Iz pisma drugu na beogradskoj zimi...

... Na prašnjavom putu u Mirisi, u povratku sa plaže meni najlepše na svetu, stoji nas desetak, sinoć, čekajući autobus. Nailazi jedan, krcat. Skoro svi domoroci potrpali su se uz gurku, da stanu makar na stepenike na ulazu jer se vrata ionako nikada ne zatvaraju. Na stanici, obeleženoj žutom trakom na asfaltu, ostajemo samo jedan gospodin, izgledom recimo činovnik lokalne banke i ja, odlučni da sačekamo drugi u kojem je manja gužva. Neki minut kasnije velikom brzinom približio se plavi veliki autobus marke lejland i oboje smo uskočili u njega. Bukvalno.
Naime, autobusi u Šri Lanki nikada ne staju u potpunosti osim na poslednjoj stanici. Na putniku je da bude spretan ako mu je do vožnje. Unutra nema mesta za sedenje ali sam se uglavila odmah desno od vrata i sa obe ruke uhvatila za pregradu iznad sedišta, namenjenu ručnom prtljagu. Jer, nije mi prvi put da se vozim u cejlonskim autobusima. Kad nema sedenja ovaj položaj obećava da ću ostati na nogama do kraja.
Vožnja međugradskim prevozom u trajanju od pola sata, za oko 40 kilometara izgleda ovako: sto kilometara na sat postiže se iz mesta za tri sekunde, majstor vozi slalom u punoj brzini između motociklista, tuk-tukova, kamiona i automobila. Posebno je važno da pretekne konkurenciju, pa je svaki autobus na putu meta. Najviše bodova u toj imaginarnij igrici izgleda da donosi ako pretiče u punoj brzini, a u oštroj krivini. Kumulativno.
Unutra nas je bilo između stotinu i hiljadu, sve je otvoreno jer promaja u javnom prevozu u Šri Lanki glavu čuva. Vozač, muškarac u ranim tridesetim, ipak je imao natprosečno stila: obložio je radno mesto lila jambolijom, nasuprot uobičajenoj sintetičkoj imitaciji crne ovčije kože ili lažnom tigru. Metroseksualizam je globalna pojava, jasno kao dan. Na šoferki sa unutrašnje strane vakum zakačaljkom, onom kojom mi obično neuspešno kačimo kuhinjske krpe jer se začas odlepe od površine, visi plastični grozd u prirodnoj veličini i još trojca malenih plišanih meda - ružičasti, crveni i žuti sa srcolikim natpisima "I love you". Zlatna statua Bude koji sedi nameštena je levo od volana, a ispred nje je lepo složen aranžman sa puđom, tradicionalnim ponudama u vidu prave lubenice osrednje veličine, papaje, jabuke, banane, manga i voćke zvane wood-apple (za koju mi je nekako bezveze da ti napisem drvena jabuka, iako je drvena ali uopšte nije jabuka). Jer nije red da se pred Budu ide sa škartom. Ostatak slobodnog prostora na staklenim površinama ukrasio je samolepljivim trodimenzionalnim plastičnim raznobojnim leptirima. I ružičasto-zlatnim istim takvim paunom. Eklektika in vivo. Tako nekako. Da stvarno gleda kuda vozi bio bi u problemu da išta vidi kroz tu gomilu. Ovako, Buda je srećan sa ekipom pa smo i mi svi srećni u njegovim rukama.
Naravno, vozač je desnu ruku izbacio na lakat napolje jer kako drugačije nego šoferski. Levom je sve vreme kucao poruke na mobilnom. Držeći se i dalje čvrsto, zapravo viseći sa plafona, nekako sam se naterala da verujem da autobus zna put sam. Ionako je prošao tuda milion puta. I da zažmurim kad majstor legne na sirenu koja ima zvuk brodske, jer to znači da ga neko nervira usput i da je nameran izgurati ga ustranu. A taj prizor ume da bude zastrašujuć za gledanje.
Kroz glavu mi je prolazila neka davna statistika pokupljena iz Zabavnika, koja kaže da u ovoj zemlji više ljudi strada od toga što im padne kokos na glavu nego u saobraćaju. Iz dokonosti, prebrajala sam na neviđeno koliko kokosovih palmi imam oko kuće. U skretanju misli sa ubitačne vožnje koja se, znamo sad to (hvala Zabavniku), uvek završi hepiendom, dosta su pomagale i raznobojne led-lampice koje svetlucaju u ritmu muzike sa ekrana. Svi putnici, posebno oni srećniji koji su zauzeli mesta na najlonskim plastificiranim sedištima, čak i ona rezervisana za sveštenstvo i trudnice (srećom, ovih poslednji nije bilo) hipnotisano su gledali lokalni bend obučen u karirana odela koji svira repertoar Brajana Vazda Dosadnog Adamsa. Očekivao bi čovek da sviraju svadbe po Kanadi, tako udiđeni. A ono im skandiraju mase u Lanki.
Ipak, moram to da ti kažem, bile su mi mnogo zanimljivije plasticne tapete kojima je oblepljena unutrašnjost autobusa. Ništa državotvorno, neke freske, Buda. Ništa, zamisli! Nego Čip i Dejl u natprirodnoj veličini, veveričije nasmejani baš kao njihov srpski sabrat Cipiripi. Gledaju sa tavanice, lakirani, nadmoćni jer im je i mesto u ovoj priči tako, i bukvalno iznad situacije.
Autobus je povremeno zastajkivao, kondukter žustro podsticao putnike da pohitaju uz "kvik, kvik, kvik" povike. Dok su ljudi izlazili i ulazili, začuđujuće uljudno i bez ikakve, pa i pritajene agresije, povremeno sam labavila stisak i čudila se kako sam već posle deset minuta napravila žuljeve na dlanovima kao da sam ručno kosila tvrdu julsku travu na Rudniku. I instant dobila upalu mišića u levoj nozi, jer sam njome uglavnom kočila u mestu pošto za desnu i nisam imala oslonac.
Kad sam konačno stigla do našeg sela, iskočila sam kao bez duše i duboko uzdahnula, prezirući sve te ljude na svetu belom koji dobrovoljno, zabave radi, idu na rolokoster.  Želudac mi je u nosu bio još dva sata, jos pet nisam mogla da pomislim na hranu jer ona, pre toga pojedena, skoro da se u potpunosti reinkarnirala. Kao što  lokalna verovanja i nalažu. Doista, ne za hranu.
I da, sve bih to nekako preživela kao što i jesam, al nokat na malom prstu kod šofera i konduktera, svaki od po dva ušiljena santimetra...pod raznobojnim led svetlima u ritmu Brajana Fucking Adamsa...E, to me dokusurilo.
Ipak, dorćolski rečeno Buda je car a karma je kraljica i sve je ovde okej. Nego ti pišem o ovoj strahoti da ne bude ja na plaži a vama u toj hladnoći - moša. Tek da se zna da za lepotu čovek mora i ovde da se pomuči. Prilično...

