понедељак, 11. новембар 2013.

Baba, mnogo me pitaš...

...gledam evo sad na TV neku emisiju o muzici Balkana a gošća i fina gospođa, kao predstavnica regionalne organizacije...sve jedna divna, politički korektna i lepa emisija...i setim se, iznenada, lične zgode, više nezgode u stvari...to bilo 2002.godine, ta ista gospođa bila pomoćnica ministra inostranih a mene poslalo na neki sastanak koji je ona vodila a sa druge strane neki stranci, sve protokol...slikala televizija i negde uveče, sat posle Dnevnika zvoni mi telefon...s druge strane moja, već dosta stara, šumadijska baba, koja nije imala svoj, nego je morala na drugo brdo u komšiluk da bi me dozvala...kaže, zdravo ćero, kako si? ...i ne sačekavši odgovor, hvata vazduh i pita...jesi li ti to sedela pored ćerke onog Miloša M, čačanskog zlikovca na televiziji?...ja, zapanjena pozivom, kažem...baba to samo sastanak, šta ti bi?...e taj nam zlikovac zatro pola sela, u jame su ih kraj Morave u Čačku bacali, majčinoj ti tetki izbio bubrege od batina što joj je muž bio četnik, nije pomoglo ni što joj je brat, deda ti, partizan...ni što su ih redom vojske uzimale kako je koja naišla a oni bili skoro đeca...e taj zlikovac je svojim rukama prebio Budimku i nije dočekala ni dvadeset šestu i ostalo ono dvoje siročadi...
...kažem ja, baba al to sve prošlo, pa utišam skoro priglupo...on sad borac za ljudska prava i disident...a baba će meni tihim al ne i mirnim glasom...dijete, niti znam nit me zanima šta ti je to...a ti više nemoj da sediš pored sorte zlikovaca, nije ona pred zakonom i ljudima kriva, niti treba da bude al Budimki jeste...Boga mi ne pominji...
...nije baš da sam je razumela, a nije ni tražila razumevanje. Samo je tražila.
...on je umro pre babe, sećam se da mu je Danas objavio nekrolog, jedan fini, ljudsko-pravaški i disidentski, nje nestalo 2005. u maju, a ja na taj naš retki telefonski razgovor zaboravila...skoro potpuno...
...i umesto da mislim o partizanima i četnicima, ubicama i pokajnicima, pomirenju i kako je opraštanje važno a iskupljenje moguće i još o koječemu i štatijaznam čemu, meni samo nedostaje moja baba... #NeZnamŠtaMiBiVečeras

уторак, 18. јун 2013.

Pa, valjao bi neki vitez?

Utorak kao svaki drugi. Jurnjava na poslu, jer se kao radi nešto važno. Jurnjava posle posla, jer valja popiti milionitu kafu u gradu. Jurnjava ka kući, jer je predak u jednodnevoj poseti tipa 'noćenje sa doručkom', pa da mu posvetim malo dužne pažnje. E da, uz utorak i odluka da promešam te karte za dane u nedelji, pa da izađem, večernje, iako nije ni četvrtak ni petak ni subota.

Na rođendan, vračarski, jedne neobične  beogradske cicke. Dobro de, i pametne i lepe, al džaba to sve ako nije lujka. A jeste. Malo. A žur skroz retro, više muškaraca nego žena, pije se Zaječarsko pivo, muzika za skakutanje. Zamirisale mi moje dvadesete.  Pola kluba drže i dalje regularni gosti, vire pomalo iz znatiželje u rođendansku polovinu, mada su ti divlji što su im terotoriju napali, u stvari skoz kul. Sve mejnstrim, jos malo pa sredovečni.

Napolju je oko deset uveče, kad sam pristigla, bilo leto a kad sam krenula skoro tri ure kasnije, kiša i vetar nisu dali da maknem dalje od izlaza. Nastrešnica nad vratima bila je mala i za jedno. I da sam imala kišobran ne bi bio od pomoći, baš kao što nije bio ni telefon kad sam probala da navatam taksi. Kad je kijamet, onda vam beogradski taksisti poručuju da nemaju slobodno vozilo. Dakle, ko vas šiša, čekajte letnji dan do podne.

