Prepodnevni život službenice u Broju 10

Juče. Pre neki dan.

Sat zvonio u 6:50 ali sam budna od pet. Prvo napadnu ptice. Cvrkuću iz nepoznatih razloga još po mraku, iako sam bila ubeđena da ne vide belu mačku dok ne svane, kao sve te kokošije vrste. A opet, biće da je to pre ona priča o tome da nevideći ponekad imaju talenat više.

Znači, ubijaju od pre zore.

Na Bi-Bi-Siju ide Breakfast, jutarnji program. Vesti slušam u neverici ali s razumevanjem – od jutros uhapsilo Patrika Roka, savetnika Dejvida Kamerona. Protrljam oči da bolje vidim. Da, to je onaj što nam kroji britansku politiku spram nas u poslednjih petnaestak godina, uvek malo lud al sad vidim i pedofil. A taman smo se navikli na njega i ušli u fazu remisije kao sa svim tim silnim ljudima koji toliko znaju sve o nama da su nas već skinuli s dnevnog reda, nismo im ni tema više. Što je dobro, da se razumemo.  Pa skapiram da je to ona ista vest koju sam noćas pokupila dok sam dremala i pomislila, spavajući, kako sanjam gluposti.

Znači, mnogo bolje nego pokvareni snovi. Ja normalna, on u apsu. To za svet realno najbolji poredak.

Onda vremenska prognoza - koja uvek počinje sa napolju je chili, dakle prijatno ladno. I nikad stići do vremena u Londonu, kod njih ta priča o ravnopravnosti regiona počinje s izveštajima o vremenu, ide istok, zapad, jug, sever, sve. A onda prelaze na vreme za sutra. Koliko je stepeni sad napolju u Hempstedu, alo?!

 Znači, bolje da zapisujem danas za sutra, brže bi mi bilo.

Sledeća prepreka je tuširanje. Prvo se pusti u pogon protočni bojler na crveni prekidač u kuhinji. Onda treba da se ubode pravo dugme da bi voda krenula, jer nema slavine nego samo tuš prikačen na aparat. Ima ih tri – pritiskom na jedno ide samo ladna voda, na srednje mlaka al nedovoljno za kupanje i treći je vrela, za ošuriti se. Taktika je sledeća – krenem s mlakom, pa switch na vrelu tri sekunde pa taman kad krene pomor ja vratim na srednje.

Znači, dva minuta slaloma kroz bespuća engleskih kupatilskih sistema i skoro spremna za novi dan.

Ovsene pahuljice, pola šolje u šerpicu, na to šolja vode i na četvorku. Kad provri kuvati uz mešanje dva minuta i na kraju dodati cimet i iseckano pola banane. To mi poridž za doručak.

Znači, realno kačamak od ovsa a izgleda ko popara od obojenog hleba.

Valja istaći da su pahuljice organske, kao i sve što ovde kupujem za jelo. I da jedva čekam srpski zakon o GMO, jer ću tad davati sve pare na hranu na kojoj piše da je NON GMO.

Znači, dopuštam da je glupo al super mi, a vi kako hoćete.

Iz ormana uvek vadim nešto crno, al evo baš danas neću. Španska 'aljina ko zelena livada, plus neko cveće. Gledam se u ogledalu, žbun se pritajio usled dejstva londonske meke vode i ne pruža uobičajeni otpor, te odlučim da ga vodim na posao netaknutog.

Znači, kao frizura.  Kamperke braon, jer ako obujem štikle biću jedina a odluka odavno pala da ne štrčim. Mada, žbun. Fuck.

Trpam iPad u torbu i gunđam jer opet nisam na prekidač uključila utikač. Samo ga udenem po navici a ujutru cvrc, a bez mališe ne ide. Guram i kapu i rukavice i cvikere iako ih na nos stavljam samo u posebnim prilikama, kad treba da izgledam pametno.

Znači, dvaput do sada.