Smrt na korzou

U najvećoj seoskoj ulici večeras je bila uobičajena gužva. Sa glavnog puta, obalne magistrale Južne provincije, jedno za drugim u Unavatunu mahnito su skretala svakojaka vozila. U krkljancu između tuk-tukova, automobila i mopeda, koji su se jedva mimoilazili na tri metra širokom asfaltu, nije mi se dalo nimalo da pohitam.
Usput mi je svaki ćošak bio već toliko poznat, da sam jedva obraćala pažnju na bilo šta. U pravilnim razmacima izgovarala sam "Ne, hvala", unapred uzvraćajući na neizrečena dobacivanja u prolazu: "Taksi, madam? Tuk-tuk?"
Desno niz put, uglavljena između dva kućerka, nalazi se najveća seoska tezga sa južnim voćem i povrćem. Po navici sam u prolazu, kao na Bajloniju, odmerila paradajiz, a potom meni i dalje nebične plodove džekfruta i guave, sve bezglasno negodujući kud se dede onoliki mango od prošle nedelje i dokle više ta nestašica. Na levoj strani, preko puta, dve ili tri prodavnice japanskih superdraj i sestrinskih kalifornijskih holister majica. Za po pet evra umesto za pedeset i pet, kao što im zakoni hipsteraja nalažu kad jednom preplivaju okean... Potom sledi red restorančića, podjednako neuglednih, ali veoma čistih i uvek gotovo punih.
Na terasi do ulice, u jednom od dva u kojima sam redovni gost, gde se u selu jede najbolji roti, nešto mi se večeras učinilo neobičnim. I vrednim zastajanja. Umesto stranaca koji jedu "the very best small srilankan dish", kako im reklamni natpis kaže, sedelo je nekoliko žena iz sela. Unutra, iza širom otvorenih duplih vrata, svetla su, kao i uvek bila upaljena, raznobojne led-svetiljke uobičajeno su treperile,sve ostalo bilo je drugačije. Stolovi su bili spojeni na sredini, a na njima je bio razmešten veliki beli krevet posut laticama ružičastog i crvenog hibiskusa i ljubičastog cveta lotosa. U sredini te neobične postelje, pak, ležala je seda starica kose vezane u punđu, obučena u beli sari, ruku prekrštenih na grudima. Nekoliko trenutaka nisam mogla da odvojim pogled od tog pokrova. Ne zato što još nikad nisam srela Smrt. Jesam, znamo se već dugo. Nego zato što mi je prvi put izmamila osmeh.
Nikada, naime nisam videla ništa toliko neprilično kao Smrt na korzou u Unavatuni. Bakica, koja je do pre koji dan sa dva štapa jedva prelazila ulicu kako bi došla do budističkog hrama na molitvu, otišla je konačno svojim putem. Bez štapova. I sad, u novom životu, odnekud gleda kako na dva metra od Smrti, uglavljene posred restorana koji vode njene dve unuke, prolaze ljudi koji za nju ni najmanje ne haju. Sa okolnih razglasa čuje se restoranska muzička kakofonija, vozači trube redom jedni drugima jer su migavci ovde uveliko precenjeni, turisti na bar desetak jezika pretresaju kako da donesu epohalno važne odluke - gde da se večera, šta za doručak, koja plaža, da li vino, pivo ili kokain domaće proizvodnje. A na Smrt niko ne daje ni pet para. Iako se večeras baš lepo uparadila i izašla, bez ikakve mane, pravo na glavnu štraftu.
Glasno sam se nasmejala, usput prekstila onako kako moj Bog nalaže i krenula dalje. Jer odluka je pala. Za večeru ananas sa kiselim mlekom. Takav je danas bio dan. Malo kiseo i prilično žut.