Gledam u svoje fucnute starke i pitam se kojom magijom mogu da postanu gumene čizme, a letnja košulja, na primer, ona teget-žuta gumena kabanica, koju mi je tetka nekad davno kupila u Komisionu kod  Bioskopa Balkan. 
I taman tužnjikavo mislim kako nema više ni tetke, ni kabanice, ni Balkana niti Komisiona i kako je to mnogo nemanja za ovaj moj život, kad iz buke kafića izroni glas: "Frka za prevoz, a?" ...Frka, kazem ja, ni kišobrana a ni taksija..."Pa, valjao bi neki vitez?" ...Valjao, al nema...sležem ramenima..."Dokle ideš, hoćeš li da te odvezem?" ...Do Botaničke bašte i hoću, izbacila sam kao iz topa i utrčala u crni automobil parkiran prekoputa, u maloj ulici na Čuburi...

- Nisi mi rekla kako se zoveš, reče momak skidajući s glave kapuljaču crne dukserice u kojoj je bio. "Ja se zovem Ivana i tata me zove zlato i kad porastem, udaću se za Zdravka i zato rastem i jedva čekam da porastem", izgovaram internu foru, koju ispalim tek s vremena na vreme, u znak protesta što me Zdravko nije sačekao. I kad je prigodno i kad nije, a ovaj put izgleda da nije bilo jer me je tip mrtav ozbiljan pitao "Za kojeg Zdravka?". Pogledam ga malo bolje, kroz debeli beogradski mrak koji upao i u limuzinu u pokretu i shvatim da treba da dodam...Pa Čolic, Zdravko Čolic...i odahnem kad je klimnuo glavom...huh, znači, čuo je...

-Pa Ivana, hoćmo li negde u zezanje il baš moraš kući? ...Baš moram, ujutru me čeka posao i neko sastančenje od rane zore..."Hej, pa ti to radiš neki ozbiljan posao?" ...Aha, kažem lakonski, ja državni službenik...

- Postavljeni ili običan?, pita dalje...onda se ja iznenadim što pored sebe imam poznavaoca materije i kažem... Oh, pa ti imaš i višak informacija o državnoj upravi ..." Ma, pusti, advokat sam i radim i sa nekom ekipom iz ministarstva"... E, pa mi smo kolege po školi, kažem ja i dodam kako nikad nisam dobacila do pravosudnog, nema se za to kapaciteta...i nastavim da se zanimam za karijeru momka u Metalika hudiju..."Pa u stvari, najviše radim parnicu, krivicu tek tako, nekog sitnog lopova i to...Danas mi je, znaš, važan dan...dobio sam spor za mog ćaleta...i strašno sam srećan...znaš ono kad matorima dokažeš da nešto vrediš...pa onda i sebi više vrediš...glupo al tako..." 

Kažem kako razumem, a mislim kako je dobro i lepo kad neko za to ima priliku... 
"Baš moraš kući?...hm, a da vozim malo naokolo, neće da ti smeta, možda se predomisliš za piće, treba mi društvo a ti si skroz okej?" ...Neće, kažem, i pitam gde živi...” Pa tamo gde sam te našao, iza ćoška...i da, u redu je i da ti kažem da nisam baš pravi advokat...nisam još položio pravosudni, radim staž...mada ima već četiri godine da sam završio faks i bar tri da radim..."

Kroz potopljene ulice stižemo pred moju zgradu. Hvatam se za vrata uz laku noć i hvala, a momak će :" A da mi daš broj?".  Nasmejem se i kažem da ne mogu.  Pita: "Što, šta mi fali?" ...pa fali ti jedno 15 godina i ništa više..."E sad 15! Mozda nekoliko da, al baš toliko..." ...da preciziram tužbeni zahtev, namigujem mu, u stvari - minimum 15... "Okej, ako tako kažeš...ali...nisi me pitala ni kako se zovem..." 

