razmešten veliki beli krevet posut laticama ružičastog i crvenog hibiskusa i ljubičastog cveta lotosa. U sredini te neobične postelje, pak, ležala je seda starica kose vezane u punđu, obučena u beli sari, ruku prekrštenih na grudima. Nekoliko trenutaka nisam mogla da odvojim pogled od tog pokrova. Ne zato što još nikad nisam srela Smrt. Jesam, znamo se već dugo. Nego zato što mi je prvi put izmamila osmeh.
Nikada, naime nisam videla ništa toliko neprilično kao Smrt na korzou u Unavatuni. Bakica, koja je do pre koji dan sa dva štapa jedva prelazila ulicu kako bi došla do budističkog hrama na molitvu, otišla je konačno svojim putem. Bez štapova. I sad, u novom životu, odnekud gleda kako na dva metra od Smrti, uglavljene posred restorana koji vode njene dve unuke, prolaze ljudi koji za nju ni najmanje ne haju. Sa okolnih razglasa čuje se restoranska muzička kakofonija, vozači trube redom jedni drugima jer su migavci ovde uveliko precenjeni, turisti na bar desetak jezika pretresaju kako da donesu epohalno važne odluke - gde da se večera, šta za doručak, koja plaža, da li vino, pivo ili kokain domaće proizvodnje. A na Smrt niko ne daje ni pet para. Iako se večeras baš lepo uparadila i izašla, bez ikakve mane, pravo na glavnu štraftu.
Glasno sam se nasmejala, usput prekstila onako kako moj Bog nalaže i krenula dalje. Jer odluka je pala. Za večeru ananas sa kiselim mlekom. Takav je danas bio dan. Malo kiseo i prilično žut.

понедељак, 25. децембар 2017.

Интензивна нега


Утрчала сам у оронулу зграду болнице. Квака на великим старинским улазним вратила висила је попут поломљеног крила неке птице. Као без главе пришла сам шалтеру крај којег је стајало двоје људи. Ситна жена у белом мантилу, лоше ошишане проседе кратке косеседела је иза стакленог пулта и пиљила у лист папира пред собом. Прозвала је два имена. Када су се обоје одазвали, прибележила је то у списак и допустила им да прођу даље, поред шалтера, уз широке степенице. Преостала сам само ја. Упитно ме је погледала.

„Закаснила сам на почетак прозивке“, казала сам јој. „Дошла сам у посету Стевану Ђорђевићу. 

Бацила је поглед на десетак имена са списка и одмахнула главом. "Не можете код њега, већ му је стигла жена“рекла је. „Пацијенти на интензивној нези имају право само на по једну посету дневно, од пола сата. Дођите сутра.Одложила је папир у фијоку.  

„Тата нема жену“, одговорила сам мирно, навикнута да у Србији мало шта иде без проблема.

„Слушајте, госпођо“, трудила се да буде стрпљива, „Не тражимо вам личне карте. Њему је дошла жена, тако је рекла. Отишла је горе и то једина посета Стевану данас. Дозвољен је улаз само једној особи, и то важи за сваког пацијента.

Када ми је пре два дана зазвонио телефон усред важног састанка, најпре сам се изнервирала што га нисам утишала на време. Потом сам опазила и поруку која је стигла нешто раније. Оба пута био је мој брат. Писао је: “Тата је доживео срчани удар. Доктори кажу да су прогнозе лоше. Треба да дођеш“. На брзину сам се одјавила на послу. Успут, возећи се до куће, купила сам карту за први јутарњи лет. Већ сутрадан по подне стајала сам испред шалтера и испред ове жене, због које сам већ губила стрпљење. Трудила сам се, долазећи ту, да не будем тужна унапред, али сада је брана попуштала.

„Дошла сам с другог краја света“, рекла сам јој одлучно, са сузама у очима, “Хоћу да видим свог оца који је тешко болестан и немам намеру да одустанем.“

„У реду, нећу се ја с вама објашњавати“, рекла је попуштајући. „Идите горе до интезивне, па вас две то расправите са главном сестром.

