понедељак, 25. децембар 2017.

Интензивна нега


Утрчала сам у оронулу зграду болнице. Квака на великим старинским улазним вратила висила је попут поломљеног крила неке птице. Као без главе пришла сам шалтеру крај којег је стајало двоје људи. Ситна жена у белом мантилу, лоше ошишане проседе кратке косеседела је иза стакленог пулта и пиљила у лист папира пред собом. Прозвала је два имена. Када су се обоје одазвали, прибележила је то у списак и допустила им да прођу даље, поред шалтера, уз широке степенице. Преостала сам само ја. Упитно ме је погледала.

„Закаснила сам на почетак прозивке“, казала сам јој. „Дошла сам у посету Стевану Ђорђевићу. 

Бацила је поглед на десетак имена са списка и одмахнула главом. "Не можете код њега, већ му је стигла жена“рекла је. „Пацијенти на интензивној нези имају право само на по једну посету дневно, од пола сата. Дођите сутра.Одложила је папир у фијоку.  

„Тата нема жену“, одговорила сам мирно, навикнута да у Србији мало шта иде без проблема.

„Слушајте, госпођо“, трудила се да буде стрпљива, „Не тражимо вам личне карте. Њему је дошла жена, тако је рекла. Отишла је горе и то једина посета Стевану данас. Дозвољен је улаз само једној особи, и то важи за сваког пацијента.

Када ми је пре два дана зазвонио телефон усред важног састанка, најпре сам се изнервирала што га нисам утишала на време. Потом сам опазила и поруку која је стигла нешто раније. Оба пута био је мој брат. Писао је: “Тата је доживео срчани удар. Доктори кажу да су прогнозе лоше. Треба да дођеш“. На брзину сам се одјавила на послу. Успут, возећи се до куће, купила сам карту за први јутарњи лет. Већ сутрадан по подне стајала сам испред шалтера и испред ове жене, због које сам већ губила стрпљење. Трудила сам се, долазећи ту, да не будем тужна унапред, али сада је брана попуштала.

„Дошла сам с другог краја света“, рекла сам јој одлучно, са сузама у очима, “Хоћу да видим свог оца који је тешко болестан и немам намеру да одустанем.“

„У реду, нећу се ја с вама објашњавати“, рекла је попуштајући. „Идите горе до интезивне, па вас две то расправите са главном сестром.

Попела сам се на спрат. На улазу у одељење још су чекали посетиоци за тај дан. Сви намрштени, у неизвесности. Жена с црвеним турбаном плакала је и уздисала гласно како јој, ето, не дају код мужа. Стала сам поред ње, држећи растојање. 

У том су се бела метална врата широм отворила. Изашла је сестра у кломпама и зеленом болничком оделу, са папирном заштитном капом која јој је покривала црвену косу везану у пунђу.

„Ко од вас тврди да је ћерка?“ изговорила је промуклим пушачким гласом, споро, као да јој је свега у животу преко главе.

"Ја", изговорила сам коракнувши ка њој.

"Ти ниси моја ћерка", вриснула је жена с турбаном и заплака још јаче: "Пусти ме код мог мужа!"

"Госпођо, нисте ни ви моја мајка, знала бих да јесте", одговорила сам јој трудећи се да будем прибрана. Сви који су чекали да посета коначно буде одобрена гледали су нас обе са негодовањем. Ипак, као да је њен очај немоћне особе придобијао наклоност већине.  "А ни тата није имао жену до пре четири дана, када смо се чули последњи пут", изустила сам већ изнервирано због осећања кривице које ме је обузело као да јој заиста не дозвољавам да види мужа. "А тешко да сте ми нова маћеха", заједљиво сам додала одустајући од намере да се обуздам.

"Питаћу пацијента кога очекује", пресудила је сестра, на пети се окренула и замакла унутра. После минут се вратила: "Чека сина!" 

"Али ја немам сина, имам само ћерку и то није ова овде", жена бризну у плач из свег гласа. Сада су ме већ сви гледали. 

"Које је годиште ваш муж?" досетила сам се да питам пре него што је све отишло предалеко. 

"А твој отац?" узвратила је без одговора. 

Људи су нас гледали као да играмо пингпонг. 

"Прва сам питала", рекла сам сад већ озбиљно сумњајући да је луда. 

"Мој Стеван је '47. годиште", одговорила је шмрцајући.  

, а мој је десет година старији." Тријумфално сам се окренула ка сестри.

"Шта ви од годишта имате на лагеру?" 

Она је рекла '37. и случај је био решен. 

Жена с црвеним турбаном отишла је низ степенице потресено јецајући.  

Ушла сам у одељење интензивне неге. Доктор, млађи мушкарац, уморан од дежурства међу тешким болесницима, знатижељно је питао шта се то догодило. 

"Као у шпанској серији", одговорила сам му: "Ја сам свом оцу у ствари син, који је долазио јуче, а непозната госпођа која тврди да му је жена, мени није ни мајка ни маћеха. А сад ви мени реците шта ми је са татом?" 

Насмејао се грохотом. Потом се уозбиљио. "Ништа више није у нашим рукама", рекао је намештајући наочаре: "Искористите време које имате. Данас добијате од мене сат с оцем. Заслужили сте јер не могу да се сетим да ме је овде икад ико насмејао".  