- Pa to je zato što to nije važno, za ovu priču si ti vitez, razilazimo se iz osmeh.
Ulazim u kuću, u living rumu trešti televizor a taja spava s naočarima na nosu na Bošnjačkom...otvara jedno oko, pošto registruje da dramatično utišavam tv i remetim mu san...
- Jel to pljušti napolju? Pljušti, odgovaram. 
- Nisi ponela kišobran? Nisam, kratka sam. 
- A suva si? Ko te dovezao? Sad je skoro jedan, jel radiš ti sutra? 

I onda oboje počinjemo da se smejemo...on probudjen iz sna da opet ima dvadesetogodišnju ćerku, a ja srećna jer je to ipak kraj kratkom izletu u prošost. Iz koje valja zadržati samo lepu pomisao da vitezevi postoje. Čak i u Beogradu. 

среда, 06. фебруар 2013.

Ladne mekike, Biba, struja i bolji život...ili tajni svet javnih preduzeća...


...Ponedeljak, 7,50h, šalter sala Elektrodistribucije Beograd u Masarikovoj...ulazim, odlučna da za pet minuta  razrešim misteriju mog najnovijeg računa za struju koji je ovog meseca tačno 10 puta već od prethodnog i svakog pre tog...na staklu krupnim slovima piše REKLAMACIJE, iza sedi gospođa u ranim pedesetim, na nosu male zlatne naočari s onim gajtančetom koje im oogućavaja da oko vrata vise po potrebi...uniforma teget, punđa, farbana crnokosa...do nje vodi ona traka što redove deli, prilazim s desne strane, nazovem joj dobro jutro i pitam jel mogu kod vas da reklamiram...razumete me, ponedeljak je i volja mi još neiskvarena... ona ne dižući glavu, kaže pređite s leve strane trake...ja sad op nazad, zaobiđem nepostojeći red i krenem s leva sve isto...dobro jutro, račun ste mi pogrešan poslali...i dalje ne hvatam eye contact, al me sad i ne sluša...nešto govori koleginici koja sedi do nje...ja ponovim pitanje malo glasnije i kroz rupu u prozoru dodajem račun...Pita jel ste očitali brojilo?... Kažem - kakvo brojilo? ...Pa vaše?! ...Kako ja da očitam brojilo? ...Pa tako lepo, poduči me...ja njoj da tih naprava ima 75 u zgradi i da su pod ključem od kad su ih radnici EDB sve do jednog ritualno spalili prošle godine i potom o svom trošku stavili nove, kako bi ih zaštitili od nestručnih lica...sleže ramenima, onda ništa, vraća račun i dodaje pride i ceduljče na kojem piše prvi sprat, soba devet...Tamo se žalite dalje...
...Ja na prvi sprat, stižem pred sobu devet, tamo čeka njih dvoje...gospođa koja isti problem kao i ja zaključujem slušajući njen razgovor s gospodinom, koji, ispostavlja se, radi u EDB i tu je samo da je sasluša i pomogne joj, jer je kumina kuma...al čekaju da završi pacijent pre njih...iskusno joj govori, sad će Biba pa ćemo mi...i tako čekamo par minuta, a iz kancelarije izlazi namrštena starija žena, teget džemper na dvoredno kopčanje, crne pantalone, pepeljasta kosa i male naočari...glavom probija kroz zamišljeni tunel koju joj pravi osa kretanja, ne gleda ni levo ni desno...kaže čovek tiho, e to ti je Biba...nema je par minuta pa se istom taktikom vraća, ćutećki...ka kancelariji ide i jedna Bibina vrsnica, al slabiji karakter...neiskusno podiže pogled, ja ga hvatam u letu i poturam joj pod nos moj papir...jel možete vi da mi pomognete u vezi sa ovim? ...posle par trenutaka izgovara...ovo je za Bibu...i nestaje u vilajetu kancelarije broj devet...posle još desetak minuta strpljivog čekanja, koje sam potrošila na zadovoljenje radoznalosti o pitanju šta doručkuje radništvo ditribucije...ide jedan u civilu i gura kafanska ugostiteljska kolica i glasno izgovara...mekike, paštete, pogačice, jogurttttttt...iz ostalih kancelarija ali i iz Bibine, izlaze neki ljudi, svi uveliko sredovečni i svi s cvikerima i kupuju zdrav obrok...ništa prikladnije od ladne mekike i toplog jogurta za enterijer u kojem je vreme stalo u Boljem životu, mislim se ja...
