четвртак, 09. фебруар 2017.

Čovek koji je hrkanjem utišao šumu

Ponoć je odavno prošla. Okolo mračna al bučna tropska šuma. Čuju se zrikavci, ptice, majmuni se promeškolje tu i tamo pre dubokog sna. Iz komšijske kuće, od preko puta, jedine u blizini, čuje se lagana, tihim ženskim glasom pevušena melodija skoro pa nalik onoj koju ja ponekad vrtim u glavi kad se primaknem zavičaju...oj, Moravo, moje selo ravno...i kockice kako se kotrljaju po tabli, jer Obama i njegova deca igraju 'Čoveče ne ljuti se'. Deca su odrasla, ima ih petoro, jedno nije više živo. Al uvek kažu da ima petoro dece. Sva se računaju. Jedna ćerka udata za Italijana, druga živi u Americi, jedan sin ima dečka, drugi ima ženu i dete. I Obama ima ženu. I još ponešto. Ispred kuće, na travi, do puta sve kao na izložbi. Tri velika psa, na prvoj liniji odbrane najpre Mira i Vufi koji imaju devet sasvim malih žućkastih kučića, pa jedan bezimeni i bezglasni soler kratkog repa, par mačaka, dva tuk-tuka koje ne vozi lično jer ne mora, novi putnički kombi i moped. Ovog poslednjeg potera svako malo jer i Mira od kuće pobegne svako malo. Dosta joj svega, i Vufija i dece pa se samo tiho pokupi ka džungli, pomalo kao mućak, nekako izmučeni doduše. Pa je zaokupi uz dernjavu "Miraaaa, Miraaa..." i vrati uz isto tako glasno gunđanje da od kuće ne sme da mrda. Nigde. Jer joj nije on rekao da ih pravi toliko. Kučića.

Obama im svima svaki dan kuva ručak. Svojim životinjama, naravno. Strpljivo i temeljno. Hrani on i one koji su samo u prolazu. Ptice razne, majmune, puhove, iguane. Šaka kuvanog, blistavo belog pirinča ovde i onde pored puta ili na ogradi, poneka voćka. To rade svi u selu, jer šuma daje svima i to valja deliti. Ko ne deli stigne ga karma. Uvek. A za njega i njegove potomke kuva gospođa Obama, gotovo nemušta žena po imenu Vasanti.

Jednom je tako, sećate se, u Šri Lanki bio cunami. Voda nije stigla do Obamine kuće, jer je poviše na brdu, ali je došlo mnogo ljudi. Pobeglo od strašnog talasa koji je malo niže niz ulicu počistio sve. I šumu i kuće i ljude. Džungla je bila spas i pomagali su svi koje je voda mimoišla. I on. I mnogi stranci. I jedna Amerikanka, Lorin. I nekako se dogodila ljubav. Tako kažu. Pa je najpre u Njujork otišla ona a potom i on. Za njom. U selu je ostala žena. I troje dece. I jedno koje više nije živo. A i tamo se rodila ćerka, peto na broju. I onda je Vasanti popila otrov. Jer je to bilo previše za nju. Jedno je kad te muž prevari u selu, to nije strašno jer se ipak ujutru vrati kući. Jedno je i kad kao ode nekim poslom svojim motorinom pa ga iza ćoška baci u vrzinu od fikusa i hibiskusa i krišom se vrati da te, voajerski, vreba kroz prozor kupatila dok se kupaš ne obazirući se na druge koji to vide. Smeje se narod, da, i sramota je, i to da. Ali bar gleda tebe. Jedno je i kad kažeš sebi da je u Americi zato što ima dobar posao, da šalje novac a eto, i voli te, čim traži da skoro svaki put skajpujete goli iako si mu rodila četvoro dece. Jedno koje nije više živo. Ali je sasvim drugo kad dobije peto dete sa nekom američkom belom ženom koja je u tvojoj zemlji umesto da spasava druge spasavala sebe. E to je za otrov.

Srećom, ni otrovi nisu kao što su bili. Ne hvataju odmah i do kraja. Isto srećom, i bele žene su kao što često umeju da budu. Uzmu šta im treba i posle višak spakuju za poneti. Ili za poslati nazad u selo. Na jugu Južne Azije.

I sada evo već godinama opet žive kao što dobrim seljanima i priliči. Gospođa i Obama koji ima petoro dece, četvoro njenih, jedno koje nije više živo. Peto u Americi.

I pitate se otkud on Obama? U stvari, i ne zove se tako. Sigurno ima neko prikladno ime za sopstveni život. I za čoveka koji hrče toliko da utiša šumu. I da ujutru preglasa Betovenovu "Za Elizu" sa razglasa tuk-tuka koji prodaje hleb i pecivo po selu. To ime mu nadenule zlorane neke žene priče radi. Jer crn, ćelav, bosonog, čovek, širokih ramena, koji u džungli govori američki engleski u današnje vreme može da se zove i Obama. Ništa ne fali. To je isti taj slobodni život posle.