Napolju sunce. Na stanici Tuffnel Park kucam Oyster jer svi imaju Bus Plus samo mi u Beogradu kenjamo. Pa u lift i dva sprata ispod. Crna linija vozi tačno na Charing Cross i nema presedanja. Na peronu gužva, stajem na žutu liniju i čujem glas s razglasa koji kaže: ‘There is good service operating on all our lines’ i  beogradski iskusno se uguravam u prepuni majušni voz. Mislim, nije on toliko mali koliko je kao igračka. Tako nekako. Svi čitaju, neko knjigu, neko novine, neko bulji u elektorniku. Ja uvek kuliram, jer narednih devet sati gledam samo u slova i monitor. Negde oko Totenhem Korta sednem i to samo zato da bih iPadom uslikala onog ko sedi preko puta mene. Iako totalno bolesna, to mi bar tri dana bila glavna zabava, ti ljudi koje uvek zamišljam kao vanzemaljce koji su iz znanstvenih razloga odlučili da žive kao građani londonskih otmenih predgrađa, pa kad se taj eksperiment završi onda će ih Big Giant Head pretvoriti, za nagradu, u neku svetleću kuglu bez težine i poslati negde u svemir da žive srećno u distropiji do kraja života.

Znači, haluciniram od  ranog jutra. Ali bar ne mislim o politici. U Srbiji.

Ne idem do Vajthola drugim ulicama kuda i svi normalni, nego pasažima, podzemnim i nadzemnim. Jaka mi fora što znam stranputice i puteljke. Pored nigerijskog konzulata, a tu uvek velika gužva. Kolega, pravi engleski gospodin u godinama, koji mi je jednom taj put pokazao i dozvolio mi da ga koristim iako ga je on lično osmislio kao najkraći od metroa do portira, uredno me i jutros pita da li sam ih opomenula da se ne šire po trotoraru. Jer samo prostaci idu ulicom, čak i ako se drugačije ne može. A ja skoro pa vatam sredinu, vazda sa simpatijama za bivšu nesvrstanu braću. Crnu ko što im je i Afrika crna. I klimoglavom slažem na keca. Odmah do je visoka viktorijanska zgrada od crvene cigle, koja tek po malo vonja kao štala. Jer i jeste štala. Za konje iz kraljevske garde.

Znači, slama i jasle na 25 metara od Trafalgara, na 100 metara od Broja 10.

"Good morning, luv!", kaže teta na ulazu, jer tamo na recepciji uvek samo tete pred penzijom. Nista penzionisani panduri i zastavnici prve klase. Okačim svoj crveni visitors bedž, prođem kroz skener i "dobro jutro, open spejsu" na sve cetiri strane. Vadim laptop iz fijoke, širim artije. Jedina. Jer hartija višak. Jer astal moraš da ostaviš potpuno čist kad kreneš. Security reasons. Šolja s koje mi se smeška Elizabeta je puna Earl Grey čaja sa sojinim mlekom. Jer organsko. Sve. I čaj gajen u Indiji. Otvaram po prvi put tog dana vesti iz otadžbine. Explorer verzija iz 2005 dozvoljava jedino Danas i Politiku. Jer to politika vlade. Britanske, ovo o Exploreru kao jedinom brauzeru.

Znači, ludaci.

I onda dodje Keli, sekretarica i kaže da u 11h idem s njom do zamenika britanskog premijera, treba da se slika s nekom korpom domaće hrane koju su mu poslali neki farmeri iz Oxforda, pa taman da ga upoznam. Pitam zašto. Kaže, zašto da ne. I tako mi u hodnik a on isto hita ka sebi. I pita kako u Srbiji, ja kažem učimo od vas. Izvinjava se zbog vremenskih prilika, ubeđujem ga da ću preziveti ovo sunce već nekako. Imamo ga s vremena na vreme i kod kuće, napravim se neobično pametnom. Onda klik sa korpom, oćete i s vama klik. Ja ne bih jer žbun, izmičem se.

Znači, ipak nisam rekla ne čoveku po imenima Nicholas William Peter "Nick" Clegg.

Za ručak u kantinu, a supa dana je Root soup, sendvič trouglići sa sirom, šunkom i salatom od praziluka i šargarepe. Dok žvaćem, kroz prozor gledam u spomenik ženama stradalim u Drugom svetskom ratu. Sunce se i dalje rve s oblacima. Kit, master mind nečega što se zove Capability review iliti ocena učinka rada svih unaokolo, pita da li sam već išla u prave britanske posh radnje, ništa Herods ili Selfridžiz, to za turiste i to seljoberski bogate, i šalje mi mail:
'You should go to - in order
1. Fortnum & Mason’ , Must visit – just to see their hampers & food.
2. Harvey Nichols
3.  Liberty (OK, not posh but idiosyncratic.)'

