Bajka o predsedniku sa smešnim krajem

Juče popodne, ukrcavanje u trolu na Terazijama, ka Krstu. Kumče, 6 godina, ulazi pažljivo i seda na jedno od ona četiri mesta okrenuta licem u lice, sedište do prolaza. Ostatak ekipe ostaje da stoji, gužva - onako. Celodnevni dril po letnjem lepom beogradskom danu podrazumevao je i poduku svaki put kad smo prošli pored neke važne gradske kuće. Važne, naravno, jedino ako ima priču. Na primer...mili, jel vidiš ovu zgradu, zove se Beli dvor i kao u Beloj kući, i tu živi predsednik...jel si zapamtio? Dete odgovara smireno sa jeeeesaaaammm, uz...kumo, a jel smem da legnem pored fontane...smeš, nego jel si zapamtio ovo o našem predsedniku i njegovoj kući...jeeeesaaaammm, a jel mogu sad tri kugle sladoleda od vanile...

Znate, to je jedno zlatno dete, retko strpljivo sa odraslima koji bi samo da mu ulivaju nešto u glavu po vasceli dan, jer nema dangube ni kad je jul povazdan... I tako od jutra do mraka, do trole na povratku kući...

Na sledećoj stanici, kod Beograđanke ulazi stariji, pokrupan čovek u odelu, bež letnjem, s kravatom, glavat, sede kose, s istim takvim brcima. Doista redak prizor u razgaćenom javnom prevozu, i jos seda tačno preko puta našeg deteta. Maleni razrogači oči, širom da šire ne može, gleda ga netremice i preko njegovog ramena dobaci: Kumo, jel ovo predsednik?! Zamislite sad svoj pogled,da ste ga u londonskom tjubu ukrstili s Kraljicom, ili da Madona sedne preko puta vas u njujorškom metrou, ili recimo da ja uskočim ujutru u tri'estrojku do Slavije a tamo s Dunav stanice putuje Džordž Kluni. E taj pogled. Samo dečji.

Mi odrasli, kvarni, namignemo saučesnicki i potvrdno, sve se gušeći od smeha da ne vidi dete. A ni predsednik, nije red. A dete ga gleda kao nehajno, da ne bude da zuri, s malom dozom strahopoštovanja pride, i još nekako zaštitnički što ga niko više nije provalio a on, eto, jeste al će da bude kul i da se napravi da nije neki big deal. Jer ipak to predsednik. Koji živi u velikoj kući pored fontane.

Ima priča i nastavak. Odmah na sledećoj ušla i bakica, i pre nego što je pokušala da se provuče pored i sedne do prozora, mališa pametnjaković se povukao i ustupio joj mesto. I dobio za to blagonaklon pogled od bakice. I od predsednika, naravski. Osobito.

U trenutku dok se vrata na troli otvaraju uz tresak na pravoj stanici, jer kako drugačije, iskrcavamo se većinski i mirno u vračarsko veče. Kumče zadovoljno celodnevnom uživancijom, slavodobitno i nekako podrazumevajuće reče: ej, kumo, 'si videla, i predsednik je izašao na Krstu.

Jer kako drugačije.

Subota Todorovih konja

Bilo je to hladna martovska noć. Sedeo je ćutećki, nalakćen za stolom pored petrolejske lampe i čekao da ona smesti decu u krevet. Kroz oskudno žućkasto svetlo promakla je Njegova Najstarija, još malo pa odrasla, do velikog vunom postavljenog kreveta gde su je čekali dvoje zajedničkih, malih. I mislio kako ni oni više nisu bebe jer je Mladjoj Njoj već osma a Njemu šesta. Troje dece, dve žene. Jednom se oženio uz kao ljubav, drugom kad One Prve više nije bilo. Pa je posle isto došla neka kao ljubav. Deca su šćućurena čekala da ih ophrva san, pre nego što majka ostavi preslicu kojoj je u smutna vremena postala vična a otac naloži poslednju vatru.  I da ugase lampu, srećni što i kad je okupacija i nema ničeg pa ni drva, svi dele jednu ali toplu sobu. Jer svi zajedno nisu voleli mrak. Pogotovo zimski, nemi mrak u rano proleće 1943.godine.

