четвртак, 09. фебруар 2017.

Čovek koji je hrkanjem utišao šumu

Ponoć je odavno prošla. Okolo mračna al bučna tropska šuma. Čuju se zrikavci, ptice, majmuni se promeškolje tu i tamo pre dubokog sna. Iz komšijske kuće, od preko puta, jedine u blizini, čuje se lagana, tihim ženskim glasom pevušena melodija skoro pa nalik onoj koju ja ponekad vrtim u glavi kad se primaknem zavičaju...oj, Moravo, moje selo ravno...i kockice kako se kotrljaju po tabli, jer Obama i njegova deca igraju 'Čoveče ne ljuti se'. Deca su odrasla, ima ih petoro, jedno nije više živo. Al uvek kažu da ima petoro dece. Sva se računaju. Jedna ćerka udata za Italijana, druga živi u Americi, jedan sin ima dečka, drugi ima ženu i dete. I Obama ima ženu. I još ponešto. Ispred kuće, na travi, do puta sve kao na izložbi. Tri velika psa, na prvoj liniji odbrane najpre Mira i Vufi koji imaju devet sasvim malih žućkastih kučića, pa jedan bezimeni i bezglasni soler kratkog repa, par mačaka, dva tuk-tuka koje ne vozi lično jer ne mora, novi putnički kombi i moped. Ovog poslednjeg potera svako malo jer i Mira od kuće pobegne svako malo. Dosta joj svega, i Vufija i dece pa se samo tiho pokupi ka džungli, pomalo kao mućak, nekako izmučeni doduše. Pa je zaokupi uz dernjavu "Miraaaa, Miraaa..." i vrati uz isto tako glasno gunđanje da od kuće ne sme da mrda. Nigde. Jer joj nije on rekao da ih pravi toliko. Kučića.

Obama im svima svaki dan kuva ručak. Svojim životinjama, naravno. Strpljivo i temeljno. Hrani on i one koji su samo u prolazu. Ptice razne, majmune, puhove, iguane. Šaka kuvanog, blistavo belog pirinča ovde i onde pored puta ili na ogradi, poneka voćka. To rade svi u selu, jer šuma daje svima i to valja deliti. Ko ne deli stigne ga karma. Uvek. A za njega i njegove potomke kuva gospođa Obama, gotovo nemušta žena po imenu Vasanti.

Jednom je tako, sećate se, u Šri Lanki bio cunami. Voda nije stigla do Obamine kuće, jer je poviše na brdu, ali je došlo mnogo ljudi. Pobeglo od strašnog talasa koji je malo niže niz ulicu počistio sve. I šumu i kuće i ljude. Džungla je bila spas i pomagali su svi koje je voda mimoišla. I on. I mnogi stranci. I jedna Amerikanka, Lorin. I nekako se dogodila ljubav. Tako kažu. Pa je najpre u Njujork otišla ona a potom i on. Za njom. U selu je ostala žena. I troje dece. I jedno koje više nije živo. A i tamo se rodila ćerka, peto na broju. I onda je Vasanti popila otrov. Jer je to bilo previše za nju. Jedno je kad te muž prevari u selu, to nije strašno jer se ipak ujutru vrati kući. Jedno je i kad kao ode nekim poslom svojim motorinom pa ga iza ćoška baci u vrzinu od fikusa i hibiskusa i krišom se vrati da te, voajerski, vreba kroz prozor kupatila dok se kupaš ne obazirući se na druge koji to vide. Smeje se narod, da, i sramota je, i to da. Ali bar gleda tebe. Jedno je i kad kažeš sebi da je u Americi zato što ima dobar posao, da šalje novac a eto, i voli te, čim traži da skoro svaki put skajpujete goli iako si mu rodila četvoro dece. Jedno koje nije više živo. Ali je sasvim drugo kad dobije peto dete sa nekom američkom belom ženom koja je u tvojoj zemlji umesto da spasava druge spasavala sebe. E to je za otrov.

Srećom, ni otrovi nisu kao što su bili. Ne hvataju odmah i do kraja. Isto srećom, i bele žene su kao što često umeju da budu. Uzmu šta im treba i posle višak spakuju za poneti. Ili za poslati nazad u selo. Na jugu Južne Azije.

I sada evo već godinama opet žive kao što dobrim seljanima i priliči. Gospođa i Obama koji ima petoro dece, četvoro njenih, jedno koje nije više živo. Peto u Americi.

I pitate se otkud on Obama? U stvari, i ne zove se tako. Sigurno ima neko prikladno ime za sopstveni život. I za čoveka koji hrče toliko da utiša šumu. I da ujutru preglasa Betovenovu "Za Elizu" sa razglasa tuk-tuka koji prodaje hleb i pecivo po selu. To ime mu nadenule zlorane neke žene priče radi. Jer crn, ćelav, bosonog, čovek, širokih ramena, koji u džungli govori američki engleski u današnje vreme može da se zove i Obama. Ništa ne fali. To je isti taj slobodni život posle.

петак, 29. јул 2016.