Тачно сат касније, плачући, кренула сам ка излазу из болнице. Она иста ситна седа лоше ошишана женау белом мантилу, са шалтера чекала ме је на вратима. 

"Знате, госпођа од малочас није луда", обратила ми се у поверењу. "Има мужа истог имена, јуче је примљен и грешком су јој рекли да је на интензивној. Данас је, у ствари, она баш имала среће". 

четвртак, 9. фебруар 2017.

Čovek koji je hrkanjem utišao šumu

Ponoć je odavno prošla. Okolo mračna, al bučna tropska šuma. Čuju se zrikavci, ptice, majmuni se promeškolje tu i tamo pre dubokog sna. Iz komšijske kuće preko puta, jedine u blizini, ženski glas pevušio je melodiju gotovo nalik na onukoju ja ponekad vrtim u glavi kad se primaknem tatinom zavičaju... Oj, Moravo, moje selo ravno... Čuju se i kockice kako se kotrljaju po tabli, jer Obama i njegova deca igraju čoveče, ne ljuti se. Deca su odrasla, bilo ih je petoro, jedno nije više živo. Ali ovde uvek kažu da ima petoro dece. Sva se računaju. Jedna ćerka udata za Italijana, druga živi u Americi, jedan sin ima dečka, drugi ima ženu i dete. I Obama ima ženu. I još ponešto. Ispred kuće, na travi, do puta sve kao na izložbi. Tri velika psa, na prvoj liniji odbrane najpre Mira i Vufi koji imaju devet sasvim malih žućkastih kučića, pa jedan bezimeni i bezglasni soler kratkog repa, par mačaka, dva tuk-tuka koje ne vozi lično jer ne mora, novi putnički kombi i moped. Ovaj poslednjipotera svako malo jer i Mira od kuće pobegne svako malo. Dosta joj svega, i Vufija i dece pa se samo tiho pokupi ka džungli, pomalo kao mućak, nekako izmučeni, doduše. Pa je zaokupi uz dernjavu "Miraaaa, Miraaa..." i vrati je uz isto tako glasnu pridiku da od kuće ne sme da mrda. Nikuda. Jer nije joj on rekao da ih pravi toliko. Kučića.
Obama im svima svaki dan kuva. Svojim životinjama, naravno. Strpljivo i temeljno. Hrani on i one koji su samo u prolazu. Ptice razne, majmune, puhove, iguane. Šaka kuvanog, blistavobelog pirinča ovde i onde pored puta ili na ogradi, poneka voćka. To rade svi u selu, jer šuma daje svima i to valja deliti. Ko ne deli, stigne ga karma. Uvek. A za njega i njegove potomke kuva gospođa Obama, gotovo nemušta žena po imenu Vasanti.
Jednom je tako, sećate se, na Šri Lanku udario cunami. Voda nije stigla do Obamine kuće, jer je poviše na brdu, ali došlo je mnogo ljudi. Pobeglo od strašnog talasa koji je malo niže niz ulicu počistio sve. I šumu i kuće i ljude. Džungla je bila spas i pomagali su svi koje je voda mimoišla. I on. I mnogi stranci. I jedna Amerikanka, Lorin. I nekako se dogodila ljubav. Tako kažu. Pa je najpre u Njujork otišla ona, a potom i on. Za njom. U selu je ostala žena. I troje dece. I jedno koje više nije živo. A i tamo se rodila ćerka, peto na broju. I onda je Vasanti popila otrov. Jer je to bilo previše za nju.
Jedno je kad te muž prevari u selu, to nije strašno, jer se ipak ujutru vrati kući. Jedno je i kad kao ode nekim poslom svojim motorinom, pa ga iza ćoška baci u vrzinu od fikusa i hibiskusa i krišom se vrati da te, voajerski, vreba kroz prozor kupatila dok se kupaš ne obazirući se na druge koji to vide. Smeje se narod, da. I sramota je, i to da. Ali bar gleda tebe. Jedno je i kad kažeš sebi da je u Americi zato što ima dobar posao, da šalje novac a eto, i voli te, čim traži da skoro svaki put skajpujete goli iako si mu rodila četvoro dece. Jedno koje nije više živo. Ali je nešto sasvim drugo kad dobije peto dete sa nekom američkom belom ženom, koja je u tvojoj zemlji umesto da spasava druge spasavala sebe. E, to je za otrov.
Srećom, ni otrovi nisu kao što su bili. Ne hvataju odmah i dokraja. Isto srećom, i bele žene su kao što često umeju da budu. Uzmu šta im treba i posle višak spakuju daponesu. Ili da pošalju nazad u selo. Na jugu Južne Azije.
I sada evo već godinama opet žive kao što dobrim seljanima i priliči. Gospođa i Obama koji ima petoro dece, četvoro njenih, jedno koje nije više živo. Peto u Americi.
I pitate se otkud on Obama? U stvari, i ne zove se tako. Sigurno ima neko prikladno ime za sopstveni život. I za čoveka koji hrče toliko da utiša šumu. I da ujutru dovikivanjem preglasa Betovenovu "Za Elizu" sa razglasa tuk-tuka koji prodaje hleb i pecivo po selu. To ime mu nadenule zlorane neke žene priče radi. Jer crn, ćelav, bosonog, čovek širokih ramena, koji u džungli govori američki engleski, u današnje vreme može da se zove i Obama. Ništa ne fali. To je isti taj slobodni život posle.
1