Idiosyncratic je nova rec.

Znači, neobična individualnost na ceni. U Londonu.

O popodnevima neki drugi put. Ta su samo moja.

Ja sam Linda, drago mi je

Sinoć sam videla sebe za 40 godina. Ona je ono što ću postati ja. Zove se Linda, rođena je pre 87 godina u Londonu, živi u Barbikanu, ima kratku sedu kovrdžavu kosu, crvene negovane nokte na rukama, nosi  se u teget, štap joj sa dramatičnom notom jer - glava sokola na vrhu. Dva veštačka kuka, sprema se da zameni i jedno koleno. Kaže mora, jer joj smeta dok vozi a i voli da putuje pa joj pravi nevolje ako želi negde da se penje ili štagod takvo.

Ne znam čime se Linda bavila u životu. Ona ljudima govori da je bila sve – policajka, profesor engleskog jezika, kelnerica i cvećarka.  Kad vidi na ulici da policajac pokazuje pešacima da mogu da pređu ulicu i na crveno ona oštro protestuje rečima ‘Kad sam ja radila to što sad radite vi, pešaci su morali da čekaju zeleno svetlo. Red mora da se zna!’. Ako u lokalnoj piljarnici tri Indusa pričaju ‘brdi njam,njam’ jezikom i od svih engleskih reči koriste samo onu ‘F-reč’ onda  Linda iz protesta lupne štapom po podu i kaže ‘Gospodo, vi ste blagosloveni da ste u zemlji u kojoj se govori najlepši jezik na svetu, i taj jezik ima još dosta reči osim te na ‘F’ pa vas molim da sa tog kojim vi govorite pređete na jezik civilizacije! Pred vama je penzionisana profesorka engleskog, i zato ovaj moj savet prihvatite posebno ozbiljno!’.

Linda voli i da ide u pozorište, nije joj teško da vozi i po 150 kilometara za veče ako je komad dobar. Pre neki dan se poslužila redovnom taktikom lokalaca. Dođeš dva sata pred početak predstave koju bi da pogledaš i čekaš da se ne pojave oni koji su ih rezervisali preko interneta, jer su tad karte upola cene. I tako dođe ona u Gilgud i kažu joj da sedne u neki kafe u blizini, pa će je pozvati. Stara im mušterija, svi je znaju. Pošto je Soho svuda unaokolo, uđe u prvi lokal da popije čaj a tamo kelnerica samo u brushalteru i top majici, kosa duga i puštena, češka se po leđima i ubija vreme - jer za šankom nikog. ‘Pa ja da pijem iz šolje koju ce ona da uhvati rukama pošto je obavila taj nehigijenski ritual?! Nema šanse!’. Obraćanje menadžeru lokala je glasilo ‘Gospodine, nije oblačenje pitanje konvencije nego pitanje higijene! Razumete to?! Kad sam ja bila kelnerica, ruke i kosa su morale da budu pokrivene, ne zato što ja nisam bila dovoljno lepa nego zato što se to nikog nije ticalo dok god su bili zaštićeni od tuđe privatnosti!.’

Pošto je pomalo izdaju noge i kičma, ide tri puta nedeljno na plivanje u lokalni bazen. Na ulazu, levo od vrata, su tri saksije orhideja. Retko ih zalivaju pa su počele da se suše. ‘Tri dana sam ćutala, al četvrtog je to prevršilo meru! Orhideje su živa bića i par kapi vode bi ih održalo u životu. Plus, neću da gledam ništa mrtvo kad ulazim tamo! Kažem ja a kome drugom nego menadžeru: "Gospodine molim vas da se ozbiljno pobrinete za ova stvorenja!'. On će meni da imaju firmu koja se brine o cveću, a ja njima – dajte im otkaz i sipajte, za Boga miloga, u ove saksije malo vode! Ja znam o čemu pričam, 40 godina sam bila cvećarka!’. Engleska polako propada, nema drugog objašnjenja, rezignirana je Linda.