Bajka o predsedniku sa smešnim krajem

Juče popodne, ukrcavanje u trolu na Terazijama, ka Krstu. Kumče, 6 godina, ulazi pažljivo i seda na jedno od ona četiri mesta okrenuta licem u lice, sedište do prolaza. Ostatak ekipe ostaje da stoji, gužva - onako. Celodnevni dril po letnjem lepom beogradskom danu podrazumevao je i poduku svaki put kad smo prošli pored neke važne gradske kuće. Važne, naravno, jedino ako ima priču. Na primer...mili, jel vidiš ovu zgradu, zove se Beli dvor i kao u Beloj kući, i tu živi predsednik...jel si zapamtio? Dete odgovara smireno sa jeeeesaaaammm, uz...kumo, a jel smem da legnem pored fontane...smeš, nego jel si zapamtio ovo o našem predsedniku i njegovoj kući...jeeeesaaaammm, a jel mogu sad tri kugle sladoleda od vanile...

Znate, to je jedno zlatno dete, retko strpljivo sa odraslima koji bi samo da mu ulivaju nešto u glavu po vasceli dan, jer nema dangube ni kad je jul povazdan... I tako od jutra do mraka, do trole na povratku kući...

Na sledećoj stanici, kod Beograđanke ulazi stariji, pokrupan čovek u odelu, bež letnjem, s kravatom, glavat, sede kose, s istim takvim brcima. Doista redak prizor u razgaćenom javnom prevozu, i jos seda tačno preko puta našeg deteta. Maleni razrogači oči, širom da šire ne može, gleda ga netremice i preko njegovog ramena dobaci: Kumo, jel ovo predsednik?! Zamislite sad svoj pogled,da ste ga u londonskom tjubu ukrstili s Kraljicom, ili da Madona sedne preko puta vas u njujorškom metrou, ili recimo da ja uskočim ujutru u tri'estrojku do Slavije a tamo s Dunav stanice putuje Džordž Kluni. E taj pogled. Samo dečji.

Mi odrasli, kvarni, namignemo saučesnicki i potvrdno, sve se gušeći od smeha da ne vidi dete. A ni predsednik, nije red. A dete ga gleda kao nehajno, da ne bude da zuri, s malom dozom strahopoštovanja pride, i još nekako zaštitnički što ga niko više nije provalio a on, eto, jeste al će da bude kul i da se napravi da nije neki big deal. Jer ipak to predsednik. Koji živi u velikoj kući pored fontane.

Ima priča i nastavak. Odmah na sledećoj ušla i bakica, i pre nego što je pokušala da se provuče pored i sedne do prozora, mališa pametnjaković se povukao i ustupio joj mesto. I dobio za to blagonaklon pogled od bakice. I od predsednika, naravski. Osobito.

U trenutku dok se vrata na troli otvaraju uz tresak na pravoj stanici, jer kako drugačije, iskrcavamo se većinski i mirno u vračarsko veče. Kumče zadovoljno celodnevnom uživancijom, slavodobitno i nekako podrazumevajuće reče: ej, kumo, 'si videla, i predsednik je izašao na Krstu.

Jer kako drugačije.

уторак, 22. март 2016.

Subota Todorovih konja

Bilo je to hladna martovska noć. Sedeo je ćutećki, nalakćen za stolom pored petrolejske lampe i čekao da ona smesti decu u krevet. Kroz oskudno žućkasto svetlo promakla je Njegova Najstarija, još malo pa odrasla, do velikog vunom postavljenog kreveta gde su je čekali dvoje zajedničkih, malih. I mislio kako ni oni više nisu bebe jer je Mladjoj Njoj već osma a Njemu šesta. Troje dece, dve žene. Jednom se oženio uz kao ljubav, drugom kad One Prve više nije bilo. Pa je posle isto došla neka kao ljubav. Deca su šćućurena čekala da ih ophrva san, pre nego što majka ostavi preslicu kojoj je u smutna vremena postala vična a otac naloži poslednju vatru.  I da ugase lampu, srećni što i kad je okupacija i nema ničeg pa ni drva, svi dele jednu ali toplu sobu. Jer svi zajedno nisu voleli mrak. Pogotovo zimski, nemi mrak u rano proleće 1943.godine.

A onda se začuo lavež oba pseta iz zadnjeg dvorišta. Bili su vezani uz štalu, kraj kolske kapije velikog dvorišta. Čuvali su konje koje je voleo i koji su ih hlebom hranili. Pre rata imao je osam konja i tri fijakera, momke koji su ih održavali i vozili po gradu. Kad je bio dečko počeo je s jednim starim atom i čezama, a do okupacije je već od jutra sedeo u Karpatima, čitao novine i nadgledao kako za njega špartaju gradom bivajući tako začetak javnog prevoza u varoši koja je prerastala u grad. Nemci su odveli polovinu, nedićevci još dva. I oteli fijaker i čeze. Preostala dva, bela, Zekan i Zvezdan, bili su sve na šta je mogao da se osloni u mučnom vremenu buđave proje i raspalih cipela.