...Računam dosta je bilo - fina Ivana sad ide da prilegne, dobro jutro lepotice kažem veštici alter egu...obraćam se i ovima što su tu preko veze a fini ...oćete li vi ili ja da se bunim...ma ne, mi čekamo Bibu...aha, dobro... rekoh i uz veselo dobro juto upadam u sobu u kojoj ih je ukupno pet i svi pogleda fiksiranog za monitore, troje bestrzajno potežu mekike...ona ista, neiskusna se peca malim pokretom glave u pravcu odakle je dopro moj glas...na njeno dajte mi to, ja pružam račun...posle minut progovara...ovaj vam je 10 puta veći nego prethodni...ja odahnem, jer smo konačno tu gde sam bila kad sam im na vrata jutros ušla...dakle, sad znamo da je decembar još za nešto kriv...idite niz hodnik, poslednja vrata...tamo prijavlite da treba da vam opet očitaju brojilo...kažem fala i doviđenja, sve ispotiha da Bibi, mitskom biću, ne ometem duboku koncentraciju...
...E sad, intuitivno idem hodnikom desno, jer naravno ima i levo, i nailazim na staklena vrata na kojima piše samo za zaposlene...računam da su vrata desno ispred tih, koja preprečuju korider, ta na koja treba da kucam...upadam a tamo carstvo ćebadi, jorgana, jastuka i rastegljivih frotirskih dušečnih čaršava...roze, žuta i rezedo ubijaju mračni dizajn kancelarijskog nameštaja s početka osamdesetih...ljubazni, nasmejani dvoje pitaju šta me interesuje od asortimana...ja kažem, kilovat sat po noćnoj tarifi...oni, uz isti, glumljeno urođeni neiritantni trgovački osmeh odgovaraju...e za to morate da prođete ta vrata, pa niz hodnik do kraja...prirodno...i onda ja ka kraju a tamo jedna vrata levo, druga desno...opet,uporno,udaram desno, davno mi se ogadila levica... i opet nos u monitoru, na moje dobro jutro ja kod vas, bez skretanja fokusa računara promumla...ako je reklamacija, vrata prekoputa... odcvrkućem, hvala divni ste i konačno dobijem zabezeknuti pogled isto sredovečnog, dugačkog, sedokosog čoveka koji podseća na Šurdu...i trijumfalno kucam na poslednja vrata za to jutro...dobar dan najvrednijem čoveku u EDB, sva srećna grunem naizust...taj, vredni najdragoceniji, diže pogled sa elektronskog izdanja Blica i gleda me kao ludaka izgovarajući, dajte mi to...ja rešena da isteram svoje, solim...toliko ste vredni, da vas ne daju tako lako...prvo moram da pređem bedem po imenu Biba, pa još pet njih, uključujući i jorgan planinu, da do vas dođem...do ove tačke, već sam uz pravo na žalbu imala i dijagnozu...pogled mu kaže, ne pravi se pametna majke ti, nego daj taj račun...glasno dodaje elokventno...za dva dana čitanje, za pet novi račun i doviđenja...pitam, jel to sve?...a šta biste vi, uzvraća sad već opasno nadrkan jer Blic možda uveliko gruva sa novom idejom Maje Nikolić a on se zamlaćuje s budalom...kažem ništa, ništa, doviđenja i srećan rad...kažu, i od rada vajda...
...A mislim se u sebi...ovo je divan početak radne nedelje...sat i nešto vremena čistog performansa u kojem učestvujem srcem i dušom...ko kad je Marina Abramović jedared u Moskvi lovila poglede tražeći u njima ljubav za koju kaže da se tamo krije...e tako i ja, lovim te izbegle, skrenute, skrajnute i skrivene iza jeftinih naočara, sivih džempeta i zidova, međ ladnim mekikama i splasnulim pogačicama i mislim kako Giga Moravac i drugari žive kroz Bibu i jorgane...jer osamdesete nisu majkale skroz...provlače se kroz filtere onih decenija koje su nastupile posle...#NoviRačunVećStigaoSadUpolaManjiOdUobičajenog ...ali, razumećete još i ovo, ne pada mi na um da opet ganjam Bibu......