Попела сам се на спрат. На улазу у одељење још су чекали посетиоци за тај дан. Сви намрштени, у неизвесности. Жена с црвеним турбаном плакала је и уздисала гласно како јој, ето, не дају код мужа. Стала сам поред ње, држећи растојање. 

У том су се бела метална врата широм отворила. Изашла је сестра у кломпама и зеленом болничком оделу, са папирном заштитном капом која јој је покривала црвену косу везану у пунђу.

„Ко од вас тврди да је ћерка?“ изговорила је промуклим пушачким гласом, споро, као да јој је свега у животу преко главе.

"Ја", изговорила сам коракнувши ка њој.

"Ти ниси моја ћерка", вриснула је жена с турбаном и заплака још јаче: "Пусти ме код мог мужа!"

"Госпођо, нисте ни ви моја мајка, знала бих да јесте", одговорила сам јој трудећи се да будем прибрана. Сви који су чекали да посета коначно буде одобрена гледали су нас обе са негодовањем. Ипак, као да је њен очај немоћне особе придобијао наклоност већине.  "А ни тата није имао жену до пре четири дана, када смо се чули последњи пут", изустила сам већ изнервирано због осећања кривице које ме је обузело као да јој заиста не дозвољавам да види мужа. "А тешко да сте ми нова маћеха", заједљиво сам додала одустајући од намере да се обуздам.

"Питаћу пацијента кога очекује", пресудила је сестра, на пети се окренула и замакла унутра. После минут се вратила: "Чека сина!" 

"Али ја немам сина, имам само ћерку и то није ова овде", жена бризну у плач из свег гласа. Сада су ме већ сви гледали. 

"Које је годиште ваш муж?" досетила сам се да питам пре него што је све отишло предалеко. 

"А твој отац?" узвратила је без одговора. 

Људи су нас гледали као да играмо пингпонг. 

"Прва сам питала", рекла сам сад већ озбиљно сумњајући да је луда. 

"Мој Стеван је '47. годиште", одговорила је шмрцајући.  

, а мој је десет година старији." Тријумфално сам се окренула ка сестри.

"Шта ви од годишта имате на лагеру?" 

Она је рекла '37. и случај је био решен. 

Жена с црвеним турбаном отишла је низ степенице потресено јецајући.  

Ушла сам у одељење интензивне неге. Доктор, млађи мушкарац, уморан од дежурства међу тешким болесницима, знатижељно је питао шта се то догодило. 

"Као у шпанској серији", одговорила сам му: "Ја сам свом оцу у ствари син, који је долазио јуче, а непозната госпођа која тврди да му је жена, мени није ни мајка ни маћеха. А сад ви мени реците шта ми је са татом?" 

Насмејао се грохотом. Потом се уозбиљио. "Ништа више није у нашим рукама", рекао је намештајући наочаре: "Искористите време које имате. Данас добијате од мене сат с оцем. Заслужили сте јер не могу да се сетим да ме је овде икад ико насмејао".  

Тачно сат касније, плачући, кренула сам ка излазу из болнице. Она иста ситна седа лоше ошишана женау белом мантилу, са шалтера чекала ме је на вратима. 

"Знате, госпођа од малочас није луда", обратила ми се у поверењу. "Има мужа истог имена, јуче је примљен и грешком су јој рекли да је на интензивној. Данас је, у ствари, она баш имала среће". 

четвртак, 09. фебруар 2017.