Ta dva pseta retko su se čula noću. Ovog puta bili su sve glasniji, sve besniji. A onda se začuo i konjski topot. U kasu, jureći oko kuće. To ga je nateralo da hitro ustane iz kreveta. Ućutkao je decu pokretom ruke, pomerio zavesu s prozora ka avliji pokušavajući da pre nego izjuri napolje proveri da li mu je glava u pitanju. Jer ako je vojska, bilo švapska ili kvinslinška, onda neka im konja.

Bleda mesečina bila je savršena svetlosna podloga za dramu koja se ipak samo čula. Sad je već lajao jedan ker, drugi se oglašavao sve slabijim jaucima koji su parali noć. Prozori su se tresli od ubrzane trke bar dva para konjskih nogu. Njištanje je bilo toliko strašno da je i Ona ustala, ogrćući štrikani trouglasti šal, da se privije uz njega i da zajedno stanu pred one koji udaraju na njih, na decu. A onda su ustala i deca, i zagrljena jer zagrljaj tera strah, provirila kroz drugi prozor ka ulici.

Ipak, napolju se nije videlo ništa od te silne i opake borbe. Koja je uminula kad se posle desetak minuta topot izgubio niz ulicu a kučići potpuno zanemeli. Stali su prestravljeni pred prestravljenu decu i rekli im da se vrate u krevet i da ujutru nikom ništa ne govore. Jer nisu znali ni šta bi oni sami nekome rekli o tome šta se u stvari zbilo. Niko u toj sobi, u maloj varoši koja je postajala grad, te noći nije oka sklopio. Znali su da su imali sreće što niko nije izašao napolje jer se ne bi vratio živ. Ta borba bila je, jasno im je to, na život i na smrt.

Sledećeg jutra, rano, na vrata je pokucao deda Toza, Njen otac. Krenuo je zorom da vidi unuke. Peške, prteći sneg, pravo iz mlina u Velikom Crniću, obučen samo u mikadu postavljenu jagnjećim krznom. Bez reči su ga pustili unutra. Dvojica muškaraca i Ona, ogrnuta tom očevom džokom, otišli su da vide poprište nevidljive noćne bitke. Otisci nepotkovanih kopita bili su otisnuti u snegu oko kuće, tragovi raspršene krvi bili su svuda unaokolo. Jedan pas je ležao mrtav, razbijene glave, drugi je kraj njega gotovo nemo lizao rane. Kokoški nigde jedne, umesto da osvanu pod šupom kao uvek. Tek oko podne sišle su sa tavana. U štali, konji su se ržući, nervozno pomerali s noge na nogu. Pokušaj da ih nahrane završio se time da Ju je inače pitomi Zekan ugrizao za rame, te je ona mikada spasla belaja. Ćuteći su uklonili tragove tog vršljanja, odlučni u saglasju da se ništa nije dogodilo. Jer je dovoljno što su vremena teška. Nepodnošljivo bi bilo da su i sumašedšaja.

On ceo dan nije izlazio na ulicu s preostalim fijakerom, ostali su zajedno unutra glumeći da je to jedan običan palanački zimski dan.

Preko puta, u maloj i prizemnoj staroj kućici, živela je baba Milka, visoka, mršava, starinska i fina žena. Delila je dvorište i život sa ćerkom i zetom i troje unučadi. Sojka, Nata i Pera bili su vršnjaci Njegove dece i deleći istu ulicu, delili su i svakodnevicu decenijama. U jednom trenutku, negde pred mrak, ta baba Milka je izašla na ogradu i pozvala je Nju da pređe preko.
Pretrčala je u komšiluk i sela na hoklicu pored šporeta na drva. Upola glasa, pronicljivo je gledajući, baba je rekla:
- E sad kad si sela da te nešto pitam. Reci mi, kako ste, Dano?
- Pa dobro smo tetka Milka, odgovor je bio još tiši.
- E neka ste. Nego, ja sam noćas nešto čula pa da te pitam jel su vam svi konji na broju? Jedan beli konj iz vašeg dvorišta sinoć je preskočio ogradu i vrišteći odjurio prema gradu. A onda i još jedan. Šta to bi, Dano?

Pitanje je ostalo bez odgovora, osim onog da su oba konja tu. Nju je bilo sramota jer nije umela da objasni šta se dogodilo. A baba Milka je znala da ne treba više išta da pita.

Godinu dana kasnije, kako se približavao jos jedan ratni mart, Ona je svojoj majci, Velikoj Zori, ispričala priču o neobjašnjivom. Počevši od preslice. Kad je završila, podigla je pogled i u očima svoje majke videla da ima ona objašnjenje:

- Pa Dano, to su ti bili Todorovi konji! Ništa uruke na Todorovu subotu a ti, crna Dano, uzela da predeš!

Moja baba, baba Danica, o ovome mi je prvi put govorila kad sam imala 20 godina i završila time da nikada nikom van familije o ovome ne prozborim jer "kako bilo i šta god to bilo, ne dao Bog da neko drugi sazna. Jer, Vanjice, desilo se nešto neobjašnjivo. A ti znaš koliko smo mi svi čvrsto na zemlji, čak i kad smo zamajani. A ljudi su u to vreme bili mnogo jednostavniji, prostiji, pobožniji i takve stvari su mogle da im se dogode. Sada je to nemoguće. Verovatno. Možda. Nisam pametna. Eto."