I na kraju mi u poverenju šapuće usred buke u kojoj smo sedele, znate jednom sam pila čaj u Bakingemskoj palati. Otkud to, pitam. Evo otkud, kad sam otišla u penziju častila sam se krstarenjem oko afričkog kontinenta. Za tri nedelje puta spakovala sam najbolje što imam. Čak i bundu od nerca koju je nosila moja pokojna sestra, koja je bila lepša i od Sofije Loren. Mi smo znate poreklom iz Italije, roditelji odande stigli pre 100 godina u Englesku, i nama je žena lepa ili kao Sofija ili nije lepa. Ponela sam i sav nakin i cipele, sve.  I taj divni veliki kruzer, po imenu Akile Lauro, posle par dana plovidbe, potonuo je posle 12 sati borbe sa morem i požarom koji ga je oborio, blizu obala Somalije. Poginulo je četvoro ljudi al to se zataskalo, to je znate mafija unistila brod namerno jer je bio star 50 godina. Nas vratili kuci, oni pokupili osiguranje, Lojd nam platio šta je bio dužan i to je bilo to. Posle par meseci, ja shvatim da sam tužna bez moje lepe sestre, i izgubljene bunde koja je mirisala na njen parfem, mojih cipela, omiljene knjige. I odlučim da napisem par pisma.

Prvo, autoru knjige Džefriju Arčeru. Da mi pošalje novu jer nisam uspela da je dovršim, stala sam na 98 stranici u onoj strašnoj noći. I stigne mi potpisani primerak 10 dana kasnije. Dobra knjiga, zaista. A Arčer pravi gospodin.

Drugo, Bakingemskoj palati, lordu Bramvelu. Napisala sam mu da sam nekako nesrećna posle tog događaja i pitala ga šta kraljica može da uradi da mi podigne moral. Pa me je pozvala na čajanku, da dođem jedno popodne i tako ja odem sa mojom drugom, tada već i jedinom živom sestrom. Bila sam znate veoma elegantna. A šešir?! Eeee, to posebna priča. Very nice one, indeed!

Treće pismo sam napisala kapetanu broda, mister Pejtu. Rekla sam mu da sam razmislila i da ga zovem da ga obavestim da je rezultat tog dumanja sledeći - da mi je osiguranje sve isplatilo, ali da sam ja ipak platila krstarenje koje nakraju nisam dobila, te da ocekujem da mi daju novo potpuno besplatno, sa svim dodatnim troškovima plaćenim kao što je karta do Napulja odakle put počinje i mali džeparac jer mi je prethodni potonuo zajedno s njegovim brodom. Kapetan se javio posle dva dana i rekao da, na žalost, to im nije politika, a ja rekla da na sreću volim da pričam o iskustvima sa putovanja za stari dobri večernjak Ivning Standard. I tako sam, na kraju, ipak oplovila Afriku. Znate, ti kapetani što gube plovila i ta mafijaška turistička mornarica, oni uopšte ne vole tabloide.

Ovde stajem sa pričom o Lindi. Do sada ste već razumeli sad zašto sam bila toliko zaprepašćena. Sedim na večeri u poljsko-škotskoj porodici moje drugarice, sigli sinovi sa devojkama - jedna iz Katalonije druga iz Bretanje, došao komšija mesar i Poljak koji u slobodno vreme piše knjigu o Drugom svetskom ratu. Veseli, lepi i ludi a ja se od svih njih zakucala u Lindu. Jer ona je ja. Prepoznale smo se u rečenici da je sve to lepo, to insistiranje na pravilima i na pravdi, al da silna utrošena energija, na kraju,skoro pa boli. Ne želimo da porastemo u gadne babe. Ni ona na domak Sitija, ni ja u sred Dorćola.

- Ipak, dear, žena mora da uradi šta mora da uradi. Let me kiss you, luv, and take care. You are such a lovely person. I bila sam u Međugorju, znaš. Ja u vidioce verujem, bez obzira šta kažu sveštenici. A vi se ne volite s Hrvatima, hmmm? Never than less, I like you co much.

Dajte mi 40 godina fore i tu sam. Samo gledajte.