Утрчала сам у оронулу зграду болнице. Квака на великим старинским улазним вратила висила је попут поломљеног крила неке птице. Као без главе пришла сам шалтеру крај којег је стајало двоје људи. Ситна жена у белом мантилу, лоше ошишане проседе кратке косе, седела је иза стакленог пулта и пиљила у лист папира пред собом. Прозвала је два имена. Када су се обоје одазвали, прибележила је то у списак и допустила им да прођу даље, поред шалтера, уз широке степенице. Преостала сам само ја. Упитно ме је погледала.
„Закаснила сам на почетак прозивке“, казала сам јој. „Дошла сам у посету Стевану Ђорђевићу.“
Бацила је поглед на десетак имена са списка и одмахнула главом. "Не можете код њега, већ му је стигла жена“, рекла је. „Пацијенти на интензивној нези имају право само на по једну посету дневно, од пола сата. Дођите сутра." Одложила је папир у фијоку.
„Тата нема жену“, одговорила сам мирно, навикнута да у Србији мало шта иде без проблема.
„Слушајте, госпођо“, трудила се да буде стрпљива, „Не тражимо вам личне карте. Њему је дошла жена, тако је рекла. Отишла је горе и то једина посета Стевану данас. Дозвољен је улаз само једној особи, и то важи за сваког пацијента.”
Када ми је пре два дана зазвонио телефон усред важног састанка, најпре сам се изнервирала што га нисам утишала на време. Потом сам опазила и поруку која је стигла нешто раније. Оба пута био је мој брат. Писао је: “Тата је доживео срчани удар. Доктори кажу да су прогнозе лоше. Треба да дођеш“. На брзину сам се одјавила на послу. Успут, возећи се до куће, купила сам карту за први јутарњи лет. Већ сутрадан по подне стајала сам испред шалтера и испред ове жене, због које сам већ губила стрпљење. Трудила сам се, долазећи ту, да не будем тужна унапред, али сада је брана попуштала.
„Дошла сам с другог краја света“, рекла сам јој одлучно, са сузама у очима, “Хоћу да видим свог оца који је тешко болестан и немам намеру да одустанем.“
„У реду, нећу се ја с вама објашњавати“, рекла је попуштајући. „Идите горе до интезивне, па вас две то расправите са главном сестром.“
Попела сам се на спрат. На улазу у одељење још су чекали посетиоци за тај дан. Сви намрштени, у неизвесности. Жена с црвеним турбаном плакала је и уздисала гласно како јој, ето, не дају код мужа. Стала сам поред ње, држећи растојање.
У том су се бела метална врата широм отворила. Изашла је сестра у кломпама и зеленом болничком оделу, са папирном заштитном капом која јој је покривала црвену косу везану у пунђу.
„Ко од вас тврди да је ћерка?“ изговорила је промуклим пушачким гласом, споро, као да јој је свега у животу преко главе.
"Ја", изговорила сам коракнувши ка њој.
"Ти ниси моја ћерка", вриснула је жена с турбаном и заплака још јаче: "Пусти ме код мог мужа!"
"Госпођо, нисте ни ви моја мајка, знала бих да јесте", одговорила сам јој трудећи се да будем прибрана. Сви који су чекали да посета коначно буде одобрена гледали су нас обе са негодовањем. Ипак, као да је њен очај немоћне особе придобијао наклоност већине. "А ни тата није имао жену до пре четири дана, када смо се чули последњи пут", изустила сам већ изнервирано због осећања кривице које ме је обузело као да јој заиста не дозвољавам да види мужа. "А тешко да сте ми нова маћеха", заједљиво сам додала одустајући од намере да се обуздам.
"Питаћу пацијента кога очекује", пресудила је сестра, на пети се окренула и замакла унутра. После минут се вратила: "Чека сина!"
"Али ја немам сина, имам само ћерку и то није ова овде", жена бризну у плач из свег гласа. Сада су ме већ сви гледали.
"Које је годиште ваш муж?" досетила сам се да питам пре него што је све отишло предалеко.
"А твој отац?" узвратила је без одговора.
Људи су нас гледали као да играмо пингпонг.
"Прва сам питала", рекла сам сад већ озбиљно сумњајући да је луда.
"Мој Стеван је '47. годиште", одговорила је шмрцајући.
"Е, а мој је десет година старији." Тријумфално сам се окренула ка сестри.
"Шта ви од годишта имате на лагеру?"
Она је рекла '37. и случај је био решен.
Жена с црвеним турбаном отишла је низ степенице потресено јецајући.
Ушла сам у одељење интензивне неге. Доктор, млађи мушкарац, уморан од дежурства међу тешким болесницима, знатижељно је питао шта се то догодило.
"Као у шпанској серији", одговорила сам му: "Ја сам свом оцу у ствари син, који је долазио јуче, а непозната госпођа која тврди да му је жена, мени није ни мајка ни маћеха. А сад ви мени реците шта ми је са татом?"
Насмејао се грохотом. Потом се уозбиљио. "Ништа више није у нашим рукама", рекао је намештајући наочаре: "Искористите време које имате. Данас добијате од мене сат с оцем. Заслужили сте јер не могу да се сетим да ме је овде икад ико насмејао".
Тачно сат касније, плачући, кренула сам ка излазу из болнице. Она иста ситна седа лоше ошишана жена, у белом мантилу, са шалтера чекала ме је на вратима.
"Знате, госпођа од малочас није луда", обратила ми се у поверењу. "Има мужа истог имена, јуче је примљен и грешком су јој рекли да је на интензивној. Данас је, у ствари, она баш имала среће".
