Već sam vam rekla da sam danas bila prošla kroz ta crna vrata. Znate, odavno me ništa osobito ne impresionira osim umetnosti - neke skulpture, neke slike, neki filmovi, malo knjiga, poneka savršena nova građevina. Dobro de, upoznam po nekad nekog posebnog za kog izustim 'ovo je najpametniji čovek koga sam ikad srela' pa ćutim i slušam, srećna što imam šta. Priroda mi je isto okej, al ona nam data i tu je jedino dostignuće ako ništa kao vrsta ne upropastimo. I to je otprilike to.
A onda sam danas pozvonila na to malo belo dugme i dok sam par sekundi čekala da mi otvore, jer tamo otvaraju samo ako pozvonite, napalo ne iznenada i niotkuda to strahopoštovanje spram kuće i istorije koju predstavlja. Domaćin danas nije bio doma, pa je i to bio razlog da mi se ljubazno ponudi brza šetnja unaokolo. I dok smo se šunjali iz prostorije u prostoriju, i najpre oprezno virili u svaku da ne bi, tako nenajavljeni, poremetili neki plemeniti skup, taj gospodin je otvarao a ja za njim zatvarala vrata redom. Uglavnom dupla, velika, starinska. I znate taj osećaj kad se hvatate za kvake i mislite kako su ih pre toga, da ubiju promaju recimo, doticali ljudi koji su obeležili istoriju sveta.
Sobe su male, po zidovima Tarnerove slike, postavka drugih umetničkih dela se menja svaka tri meseca i šansu dobijaju mladi britanski umetnici. Ovo poslednje, o šansi - citat. Lusteri kristalni, podovi bešumni, škripe samo drvena vrata, sva. Ne može biti slučajno, mislim i to. Sve sofe i fotelje izgledaju baš kao da je iz njih sad neko ustao, pomalo pogžvani jastuci izgledaju tako britanski. Kao kad moja tetka kaže poluoronično kad hrabro ustvrdim da sam sredila gajbu: 'Ali zlato, kod tebe je engleski red u kući', a misli sve na mestu al ništa dotegnuto. Zora biće da zna o čemu priča, kapiram tek sad ja.
I taj fini gospodin, super ljubazni čovek kao i svi super važni ljudi, rekao mi je, kad smo na kraju seli u malu staklenu baštu na kafu, da iako pogled nije neki 'znate mi smo sada na mestu gde se donose najvažnije odluke na svetu i to me i dalje drži da veoma naporno radim ovde i u ovim godinama, jer ipak ovde ne može da dodje svako, ni kao gost'. Ja izustim 'oh, hvala vam' a on će mrtav ozbiljan 'zašto hvala? Znate li koliko sam ovde dugo? Ja ne delim komplimente, ovaj naš biznis je kao i svaki drugi, samo što mi odgovaramo onima koji plaćaju porez, zato je bolje i za njih i za vas da znate da ga radite'. I još: 'Moj posao će biti pri kraju kada Britanci prestanu da najviše od svih koriste reč 'sorry', stalno se izvinjavamo što smo veliki. To isto važi i za ljude, najviše se izvinjavaju veliki ljudi. Uveren sam da to znate. Držite se svakog ko zna da kaže izvini, ali ga i opominjite, ako ste u prilici, da se ne nikada izvinjava zbog svoje veličine. To je osobito glupo'.
I onda se odjednom seti da mi nije pokazao nešto veoma važno. U salonu koji je rekonstruisan po ideju Margaret Tačer, nevelikom ali lepom, sa zelenim draperijama i sitnim zlatnim detaljima po zidovima, upire rukom u malu, jedva primetnu pozlaćenu ptičicu skrivenu u duborezu. To je ptica po imenu tačer, kaže namigujući, i madam je zatražila da je tu ugraviraju kako bi i posle Margaret u Dauning ulici broj 10 bila jedna Tačer.
Da, evo priznajem impresionirala me jednostavnost imperije. I ne, ne sekirajte se mnogo, proćiće me. Evo već koliko sutra. Jer ovo nije moj stvarni život, samo sam provirila u neki koji nikad nije mogao da bude.
A onda sam danas pozvonila na to malo belo dugme i dok sam par sekundi čekala da mi otvore, jer tamo otvaraju samo ako pozvonite, napalo ne iznenada i niotkuda to strahopoštovanje spram kuće i istorije koju predstavlja. Domaćin danas nije bio doma, pa je i to bio razlog da mi se ljubazno ponudi brza šetnja unaokolo. I dok smo se šunjali iz prostorije u prostoriju, i najpre oprezno virili u svaku da ne bi, tako nenajavljeni, poremetili neki plemeniti skup, taj gospodin je otvarao a ja za njim zatvarala vrata redom. Uglavnom dupla, velika, starinska. I znate taj osećaj kad se hvatate za kvake i mislite kako su ih pre toga, da ubiju promaju recimo, doticali ljudi koji su obeležili istoriju sveta.
Sobe su male, po zidovima Tarnerove slike, postavka drugih umetničkih dela se menja svaka tri meseca i šansu dobijaju mladi britanski umetnici. Ovo poslednje, o šansi - citat. Lusteri kristalni, podovi bešumni, škripe samo drvena vrata, sva. Ne može biti slučajno, mislim i to. Sve sofe i fotelje izgledaju baš kao da je iz njih sad neko ustao, pomalo pogžvani jastuci izgledaju tako britanski. Kao kad moja tetka kaže poluoronično kad hrabro ustvrdim da sam sredila gajbu: 'Ali zlato, kod tebe je engleski red u kući', a misli sve na mestu al ništa dotegnuto. Zora biće da zna o čemu priča, kapiram tek sad ja.
I taj fini gospodin, super ljubazni čovek kao i svi super važni ljudi, rekao mi je, kad smo na kraju seli u malu staklenu baštu na kafu, da iako pogled nije neki 'znate mi smo sada na mestu gde se donose najvažnije odluke na svetu i to me i dalje drži da veoma naporno radim ovde i u ovim godinama, jer ipak ovde ne može da dodje svako, ni kao gost'. Ja izustim 'oh, hvala vam' a on će mrtav ozbiljan 'zašto hvala? Znate li koliko sam ovde dugo? Ja ne delim komplimente, ovaj naš biznis je kao i svaki drugi, samo što mi odgovaramo onima koji plaćaju porez, zato je bolje i za njih i za vas da znate da ga radite'. I još: 'Moj posao će biti pri kraju kada Britanci prestanu da najviše od svih koriste reč 'sorry', stalno se izvinjavamo što smo veliki. To isto važi i za ljude, najviše se izvinjavaju veliki ljudi. Uveren sam da to znate. Držite se svakog ko zna da kaže izvini, ali ga i opominjite, ako ste u prilici, da se ne nikada izvinjava zbog svoje veličine. To je osobito glupo'.
I onda se odjednom seti da mi nije pokazao nešto veoma važno. U salonu koji je rekonstruisan po ideju Margaret Tačer, nevelikom ali lepom, sa zelenim draperijama i sitnim zlatnim detaljima po zidovima, upire rukom u malu, jedva primetnu pozlaćenu ptičicu skrivenu u duborezu. To je ptica po imenu tačer, kaže namigujući, i madam je zatražila da je tu ugraviraju kako bi i posle Margaret u Dauning ulici broj 10 bila jedna Tačer.
Da, evo priznajem impresionirala me jednostavnost imperije. I ne, ne sekirajte se mnogo, proćiće me. Evo već koliko sutra. Jer ovo nije moj stvarni život, samo sam provirila u neki koji nikad nije mogao da bude.