Čovek koji je hrkanjem utišao šumu

Ponoć je odavno prošla. Okolo mračna, al bučna tropska šuma. Čuju se zrikavci, ptice, majmuni se promeškolje tu i tamo pre dubokog sna. Iz komšijske kuće preko puta, jedine u blizini, ženski glas pevušio je melodiju gotovo nalik na onukoju ja ponekad vrtim u glavi kad se primaknem tatinom zavičaju... Oj, Moravo, moje selo ravno... Čuju se i kockice kako se kotrljaju po tabli, jer Obama i njegova deca igraju čoveče, ne ljuti se. Deca su odrasla, bilo ih je petoro, jedno nije više živo. Ali ovde uvek kažu da ima petoro dece. Sva se računaju. Jedna ćerka udata za Italijana, druga živi u Americi, jedan sin ima dečka, drugi ima ženu i dete. I Obama ima ženu. I još ponešto. Ispred kuće, na travi, do puta sve kao na izložbi. Tri velika psa, na prvoj liniji odbrane najpre Mira i Vufi koji imaju devet sasvim malih žućkastih kučića, pa jedan bezimeni i bezglasni soler kratkog repa, par mačaka, dva tuk-tuka koje ne vozi lično jer ne mora, novi putnički kombi i moped. Ovaj poslednjipotera svako malo jer i Mira od kuće pobegne svako malo. Dosta joj svega, i Vufija i dece pa se samo tiho pokupi ka džungli, pomalo kao mućak, nekako izmučeni, doduše. Pa je zaokupi uz dernjavu "Miraaaa, Miraaa..." i vrati je uz isto tako glasnu pridiku da od kuće ne sme da mrda. Nikuda. Jer nije joj on rekao da ih pravi toliko. Kučića.
Obama im svima svaki dan kuva. Svojim životinjama, naravno. Strpljivo i temeljno. Hrani on i one koji su samo u prolazu. Ptice razne, majmune, puhove, iguane. Šaka kuvanog, blistavobelog pirinča ovde i onde pored puta ili na ogradi, poneka voćka. To rade svi u selu, jer šuma daje svima i to valja deliti. Ko ne deli, stigne ga karma. Uvek. A za njega i njegove potomke kuva gospođa Obama, gotovo nemušta žena po imenu Vasanti.
Jednom je tako, sećate se, na Šri Lanku udario cunami. Voda nije stigla do Obamine kuće, jer je poviše na brdu, ali došlo je mnogo ljudi. Pobeglo od strašnog talasa koji je malo niže niz ulicu počistio sve. I šumu i kuće i ljude. Džungla je bila spas i pomagali su svi koje je voda mimoišla. I on. I mnogi stranci. I jedna Amerikanka, Lorin. I nekako se dogodila ljubav. Tako kažu. Pa je najpre u Njujork otišla ona, a potom i on. Za njom. U selu je ostala žena. I troje dece. I jedno koje više nije živo. A i tamo se rodila ćerka, peto na broju. I onda je Vasanti popila otrov. Jer je to bilo previše za nju.
Jedno je kad te muž prevari u selu, to nije strašno, jer se ipak ujutru vrati kući. Jedno je i kad kao ode nekim poslom svojim motorinom, pa ga iza ćoška baci u vrzinu od fikusa i hibiskusa i krišom se vrati da te, voajerski, vreba kroz prozor kupatila dok se kupaš ne obazirući se na druge koji to vide. Smeje se narod, da. I sramota je, i to da. Ali bar gleda tebe. Jedno je i kad kažeš sebi da je u Americi zato što ima dobar posao, da šalje novac a eto, i voli te, čim traži da skoro svaki put skajpujete goli iako si mu rodila četvoro dece. Jedno koje nije više živo. Ali je nešto sasvim drugo kad dobije peto dete sa nekom američkom belom ženom, koja je u tvojoj zemlji umesto da spasava druge spasavala sebe. E, to je za otrov.
Srećom, ni otrovi nisu kao što su bili. Ne hvataju odmah i dokraja. Isto srećom, i bele žene su kao što često umeju da budu. Uzmu šta im treba i posle višak spakuju daponesu. Ili da pošalju nazad u selo. Na jugu Južne Azije.
I sada evo već godinama opet žive kao što dobrim seljanima i priliči. Gospođa i Obama koji ima petoro dece, četvoro njenih, jedno koje nije više živo. Peto u Americi.
I pitate se otkud on Obama? U stvari, i ne zove se tako. Sigurno ima neko prikladno ime za sopstveni život. I za čoveka koji hrče toliko da utiša šumu. I da ujutru dovikivanjem preglasa Betovenovu "Za Elizu" sa razglasa tuk-tuka koji prodaje hleb i pecivo po selu. To ime mu nadenule zlorane neke žene priče radi. Jer crn, ćelav, bosonog, čovek širokih ramena, koji u džungli govori američki engleski, u današnje vreme može da se zove i Obama. Ništa ne fali. To je isti taj slobodni život posle.
1