E da, ostala sam vam dužna obajšnjenje ko su Todor i njegovi konjanici.

Storija kaže da "se od svih mitskih bića koja nastanjuju Balkan, Todorci – tajanstveni i okrutni noćni jahači, svrstavaju u najstrašnije. Veruje se da Todorci, prekriveni belim plaštom, neprekidno jašu na belim konjima, s kojima su srasli. Jašući, ubijaju sve pred sobom, a ponekad su nevidljivi, pa ih uplašeni ljudi mogu samo čuti kako prolaze. Posebno ih se treba kloniti tokom prve nedelje uskršnjeg posta, Todorove nedelje, kada se po narodnom verovanju odvija borba između sila života i smrti i kada ne treba ništa raditi. Njihov tamni predvodnik, koga narod zove Veliki Todor, jaše hromog konja, u belom plaštu i sa kalpakom iza koga mu se ne vidi lice, naroužan mračnim tajnama i čudnovatim moćima. Zbog ovakvih osobina, smatra se jednim od najvećih demona Balkana."

Na Todorovu subotu, 19. marta 2016. godine setila sam se ove naše jedine mračne porodične priče i svih njenih učesnika kojih više nema. Osim moje tetke, razumne i mudre Male Zore koja o ovome ne voli da priča. I koju je strah i 70 i kusur godina kasnije.

петак, 18. децембар 2015.

Mind the gap ili ono kad ti rupa ne gine

Razglas javlja: "Please mind the gap between the train and the platform. This is Piccadilly line to Heathrow terminals 4 -  1, 2, 3."

I šta s tim? Gradski prevoz kao gradski prevoz, ne? S dva kofera, velikim i malim, kao da se iseljavam, stojim na početku stepeništa koje se sunovraćuje ka sivoj liniji, na stanici Sent Džejms Vud. I mislim se, u pravu je Iva, baš je neka stanica Đoke Sv Džona. Ko ne zna engleski, verujte mi da je ovo jedna krasna igra reči. Na uzbrdo radi eskalator, ali na nizbrdo građanstvo mora da se osloni na sopstvene noge. Jer, kao što svuda ljubazno piše, radovi su u toku i za par meseci sve će biti obnovljeno i lepše i bolje neg' što je bilo te su manje žrtve, jelte, neophodne. Negde drugde bila bih nadrkana, ovde samo stojim na vrhu i netremice gledam i brojim u sebi do tri. Jer na tri uvek neko priđe i ponudi pomoć. Ljubazni mladi čovek, prvi koji je naišao, obraća mi se sa 'madam, ja ću vam poneti ovaj veći ako vi možete da se izborite sa manjim'. Ja naravno very much obliged, kažem bra'o Ivana, sve znaš ko matora. 

Uguram kofere u voz do Grin Parka, pa ajd vani na plavu Pikadili liniju. Idem samouvereno, jer znam svaki tunel i gde je lift za platformu ka aerodromu, sve po redu. I naravno zajebem. Opet na stepeništu, lift na drugoj strani jer pogrešno skretanje od Albukerkija. I mrzi me da se vraćam. A tok misli na dalje - nigde veze...Albukerki, hm? Da li će Ivana C. tamo da ima sneg za Novu godinu? I kako je uopšte moguće da ja znam nekog ko živi u Albukerkiju? I kako je moguće da Albukerki uopšte postoji, osim u crtanom filmu o Dušku Dugoušku? I kako je genijalan bio taj ko je Bugs Bunnya prekrstio u Duška. Pa zar nije?

I sve to zbrzam u tri sekunde, jer naravno da prilazi nasmejana crnoputa devojka uz obavezno 'madam, da li vam treba pomoć' i hvata se za veći kofer. Ja joj ga gotovo otimam iz ruke jer mi neprijatno, ona lagana skoro ko moj prtljag, dajem joj manji silno zahvalna. Smeškamo se jedna drugoj, i nekako mi fino. Jer ljubaznost u stvari jedna relaksirajuća pojava. Uvek popizdim kad neko popljuje 'lažnu ljubaznost' jer tako nešto ne postoji. To je taman takva vrsta ponašanja koja ne zahteva ništa više od nepoznatih ljudi - osim male pomoći i osmeha. I to totalno okej. Dakle, ljubaznost. Jok begradska nadrkanost i mrki pogled iz dna reda u samoposluzi. 

Po drugi put ubacujem kofere u voz, sedam i to je to, pola sata vožnje do Terminala 4. Većina putnika je s prtljagom, većini je kuća negde drugde. Uvek ima nekog ko se šminka dok se vozi. Gledam ženu koja precizno hiruški izvlači ajlajner, pa crta usta olovkom. A onda spazim u odrazu prozora svoj stajling kućne pomoćnice i mislim se, nikad od tebe ovdašnja. Jer im ni kućne pomoćnice ne izgledaju tako. Doduše, ni moja Ziki ne izgleda tako, da budem fer prema svim kućnim pomoćnicama. 

