„Заборављен: Бивши боксер нађен мртав у стану!“ Кликнула сам на упечатљив наслов читаног портала иако ме смрт није занимала. Боксери су, пак, већ били друга прича.
На екрану се најпре указала фотографија стана, руине у којој је полиција након пријаве комшија, како је писало, нашла распаднуто тело Сретена Животића Тарабара, шездесетседмогодишњег боксера из провинције. Живео је и умро сам. Кажу, луд.
На другој фотографији са зида те јазбине, у крупном плану видела се још једна, црнобела. Ексером причвршћена за зид уз узглавље његовог кревета. На њој, Тарабар, кога су тако звали јер њему у борби нико није могао да промакне баш као ни кроз тарабу, снимљен је са руком коју му је судија подигао у вис. На другој страни стајао је, побеђен, првак Европе. Бугарин неки, писало је и то.
Иако се није видела, на слици је, иза ригна, била и седмогодишња девојчица, у белој хаљини на плаве туфне. Седела је стрпљиво и чекала тату, поносна јер он суди и срећна јер му овај пут нико не звижди. Када се меч завршио, победник је прошао поред ње окружен навијачима од којих је један славодобитно носио његове црвене боксерске рукавице. Застао је, вратио се, благо нагнуо да га у гужви боље чује. „Ти ме се не плашиш, је л' да...“ Насмешио се, са видљивим траговима борбе на лицу, помиловао је по коси и отишао.
Нисам се плашила. Већ сам била научила да боксери иду у рај.