A onda se začuo lavež oba pseta iz zadnjeg dvorišta. Bili su vezani uz štalu, kraj kolske kapije velikog dvorišta. Čuvali su konje koje je voleo i koji su ih hlebom hranili. Pre rata imao je osam konja i tri fijakera, momke koji su ih održavali i vozili po gradu. Kad je bio dečko počeo je s jednim starim atom i čezama, a do okupacije je već od jutra sedeo u Karpatima, čitao novine i nadgledao kako za njega špartaju gradom bivajući tako začetak javnog prevoza u varoši koja je prerastala u grad. Nemci su odveli polovinu, nedićevci još dva. I oteli fijaker i čeze. Preostala dva, bela, Zekan i Zvezdan, bili su sve na šta je mogao da se osloni u mučnom vremenu buđave proje i raspalih cipela.

Ta dva pseta retko su se čula noću. Ovog puta bili su sve glasniji, sve besniji. A onda se začuo i konjski topot. U kasu, jureći oko kuće. To ga je nateralo da hitro ustane iz kreveta. Ućutkao je decu pokretom ruke, pomerio zavesu s prozora ka avliji pokušavajući da pre nego izjuri napolje proveri da li mu je glava u pitanju. Jer ako je vojska, bilo švapska ili kvinslinška, onda neka im konja.

Bleda mesečina bila je savršena svetlosna podloga za dramu koja se ipak samo čula. Sad je već lajao jedan ker, drugi se oglašavao sve slabijim jaucima koji su parali noć. Prozori su se tresli od ubrzane trke bar dva para konjskih nogu. Njištanje je bilo toliko strašno da je i Ona ustala, ogrćući štrikani trouglasti šal, da se privije uz njega i da zajedno stanu pred one koji udaraju na njih, na decu. A onda su ustala i deca, i zagrljena jer zagrljaj tera strah, provirila kroz drugi prozor ka ulici.

Ipak, napolju se nije videlo ništa od te silne i opake borbe. Koja je uminula kad se posle desetak minuta topot izgubio niz ulicu a kučići potpuno zanemeli. Stali su prestravljeni pred prestravljenu decu i rekli im da se vrate u krevet i da ujutru nikom ništa ne govore. Jer nisu znali ni šta bi oni sami nekome rekli o tome šta se u stvari zbilo. Niko u toj sobi, u maloj varoši koja je postajala grad, te noći nije oka sklopio. Znali su da su imali sreće što niko nije izašao napolje jer se ne bi vratio živ. Ta borba bila je, jasno im je to, na život i na smrt.

Sledećeg jutra, rano, na vrata je pokucao deda Toza, Njen otac. Krenuo je zorom da vidi unuke. Peške, prteći sneg, pravo iz mlina u Velikom Crniću, obučen samo u mikadu postavljenu jagnjećim krznom. Bez reči su ga pustili unutra. Dvojica muškaraca i Ona, ogrnuta tom očevom džokom, otišli su da vide poprište nevidljive noćne bitke. Otisci nepotkovanih kopita bili su otisnuti u snegu oko kuće, tragovi raspršene krvi bili su svuda unaokolo. Jedan pas je ležao mrtav, razbijene glave, drugi je kraj njega gotovo nemo lizao rane. Kokoški nigde jedne, umesto da osvanu pod šupom kao uvek. Tek oko podne sišle su sa tavana. U štali, konji su se ržući, nervozno pomerali s noge na nogu. Pokušaj da ih nahrane završio se time da Ju je inače pitomi Zekan ugrizao za rame, te je ona mikada spasla belaja. Ćuteći su uklonili tragove tog vršljanja, odlučni u saglasju da se ništa nije dogodilo. Jer je dovoljno što su vremena teška. Nepodnošljivo bi bilo da su i sumašedšaja.