Pun vlak Arapa, koje niko ne gleda sumnjičavo, Japanci, Koreanci, Ruskinje. E da, Ruskinje, dve.  Obe izrazito vitke, našminkane pred kupatilskim ogledalom jer veštačke trepavice, obe s istim napućenim ustima, jedna sa nosem Majkla Džeksona. I obe sa po detetom, koja liče na njih kakve su bile pre nego što su postale Ruskinje u Londonu. One samo sa ručnim torbama, Luj Viton jer kako drugačije. I svi u tom vozu žive u miru, svi živimo u miru gradskog podzemlja.

Na aerodromu ostavljam kofer, srećna što sam ga se rešila jer 150 kila, plava gospođa na čekiranju mi kaze 'srećan put Ivaaana' , i ja po osamstoti put ove nedelje kažem hvala uz osmeh i to mi skroz ok. Tetki kupujem keks u divnoj metalnoj kutiji, jer ona meni jednom davno donela divnu krpenu lutku iz Kovent gardena, koju jos cuvam. Mislim, i inače bih ali nekako mi ok da mogu da vratim poklon iz Londona za poklon iz Londona 40 godina kasnije. Tri puta se nameštam da prođem pored Deda Mraza, koji sedi pored jelke i svima se osmehuje i pita kako su i maše za doviđenja. Tri put, jer mi super kul što je nasmejan, pa makar i za platu. I pomišljam da li bi u postojebini neko zaposlio penzionera da bude divan prema slučajnim prolaznicima. I žao mi što nemam ja tu kintu, pa da budem dedamrazeći poslodavac.

Nekako sve ovo premećem po glavi i ne znam kako, odjedared mislim o tome kako živim u gradu u kojem će za praznike, na ulicama Beograda, nastupiti američki  white trash degenerik Stiven Sigal i Lepa Brena koja jeste naša, al realno je to sve što jeste. I obavezna udovica kriminalca, takođe robijašica u rehabilitovanju. I kažem sebi, okej - ni ove godine ne postojiš za Novu godinu. U Srbiji su ionako sve iste. Mind the gap. Ili na morate, rupa vam ne gine. 

Ps. ovo sve zabeleženo pola ure pre nego što me osoblje Er Srbije častilo time da sam sama kriva što sam u kabini zaboravila torbu koja nikad nije pronađena jer "posada ništa nije prijavila". Tek mali, milioniti, dokaz da sam u pravu što mislim da smo mi stvarno najgori od nikakvih. 

уторак, 16. јун 2015.

Kad te napolju ne čeka niko

Dospela sam u onaj uzrast kad u pomoć mogu da pozovem Mitu, starije dete u našoj maloj familiji. Onomad me, recimo, spasio kad je dotrčao u frizeraj s dva kanistera vode jer vodovod zaustavio proizvodnju baš u trenutku kad je meni bila farba na glavi. Jer glupo da tetka bude ćelava kad već nije pevačica. A onda pre neki dan, opet uzbuna, jedine nam preostale seniore izdale noge i opet uskače - Beba. Tako ga zovem samo ja al on se ne buni. Pušta me, odavno s visine od preko dva metra, da preterujem po želji. 

Sedam užurbano u kola i dok vozi na tamo, da nekako spasimo stvar, još početnički prebrzo primećujem ja, ćuteći prilično čangrizavo, pita iz tišine: "Jesi li čula, tetka, da mi se ubio drug?" Prećutim da sam načula od predaka mu, ni sama ne znam zašto. Skoro se plašeći i same ideje da dvadesetogodišnjak može da ima razlog da odluči da ga nema. Da nestane. Gledam ga, u nelagodi, a na licu mu neki kao osmeh, više grč.

- Stefan je išao sa mnom u osnovnu, nije baš u isto odeljenje. Al tu iz kraja, dole iz Ulice Braće Grim. Skočio je kroz prozor u četvrtak, danas bila sahrana na Lešću. Bile mu samo dve tetke, mi drugari iz škole i iz kraja i mlađi brat. On završio prvi srednje. I nekako je čudan, nije ni plakao za njim. Valjda nije mogao. 

Pitam, jedva, a jel ima roditelje? 

- Nisu došli. Majka Ruskinja, otac naš. Pijandure. Celo detinjstvo su proveli sami, nikad im kod kuće nisu bili. Ni na sahranu mu nisu došli. A pre nego što je skočio sa trećeg sprata, išao je po kraju i isplatio sve njihove dugove. Sve što su popili. Do poslednjeg.

Malo ćuti, pa dodaje: 

- Zamisli, sreo sam ga to jutro. U četvrtak, tu, na prelazu. Ide sam i nešto govori. Ja mu kažem smejući se: "Gde si Stefane, šta ima?" A on će više sebi nego meni: "Evo. Idem za Kanadu, idem za Kanadu". Jel možeš da veruješ?! 

Gledam ga sa nerazumevanjem, vidi to i pita me jel znaš ti, tetka, uopšte, šta to znači? Pojma nemam, bebice, pojma nemam, odmahujem sad već sigurna da ne želim da čujem. Al slušam. 