уторак, 08. јануар 2013.

Zid Lenonov a proleće praško



Džon Lenon nikada nije bio u Pragu. Ipak, njegovo ime nosi zid, Lenonov zid - jedna od retkih znamenitosti koje je 20.vek doneo ovom zlatnom gradu. Nije zabeleženo ni da je Vaclav Klaus, predsednik Češke, ikada bio u Liverpulu, gradu u kojem je rođen čovek koji je prvi otpevao Imedžin iliti Zamisli. I pitate se, kakve sad to ima veze jedno s drugim? U realnom vremenu verovatno nikakve, ali kad stanete pred taj zid nadomak Karlovog mosta, nekako vas neodbranjivo pojuri ironija koja, kroz uloge ove dvojice ljudi u životima ne samo Čeha, baca posebno svetlo na neka od važnih pitanja današnje Evrope.
Za neke, za većinu, Džon Lenon je bio alfa i omega Bitlsa, rok grupe koja je iz engleskih i nemačkih klubova sredinom '60 izronila i osvojila svet. Postali su najkomercijalniji bend svih vremena, miljenici kritike i publike. Ljudi su se delili na one koji vole Bitlse ili vole one druge. I kad je usledio razlaz, Lenonova zvezda je nastavila da sija.
Te, 1971. godine izašao je singl sa pesmom Imedžin. Reci, koje ne morate ni da prepevate da biste ih voleli, a koje glase "zamisli da nema zemalja, nije to tako teško, ničeg zbog čega bi ubili ili umrli, da nema religija, zamisli sve ljude kako žive u miru..." preplavile su plodno hipi tle svuda, pa i u Češkoj. Lenon je doživljavan kao neko ko je digao glas za sve, za njihovo ljudsko pravo da žive bez ograda koje donose granice, religije i nacije, za život oslobođen materijalnog.
 Kada je ubijen u Njujorku 1980. godne, grupa mladih se okupila u centru Pragu i u znak poštovanja i ljubavi ispisala je grafitima baš zid poslanstva Viteziva Malteškog krsta. Tih večeri, diplomate iz komšijske francuske ambasade mogle su prve da spaze netom osvanule reči Lenonovih pesama, njegove portrete i iscrtan veliki simbol mira. Vlasti su naravno ovaj bunt prepoznale baš onakvim kakav je u početku možda i nesvesno bio. Kao pobunu protiv rigidne komunističke vladavine sovjetskog tipa i - prefarbale zid. Koji je sutradan ponovo osvanuo šaren i slobodan. Taj urbani rat niskog intenziteta radikalizovan je 1988. godine, kada su se dogodili i prvi sukobi demonstranata i policije. Vođen je sve dok nije postao bespredmetan, do kraja plišane revolucije, koja je i zidu, češkom "berlinskom zidu" donela slobodu. U kojoj je zauvek ostao mesto, iako svega dvadesetak metara dugačak, na koje dolaze posetioci Praga kako bi se podsetili i Lenona i plišane borbe Čeha da dohvate pravo na drugo i drugačije mišljenje, u novom češkom, evropskom društvu.
 I gde je tu, pred tim zidom, mesto Vaclavu Klausu? Kada je 2009. još uvek aktuelni češli predsednik izgovorio rečenicu koja je doprinela njegovoj reputaciji ekscentrika među evropski pravovernim političarima, nisam ni pomišljala da ću je se setiti par godina kasnije pokušavajući da u decembarskom Pragu ulovim metar prostora da se fotografišem kraj grafita "You may say I'm a dreamer".  