недеља, 22. јун 2014.

Double bad luck iliti dan kad je otiš'o Majkl

Mirno, rano jutro u Beogradu. Za doručak ražani hleb, sir i trešnje. Jer trešnje idu uz sve dok ih ima. Napolju se čuju vrapci, automobili, golubovi koji nešto diskutuju dok mi ponosno zaseravaju terasu, pa svrake. Dakle, na Dorćolu sve uobičajeno potaman četvrtog letnjeg dana. A onda se setim zašto mi je baš taj dan važan i pustim sebi film u glavi. A ima i naslov: Dvostruka loša sreća.

Jel se nekad pitate šta ste radili na neki današnji dan pre godinu, pet ili 20? Da li se toga sećate? Evo ja tačno znam kako je izgledao taj četvrtak, 25.jun 2009.godine i ne gine vam sad priča o tome.

Hotelska soba u Briselu, u Zmajevom gnezdu. Pogled sa balkona na jedan od centralnih bulevara, nedaleko od Berze. Mislim, ima taj hotel i neko zvanično ime ali pošto su i personal i klijentela uglavnom iz Mandžurije ili tako nekog dela Kine, ono koje sam mu nadenula od milja nije moglo biti drugačije. Jer Brus Li.

Buđenje pre sata, sunčan je dan. Pravac na prozor da se udahne briselski zrak jer ništa garež i teški metali kao doma pa glupo da se propusti, i na koncu hvatanje za daljinski.

I prvo što sam ugledala na CNN bila je fotografija Fare Fosit uz koju je išao i natpis da je reč o najnovijoj vesti da je u-ne-znam-kojoj-godini preminula od raka, posle duge borbe. Sednem na krevet da otpratim to do kraja, jer nije bilo devojčice ma koliko mala bila tokom prošlih sedamdesetih godina, da nije želela da ima frizuru kao Fara, nije bilo mame koja nije zavidela na pravom plavookom kalifornijskom osmehu sa harizmom, nije bilo tate koji nije mislio da joj sve dobro stoji. Za mene jedini pravi Čarlijev anđeo. A onda se još posle udala za lepog Rajana O'Nila i sve je izgledalo baš kako treba. Ostatak priče je naravno bio tabloidna realnost - alkoholizam, dete narkoman, bolest od koje nema spasa. Ipak, u tom trenutku, nekako, mislila sam da ta dva minuta ispred televizora dugujem Fari. Kao omaž tom veselom vremenu zvoncara kojeg više nema.

I pomislim, dobro. To je to. Ajd pod tuš, pa na posao. Pet minuta kasnije razrešavajući dilemu šta odenuti za letnji dan u briselskim institucijama, ponovo bacim pogled na TV kad tamo jopet BREAKING NEWS. Kad gle! Umro Majkl Džekson! Ostalo znate - predoziranje, ludi doktor i još luđi pacijent, ničija a njegova deca, Nedođija, pedofilija. Muzika, devedesete. I ne sednem, jer bih kasnila. A nekako sam, ovog puta, mislila i da te devedesete ne zaslužuju omaž.

Dan se završio pivom koje sam po prvi put u životu naručila na francuskom. Čini mi se i jedini. Al ima tih stvari koje je dovoljno uraditi jednom. I sedimo tako Daniel i ja, sve potaman. I kaže on, vide li ti ono za Majkla, a ja pitam a ti pre toga za Faru? Gleda s lakim nerazumevanjem, ne samo zato što ja pričam uglavnom na srpskom, nego zato što, u stvari, ne zna ko je gospođa Fosit. Jer generacijski jaz. I sve lepo objasnim. I Andjele i Čarlija i zvoncare i frizuru i preplanuli ten i široki osmeh i Rajana i dete i bolest. I na kraju konstatujem rezignirano kako je, osim života, i smrt ponekad nefer. Eto, nije dovoljno što je umrla već je i to bila vest samo tri minuta jer se odmah Kosaču, na crtu, i to osobito spektakularno, namestio i Majkl.

Double bad luck. Fucking double bad luck. A ja sam mislila da je to nepravda. I Daniel je, da se razumemo. Nije imao kud.

субота, 07. јун 2014.

Riga je lepa i to joj je sasvim dovoljno

Moram ovo da vam kažem dok me ne prođe. Dakle, evo me još u Rigi. Sedim na aerodromu, koji je naravno lep i nov, gužva taman da se vidi da nije kraj sveta nego Evropa. Napolju sunčan dan. Koji traje od pre četiri jutros, a pašće pred mrakom tek oko 23. Al nije tema to, nego ono što mi se vrzma po glavi od kad sam procunjala ulicama ovdašnjim. Dok mi je, evo lepo i to da priznam, pomalo muka od svih parfema kojima se opsesivno i naravno kompulsivno mirišem čim nogom stanem u ma koji fri šop pred poletanje, usput mislim o tome kakvo je iznenađenje ovaj grad.