- Eh bre. Znaš kad Zemunci za nekog kažu „Otišao za Kanadu”?! E to je značilo da je taj ubijen. Ima ona pesma iz Dosijea, što je išao kao dokumentarac o njima na Prvoj. To ti je to. I Stefan je tako tog istog dana. Sam. Otišao u Kanadu. 

Ja skamenjena, jer sam uvek mrzela i braću Grim, i njihove strašne bajke, i sve pijandure ovog sveta, i roditelje koji iznevere svoju decu, i državu koja ne radi svoj posao, i sve nas što ne znamo a morali bismo da znamo, e takva ja skamenjena guglujem ovo:

Ideš za Kanadu
sivi audi rola po gradu
na koki uživam u radu
selotejp na oči, navuci mu kapu.

Znaj, tata sam estradnim droljama
daj pare za brata il’ gađamo zoljama
do evropskih noseva
stiže gudra preko Kosova.

Ja imam tržni centar, imam dva’es vila
stanove, lokale, hotele, ja živim taj kriminal
imam jajare u šaci, u svakoj stranci
vozimo se maricom gradom, kao pravi policajci.

Ako imaš dobra kola, daj nam kola, oduzimam volan
hoćeš svoja kola, može, dođi, spremi novac
krv lije svakoga dana, država drhti od klana
premijer podleg’o ranama, a nama gudru čuva banka.

Zašto nisam ptičica da letim daleko
i da vidim napolju čeka li me neko
prodaj, majko, konja kočijaša
pa izvadi sina robijaša.

Beng, beng, beng, beng
ideš za Kanadu.

Ideš za Kanadu
u Južnoj Americi ja sam u hladu
u Parizu trošim devizu
kad imaš lovu, ne traže vizu.

Zato ako nisi blizu, vojnici klana grizu
mašina za mlevenje mesa, to je mnogo gadan izum
pola tone kokaina, Buenos Aries, Argentina
balkanski ratnik, Paragvaj, četvoro palo s pet kila.

Deset hiljada vojnika, otmice, ubistva
iznude, atenati, svako reket mora da plati
mi smo s politikom u sprezi, političar na vezi
probleme nam ne pravi niko, sve te perverzije rešavam slikom.

Imam bazu, kao vazu lepu, sva je od stakla
dok vam plaćamo kampanje, nas kosi sablja

 #ZaštoNisamPtičicaDaLetimDalekoIDaVidimNapoljuČekaLiMeNeko
#SrbijaZemljaNajtužnijihPriča

субота, 06. јун 2015.

Dalibor, jedan zdravo dobar Amer



Amerikanci su drugačija leteća vrsta. Na domaćim linijama nema koga nema - najviše bakica i dekica, pa tri-iks-el modela raznih boja, bosonogih tinejdžerki, momčića sa Džastin Biber frizurama, utreniranih džogerki. Svi u sandalama ili najkama. Iza mene, na pokretnim stepenicama, raščupana histerična sredovečna žena urla u telefon na potomka kojem se obraća sa "razmaženo derište", tražeći da joj kaže na kom "prokletom gejtu" je njihov let. Na ivici nervnog sloma mu kaže i da ide dodjavola gde god da se izgubio ali da se pre toga nacrta na ulazu u avion i da joj njenu kartu. Guram svoj mali kofer i mislim se, kakav sam baksuz, sedeću tačno između njih. Srećom, odoše mimo mene i Atlante.

Dok pišem mail, da ubijem poslednjih sedam minuta pred ukrcavanje tripujem da jedan baš veliki čovek govori skoro, pa ajmo reći, srpski. I očas posla se zabrinem da mi se u nekom dnu neokorteksa učinilo da mi fali postojebina. Ili išta iz nje. Oslušnem još jedared i ulovim kako se na nulu ošišani grmalj pozdravlja sa nekim "baj, bejbi" i odmahnem glavom s olakšanjem da mi se ipak učinilo.

Par minuta kasnije upakovana, sedim na svom C sedištu, uvek do prolaza. Vadim iz ranca Pavićeve Mediteranske priče, u sto petom pokušaju da ukačim makar nešto od toga što je napisao. Računam, ako u avionu punom easy-going Amera, za pet i po sati neometane koncentracije to ne uradim, nikad neću. Leteći kelneraj dvaput progura Coca Colu i vodu, prođe s aparatom za plaćanje karticama za slučaj da ima onih koji bi wi-fi i sendvič avionske izrade i nema ih nigde do sletanja.

I opet, umesto da čitam, razmišljam zgubidanski o tome kako ni jedan član letačkog osoblja nije mlađi od 50. Em nigde terora mladosti em nigde fame oko toga da je to neki osobiti posao koji mogu da rade samo partijske ćerke sa starmalim punđama i veštačkim trepavicama. Gospođa koja mi je dodala paradajz sok jer sam izrekla istorijsko ne Coca Coli na njenoj teritoriji,  imala je prste okoštale od gihta. I nit je njoj smetalo da radi, nit je meni smetalo što je ona tako izabrala. Dosetila sam se, sve bežeći od pisca, da mi i to ide na nerve u majčevini, taj 21.veku prilagođeni lapot, ta potreba da starije od 50 zaključamo u orman i ne pokazujemo strancima. Plus, sto su oni toliko siromašni da nemaju nikakav izbor, ne mogu da sve oteraju do đavola i odu u Honduras. Seljacizam prve vrste, gunđam u sebi. Uglavnom zbog toga što uveliko ne mislim isključivo o tome kako je Pacifik krasan, Nikolas divno biće, a San Francisko još jedan od gradova koji je otišao na listu onih u kojima bih mogla da živim.