Izrekao je skoro pa jeres današnjice: "Ljudska prava su u stvari revolucionarno poricanje građanskih prava. Njima ne treba državljanstvo. Pozivanje na ljudska prava je ujedno i poziv na poništavanje suvereniteta pojedinih zemalja, posebno u današnjoj Evropi...Tih dana (onih kada je komunizam odlazio u istoriju – kažem vam ja) nismo pratili evropske integracije pažljivo...Nekako smo bili skloni da vidimo samo taj aspekt slobode, više nego opasnosti supranacionalizma koji uništava demoktariju i suverenitet zemlje". Rekao je još po nešto tad ovaj češki državnik, ali to za ovu priču nije važno. Ono što jeste, da je ponekad dovoljno da se na jednom zidu na, u osnovi, bezazlen nacin, u mikrosvetu prelama ta zbrzana istorija - od borbe za individualnu slobodu do priče da "višak" liberalizma dovodi u opasnost prava građanina i pravo države na suverenitet.
 Sve to ove zime u Pragu nikog mnogo ne brine, ta storija je vise mentalna zabava za dokonog turistu. Ceo grad je okićen za božićne i novogodišnje praznike i sija iz sve snage. Mirise na cimet i karanfilic iz kuvanog vina, na toplu medovinu, pečeni kesten i vanilu kojom se posipa trdelnik - slatkiš od kiselog testa koje možete da kupite na svakom ćošku. Na otvorenim bazarima na Starom trgu, trgovima Republike i Malostranska i posebno na Havelskim i Vaclavskim namestima, mogu da se za par desetina kruna nabave ljupki ukrasi za jelke, liciderska srca i naravno pečena praška šunka ili kuvane kobasice, po starim češkim i bavarskim receptima. Iz izloga vas mame božićne rasprodaje, reke turista iz celog sveta hrle ulicama kojima je ponekad nemoguće preći a da vas ta bujica ne ponese.
Pogled sa Karlovog mosta, najlepšeg i najstarijeg mosta u Pragu, bilo da je uperen ka Hradčanima, dvorcu čeških kraljeva ili na razigranu Vltavu, oduzima dah. Imate osećaj da ste u jednoj umivenoj, melanholičnoj ali spokojnoj slikovnici u kojoj ne može da vam se dogodi nista loše. I zaista skoro pa da ne može.
 Tramvaji, kao glavno prevozno sredstvo javnog prevoza u širem centru grada, stižu u minut, verovatno i zato što na prelazima imaju prednost i nad pešacima. Metroom stižete gdegod, s kraja na kraj grada, za pola sata koliko vam traje karta za jednu vožnju od jednog evra. Mozete da ručate boršč i knedle sa seckanom kuvanom šunkom sa kupusom i sosom od mirođije ili pak one s višnjama i krem-vanilom, u tradicionalnom češkom restoranu za beogradsku kintu. Veliko pivo, jedno od najboljih na svetu u kafani je dva evra. Na ulicama dosta mladog sveta, utisak je i da svi nešto rade, svi su ljubazni i nekako slovenski lepi, posebno žene.
I sve to zajedno, ta zimska opuštenost, daje jos jednu dimenziju storiji o Lenonu i Klausu, a ta je da se stiče utisak da su Česi, svo to vreme koje i u ovoj priči razdvaja njih dvojicu, iskoristili da urade ono čto se uraditi moglo da od nedemokratije, mirno i brzo, postanu sredina u kojoj su sve teme otvorene, pa i ona koja dovodi u sumnju same granice novostečene slobode. To nije lak put i stoga je vredno divljenja svako društvo koje ga je prošlo na dobrobit svojih građana. #IzJednihNovinaZatoJeOvakoDugačko