Razglas javlja: "Please mind the gap between the train and the platform. This is Piccadilly line to Heathrow terminals 4 - 1, 2, 3."
I šta s tim? Gradski prevoz kao gradski prevoz, ne? S dva kofera, velikim i malim, kao da se iseljavam, stojim na početku stepeništa koje se sunovraćuje ka sivoj liniji, na stanici Sent Džejms Vud. I mislim se, u pravu je Iva, baš je neka stanica Đoke Sv Džona. Ko ne zna engleski, verujte mi da je ovo jedna krasna igra reči. Na uzbrdo radi eskalator, ali na nizbrdo građanstvo mora da se osloni na sopstvene noge. Jer, kao što svuda ljubazno piše, radovi su u toku i za par meseci sve će biti obnovljeno i lepše i bolje neg' što je bilo te su manje žrtve, jelte, neophodne. Negde drugde bila bih nadrkana, ovde samo stojim na vrhu i netremice gledam i brojim u sebi do tri. Jer na tri uvek neko priđe i ponudi pomoć. Ljubazni mladi čovek, prvi koji je naišao, obraća mi se sa 'madam, ja ću vam poneti ovaj veći ako vi možete da se izborite sa manjim'. Ja naravno very much obliged, kažem bra'o Ivana, sve znaš ko matora.
Uguram kofere u voz do Grin Parka, pa ajd vani na plavu Pikadili liniju. Idem samouvereno, jer znam svaki tunel i gde je lift za platformu ka aerodromu, sve po redu. I naravno zajebem. Opet na stepeništu, lift na drugoj strani jer pogrešno skretanje od Albukerkija. I mrzi me da se vraćam. A tok misli na dalje - nigde veze...Albukerki, hm? Da li će Ivana C. tamo da ima sneg za Novu godinu? I kako je uopšte moguće da ja znam nekog ko živi u Albukerkiju? I kako je moguće da Albukerki uopšte postoji, osim u crtanom filmu o Dušku Dugoušku? I kako je genijalan bio taj ko je Bugs Bunnya prekrstio u Duška. Pa zar nije?
I sve to zbrzam u tri sekunde, jer naravno da prilazi nasmejana crnoputa devojka uz obavezno 'madam, da li vam treba pomoć' i hvata se za veći kofer. Ja joj ga gotovo otimam iz ruke jer mi neprijatno, ona lagana skoro ko moj prtljag, dajem joj manji silno zahvalna. Smeškamo se jedna drugoj, i nekako mi fino. Jer ljubaznost u stvari jedna relaksirajuća pojava. Uvek popizdim kad neko popljuje 'lažnu ljubaznost' jer tako nešto ne postoji. To je taman takva vrsta ponašanja koja ne zahteva ništa više od nepoznatih ljudi - osim male pomoći i osmeha. I to totalno okej. Dakle, ljubaznost. Jok begradska nadrkanost i mrki pogled iz dna reda u samoposluzi.
Po drugi put ubacujem kofere u voz, sedam i to je to, pola sata vožnje do Terminala 4. Većina putnika je s prtljagom, većini je kuća negde drugde. Uvek ima nekog ko se šminka dok se vozi. Gledam ženu koja precizno hiruški izvlači ajlajner, pa crta usta olovkom. A onda spazim u odrazu prozora svoj stajling kućne pomoćnice i mislim se, nikad od tebe ovdašnja. Jer im ni kućne pomoćnice ne izgledaju tako. Doduše, ni moja Ziki ne izgleda tako, da budem fer prema svim kućnim pomoćnicama.
Pun vlak Arapa, koje niko ne gleda sumnjičavo, Japanci, Koreanci, Ruskinje. E da, Ruskinje, dve. Obe izrazito vitke, našminkane pred kupatilskim ogledalom jer veštačke trepavice, obe s istim napućenim ustima, jedna sa nosem Majkla Džeksona. I obe sa po detetom, koja liče na njih kakve su bile pre nego što su postale Ruskinje u Londonu. One samo sa ručnim torbama, Luj Viton jer kako drugačije. I svi u tom vozu žive u miru, svi živimo u miru gradskog podzemlja.
Na aerodromu ostavljam kofer, srećna što sam ga se rešila jer 150 kila, plava gospođa na čekiranju mi kaze 'srećan put Ivaaana' , i ja po osamstoti put ove nedelje kažem hvala uz osmeh i to mi skroz ok. Tetki kupujem keks u divnoj metalnoj kutiji, jer ona meni jednom davno donela divnu krpenu lutku iz Kovent gardena, koju jos cuvam. Mislim, i inače bih ali nekako mi ok da mogu da vratim poklon iz Londona za poklon iz Londona 40 godina kasnije. Tri puta se nameštam da prođem pored Deda Mraza, koji sedi pored jelke i svima se osmehuje i pita kako su i maše za doviđenja. Tri put, jer mi super kul što je nasmejan, pa makar i za platu. I pomišljam da li bi u postojebini neko zaposlio penzionera da bude divan prema slučajnim prolaznicima. I žao mi što nemam ja tu kintu, pa da budem dedamrazeći poslodavac.
Nekako sve ovo premećem po glavi i ne znam kako, odjedared mislim o tome kako živim u gradu u kojem će za praznike, na ulicama Beograda, nastupiti američki white trash degenerik Stiven Sigal i Lepa Brena koja jeste naša, al realno je to sve što jeste. I obavezna udovica kriminalca, takođe robijašica u rehabilitovanju. I kažem sebi, okej - ni ove godine ne postojiš za Novu godinu. U Srbiji su ionako sve iste. Mind the gap. Ili na morate, rupa vam ne gine.
Ps. ovo sve zabeleženo pola ure pre nego što me osoblje Er Srbije častilo time da sam sama kriva što sam u kabini zaboravila torbu koja nikad nije pronađena jer "posada ništa nije prijavila". Tek mali, milioniti, dokaz da sam u pravu što mislim da smo mi stvarno najgori od nikakvih.