I taman što sam uskočila u Pavićevu priču o Balkanu i Evropi, čujem kako me neko, s druge strane uskog prolaza pita:"Croatian?".

"Serbian", odgovaram upitno. Kad ono onaj grmalj, ipak progovara srpski i kaže: "Piše Mediteranske priče i to latinicom, pa sam mislio da si Hrvatica. Ja govorim srpski. A Rumun sam". Pitam otkud to, a on objašnjava:
- U stvari sam Srbin iz Rumunije, a Amerilkanac sam iz Los Anđelesa. Ja se tu istaknem regionalnom geografijom: "Temišvar?".
- Da, da, okolina! Moji su došli ovde '89 godine a ja sam imao sedam. I ne umem više da govorim naški baš dobro.

Ohrabrujem ga da mu odlično ide i pitam s kim priča na maternjem jeziku i inače. Kaže, sa roditeljima i to je to. "U Rumuniji sam bio tri puta, u Jugoslaviji nikad. Hteo sam jednom kod vas na more, al nisam uspeo da se organizujem. A zdravo bih želeo."

I kad je taj ćelavi, ogromni, čovek izgovorio to, na isti način kao i sve ostalo, polako i pažljivo mereći da nešto ne pogreši, meni se oteo iskreni smeh, nekako sam se raznežila. Ne zato što je nepovratno zakasnio jer više nemamo more. Već stoga što je njegov srpski bio tačan, čak i bez akcenta. Oskudan, ali manje nego što bi se to moglo očekivati. Nekako arhaičan, s tim brižljivim odnosom prema jeziku predaka ma koliko njegovo znanje bilo praktično neupotrebljivo tokom najvećeg dela života.

- A kako se zoveš? Ivana, odgovaram i pružam ruku. "Dalibor", kaže džin i vadi i drugu slušalicu iz ušiju, definitivno rešen da iskoristi nenadanu priliku da se osvrne na stari kraj, ukraj Evrope.

I priča kako je oduvek u Los Anđelesu, sve mu se tamo sviđa. Roditelji su živi i dobro, ženu je našao prilikom jednog od ta tri puta u Temišvar. Isto rumunska Srpkinja po rođenju, imaju dvoje dece i u kući je engleski jedini jezik. Voleo bi da dečake pošalje s babom i dedom u Rumuniju na duže da nauče srpski. Bilo bi dobro i da više vremena provodi s njima. Ovako, radi u Atlanti na nekom televizijskom kanalu i u El-Eju je svaki drugi vikend.

- Moja firma se bavi projektovanjem svetla, za to sam inženjer. Koliko radim toliko imam. Ako ne radim, nema novca. A novaca je uvek zdravo dobro imati.
Opet se kikoćem, pita jel štagod pogrešio. Uveravam ga da nije, i da je bolji od mnogih kojima je srpski prvi i jedini jezik 24 ure dnevno.

Pita kako je u Jugoslaviji, jel plata bar 2000 dolara mesečno. Slažem da je 500 ali da se nekako živi. I podsećam da kad se čuje sa ocem i sa majkom, da im još jednom kaže hvala što je na bezbednoj udaljenosti od otadžbine. Smeje se i kaže, znam to već.

- Kad sam pre osam godina bio u Rumuniji, odem na Cigane. Svira orkestar, a pola kafane vadi po sto evra i tura u armoniku. Tad sam sebi rekao: Dalibore, ti si siromšan čovek. I ako si mislio da nisi, zdravo si pogrešio. A i tamo plata 500 dolara. Šta misliš, hoće li kod vas skoro biti bolje?

Odgovaram, da hoće naravno, i dodajem kvarno: "Kad dođeš sledeći put možda budemo imali i more."

Kapira da se pravim duhovita, kapira i taj ton iz onog vica "idi vidi dal sam tamo". I pristaje da promenimo stranu ploče. Da batalimo priču o zemlji koje nema, iako u njoj i dalje žive neki ljudi, pa makar i u Kaliforniji. Pričamo o Americi. Sluša utiske iz mog drugog prekookenaskog pokušaja. I kako od svega što ne razumem, ne mogu da savladam taj banalni osećaj bespomoćnosti u kretanju ako si neko ko ne vozi kola ili nema vozača. Tu demokratije nema, il voziš il ne postojiš. Objašnjava da je baš radio na dokumentarcu koji je bio o vremenima kad se Henri Ford ozbiljno bacio na veliki biznis i uspeo da ubije inače razvijeni javni prevoz, kako bi stvorio sebi tržište za nove automobile. Ali da se stvari polako menjaju. Koliko brzo, naučiće, kaže, možda  iz nekog novog filma koji bude radio. Ili koliko bude diktirala neka nova korporacija. Jer tako kažu pravila igre.