On ceo dan nije izlazio na ulicu s preostalim fijakerom, ostali su zajedno unutra glumeći da je to jedan običan palanački zimski dan.

Preko puta, u maloj i prizemnoj staroj kućici, živela je baba Milka, visoka, mršava, starinska i fina žena. Delila je dvorište i život sa ćerkom i zetom i troje unučadi. Sojka, Nata i Pera bili su vršnjaci Njegove dece i deleći istu ulicu, delili su i svakodnevicu decenijama. U jednom trenutku, negde pred mrak, ta baba Milka je izašla na ogradu i pozvala je Nju da pređe preko.
Pretrčala je u komšiluk i sela na hoklicu pored šporeta na drva. Upola glasa, pronicljivo je gledajući, baba je rekla:
- E sad kad si sela da te nešto pitam. Reci mi, kako ste, Dano?
- Pa dobro smo tetka Milka, odgovor je bio još tiši.
- E neka ste. Nego, ja sam noćas nešto čula pa da te pitam jel su vam svi konji na broju? Jedan beli konj iz vašeg dvorišta sinoć je preskočio ogradu i vrišteći odjurio prema gradu. A onda i još jedan. Šta to bi, Dano?

Pitanje je ostalo bez odgovora, osim onog da su oba konja tu. Nju je bilo sramota jer nije umela da objasni šta se dogodilo. A baba Milka je znala da ne treba više išta da pita.

Godinu dana kasnije, kako se približavao jos jedan ratni mart, Ona je svojoj majci, Velikoj Zori, ispričala priču o neobjašnjivom. Počevši od preslice. Kad je završila, podigla je pogled i u očima svoje majke videla da ima ona objašnjenje:

- Pa Dano, to su ti bili Todorovi konji! Ništa uruke na Todorovu subotu a ti, crna Dano, uzela da predeš!

Moja baba, baba Danica, o ovome mi je prvi put govorila kad sam imala 20 godina i završila time da nikada nikom van familije o ovome ne prozborim jer "kako bilo i šta god to bilo, ne dao Bog da neko drugi sazna. Jer, Vanjice, desilo se nešto neobjašnjivo. A ti znaš koliko smo mi svi čvrsto na zemlji, čak i kad smo zamajani. A ljudi su u to vreme bili mnogo jednostavniji, prostiji, pobožniji i takve stvari su mogle da im se dogode. Sada je to nemoguće. Verovatno. Možda. Nisam pametna. Eto."

E da, ostala sam vam dužna obajšnjenje ko su Todor i njegovi konjanici.

Storija kaže da "se od svih mitskih bića koja nastanjuju Balkan, Todorci – tajanstveni i okrutni noćni jahači, svrstavaju u najstrašnije. Veruje se da Todorci, prekriveni belim plaštom, neprekidno jašu na belim konjima, s kojima su srasli. Jašući, ubijaju sve pred sobom, a ponekad su nevidljivi, pa ih uplašeni ljudi mogu samo čuti kako prolaze. Posebno ih se treba kloniti tokom prve nedelje uskršnjeg posta, Todorove nedelje, kada se po narodnom verovanju odvija borba između sila života i smrti i kada ne treba ništa raditi. Njihov tamni predvodnik, koga narod zove Veliki Todor, jaše hromog konja, u belom plaštu i sa kalpakom iza koga mu se ne vidi lice, naroužan mračnim tajnama i čudnovatim moćima. Zbog ovakvih osobina, smatra se jednim od najvećih demona Balkana."

Na Todorovu subotu, 19. marta 2016. godine setila sam se ove naše jedine mračne porodične priče i svih njenih učesnika kojih više nema. Osim moje tetke, razumne i mudre Male Zore koja o ovome ne voli da priča. I koju je strah i 70 i kusur godina kasnije.