Niti sam išta znala niti sam imala volje i vremena da to istražim pre nego što sam došla. Kad je put posao ništa ne stižem, pa sam pomislila da je tako i bolje. Da ne znam šta propuštam. Al pošto je, svi to znamo, geografija sudbina onda sam tako dobila na poklon junski dan povazdan i vremena gomilu, sve do pred ponoć, jer su noći ovde bele i ne kriju ništa.

E da. I večera kad je službena uvek je samo to. Ni jedna mi nije bila osobito zadovoljstvo. Ipak, neke su podnošljivije od drugih. Nekad zbog čaše pristojnog vina ili čokoladnog kolača ili zato što ne moram uvek da pričam koješta. Tako  se zbilo i u Jurmali. Nekad predgrađu Rige, sad odraslom letovalištu na obali Baltika, sa šumom koja izbija do mora, u kojem svaki bogati Rus koji drži do sebe ima daču. Jer to komplet sa gajbom u Londonu, tvrde. A ako lažu oni mene i ja lažem vas.

Plažni restoran, naokolo beli pesak sitan kao brašno, zalazak sunca, baldahini, stolice obučene kao za otmenu svadbu u mirijevskim i žarkovačkim kafanama. Vino belo i stvarno dobro. Nemac, ko o čemu, o redu na Balkanu, Letonac kaže da smo mi "Sjerbi" poznati po ljubavi prema Rusima, Poljakinja se smeje nečemu sa ajfona, Slovakinja je lepa. Turkinja na štiklama pati intenzivno, ja mislim još od Sulejmanovih vremena jer pogled pun orijentalne sete. Ona tvrdi od ujutru i to zbog cipela sa dvanaesticom, al šta sad, muka je muka. Drugi podaleko.

Gledam tako u to more i rešim, u trenutku kad domaćin zbrisao na kratko, da promenim temu. Vino je u redu i što da ne, ostali znam da ne znaju. Pitam ih, još uvek pomalo iskreno začuđena onim što sam usput lunjajući ulovila, da li ste znali da je pola Rige, one art nuvo lepe Rige s koje pogled ne možeš da smakneš, izgradio arhitekta Mihael Ejzenštajn, otac Sergejev? Bavarac kao juri šrimpa po tanjiru, devojka do njega diže nemo glavu s telefona, sestra po serijama ne razume pitanje. Peca se jedino padruga iz Banjske Bistrice, koja me zgotivila od kad sam joj rekla da se tamo išlo na predavanja na Pravnicku fakultu i u lokalni pab s diksi muzikom koji joj omiljen. I bez trunke zazora priznaje da nikad čula.

E pa nisam ni ja a zamislite i da je Sergej rođen ovde, trepćem uz vino. Svo četvoro me gledaju belo na tu familijarnost sa Serjožom. Iako je opšte poznato da smo mi Srbi, jel te, dobri sa Rusima, makar oni bili i Jevreji. Ja, sad već glumljeno iznervirano, apelujem na klasičnu naobrazbu i kažem: "Sećate se čuvene scene iz crno-belog filma, kad se  beba u kolicima, truckajući se, spušta niz stepenice dok okolo traje pokolj?! Oklopnjača Potemkin? Sredina dvadesetih? Rusija? Neko, bilo ko, iko? Halloooo?!".

Odmahuju glavom, ja vadim mališu, guglujem, pa jutjub pa klik na beba i kolica. Gledaju jer nikad nisu. Devojkama prećutim a gospodinu, blagonaklono ko majka ludom detetu, kažem da ima zabave i mimo politike. I mimo posla. Evo recimo u bioskopu. Svi se smeju, jer mi ton takav da im je to jedino dopušteno. I dodajem, e pa baš tog Sergeja tata je napravio najlepše, petospratne kuće u Rigi. Koje je čine neopisivo krasivom. Pitate se koliko? Toliko da mi liči mi na razno, tuđe lepo. Ovako nekako.

Varšavina je mlađa sestra.
Beč bez "naših".
Viljnus puta dva.
Prag sa manje gužve.
Krakov al vedriji.
Talinu veliki brat. Od ujaka.
Budimpešta a da nije tmurna.
Berlin u tragovima.
Beograd ono što nikad nije uspeo da bude. Jer, jadničak, živi s nama a mi smo oni što u našim vicevima uvek budemo najpametniji. Zato je u pričama o lepoti uglavnom luzer.

Pozivaju putnike za Vijenu, pa se nema kud do kući. Adio Riga. Ćao Jurmala. Do svidanija Letonija. Nema potrebe da se vraćam, sve mi bilo jasno iz prve.