Utukli smo ceo put sa zapadne obale na američki jug. Rastali se nekako okej. On neskriveno šokiran količinom i brzinom reči koje sam izgovorila, sve vreme primetno se zabavljajući činjenicom da me razume i kad me ne razume. A ja u dobitku, jer sam zaboravila, ako sam ikad i znala da stvari mogu da budu zdravo željene, zdravo pogrešne a najviše - zdravo dobre.


понедељак, 15. децембар 2014.

Zašto Srbija nije London ili kako sam oduvala Zdravka

Kupila kartu pre neki dan za Zdravkov koncert. Računala sam da treba poštovati tu neku kao beogradsku priču "Od Silvane do Nirvane", u mojoj izvedbi "Od The National do Zdravka". I otišla u subotu uveče u Arenu. Pet minuta pre početka, u prepunoj dvorani, ustanovila da svi oko mene puše. Zamolila ih, ljubazno, one najbliže, da ugase. Smejali mi se. Izašla do ulaza i pitala obezbeđenje jel pušenje dozvoljeno. Rekli ne al da se obratim šefu.

Šef, obavezno ćelavac u parapolicijskoj uniformi, rekao da nije nadležan. Nego policija. Pitala policajca, koji je stvar promatrao iz prikrajka nadajući se da neće morati da se bakće time, a on - prstom ka kontrolorima karata iz Eventima. Oni rekli obezbeđenje. I policajci. Okupila ih sve jednog do drugog i pitala, očajno-pretećim tonom, da mi razjasne da li sam ja to možda luda. Zato što tražim svoje pravo, i to kupljeno rođenim parama. Rekli da ne znaju. Da probam s komunalcima. Ja. Da probam?!

Kad sam već bila zelena dosetili se i da mogu da pitam organizatore. I za pušenje i za pravo. Najpre rekli da ih nađem iza bine. Da se sama "probijem" do tamo. Zelena je ubrzano počela da prelazi u ljubičasto. Boja lica. Pa me poslali na Službeni ulaz.

Izletim napolje, pa dva ulaza dalje umarširam kroz detektor, odmah iza VIP gospođe u bundi, i s vrata pitam ko je glavni. Tamo Gane Pecikoza, Zdravkov brat i neki ljubazni gospodin koji je, kaže, komandant parade. Znam ko su jer temeljno, godinama čitam treš novine. Dakle, vajdica. Pita me u čemu je problem. Ja kažem u pušenju.

- Pa gospođo draga, jeste li vi bili nekad na koncertu, pokušava pokroviteljskim tonom koji je spremio za histerične tete.

Ali avaj. Ja.

- U poslednjih 15 dana ovaj mi treći, jedan u O2 u Londonu, prošle nedelje na Morisiju. Koje od tih iskustava me tačno kvalifikuje za razgovor sa vama? Hoću mesto bez duvanskog dima ili da mi vratite novac, to ja hoću.

Gledaju me sva trojica sa mešavinom neverice u moju pribranost, istina i sa malom ali ipak prisutnom dozom razumevanja. Jer putovalo se. Jer videlo se da može i drugačije. Po zakonu. Bez pogovora.

-Pa gospođo, ovo vam je Srbija i mi ne možemo da nateramo ljude da se drže zakona. To ovde ne može. Nije ovo London.

Kažem mu, ja taj deo ne razumem. Stvarno. Jer od toga ničeg lakšeg - ko puši marš napolje, naplatiš mu kaznu i ćao. I zato, gospodo, izvol'te mi vratite novac.

I onda njih trojica, dakle i Zdravkov brat koji je doista isti on, čak se istom farbom i farbaju, pretresu džepove i izvade 2000 dinara. Brat, podbočen na pult na ulazu, oglašava se usput da je on bivši pušač i da me sve razume, da kad bi bilo 300 takvih kao što sam ja koji bi tražili lovu nazad možda bi se nešto i promenilo.

Glavni se uljudno izvinio, mada s očiglednim nestrpljenjem da već jednom odem, čak hteo da mi pošalje CD s potpisom Velike Zvezde al im rekla da nema potrebe jer internet i jer 21. vek, nego da pozdrave Zdravka i da mu kažu da mi je žao što ga nikad neću gledati na koncertu. Ali ja stvarno ništa, baš ništa, u životu ne moram. A osobito ne da trpim teror. Sloboda mi najveće lično životno dostignuće.

Izašla sam napolje ipak vanredno besna. Vratili mi pare i naterala sam ih da mi kažu da nisam luda, al mi ubili provod. A onda sam se usput ka kući, vratila na zapadni ulaz i našla pandura, šefa obezbeđenja i predstavnika Eventima i obavestila ih da ipak nemam JA dijagnozu nego svi oko mene i da ih nikad, ali nikada ne zavara mišljenje većine. Jer je većina krdo degenerika. I rekla im uljudno i laku noć i srećan rad. A u sebi se mislila #ŠuPičkuMaterinu .