...pobegla sam sa časa u srednjoj školi svega nekoliko puta, priznajem kriva za štreberstvo...sećam se, jednom kolektivno...išli smo u Kinoteku da gledamo Tramvaj zvani želja...profesor filozofije na zameni nam je taj čas opravdao...znao je da je važnije od Dekarta ono što je baš tad Marlon Brando imao da nam kaže...
...juče je, pak, bio dan Ujedinjenih nacija...iako je samo posao nalagao da se pojavim na mestu obeležavanja, pohitala sam, kao retko kad, hitrim korakom...mojim ličnim...jer to je prvi put da, opet mojom ličnom kamper cipelom mogu da stanem na tlo nove Kinoteke...
...i tako ušetam sinoć, uz ljubazni klimoglav i kurtoazno ali nasmejano dobro veče finih domaćina...provrtim se po velikom holu u prizemlju i odlučim da se malo prošetam po zgradi, baš kad je udaljavanje nalagao trenutak pristojnosti...i odjedared, na stepeništu iza sebe, čujem poznati glas koji nekom otpozdravlja...okrenem se i u starijem gospodinu s naočarima, uz trenutak sumnje koju nose godine, prepoznam Raleta Zelenovića...čoveka koji je za mene sinonim za Kinoteku i kojeg od kad znam za sebe netremice slušam kad o filmu govori...taj blag i nenapadan glas, koji o nitratnim trakama, glumcima, rediteljima, bioskopskom mraku, priča priču jasnim ali nenametljivim autoritetom...
...e, sad...znate one situacije kad nekog vidite po prvi put uživo i imate ispravan osećaj da ga znate...a onda zaboravite da on vas ne zna...i lepo kažete...dobro veče Rale, divna vam je zgrada...a Rale kaže, hvala, trudili smo se...haj'te sa mnom da vam je pokažem...i tako ja dobijem storiju...sledeću...
...u novoj zgradi je skoro sve na mestu već dve godine, čekamo dozvolu vatrogasaca pa da se uselimo... rekonstrukcija je započeta 2007. i eto gotova je...poveo me u veliku salu...sa plafona visi divan, ogroman kristalni luster, udobne, velike braon bioskopske stolice čekaju gledaoce...tu je platno, digitalna tehnika, balkoni koji su, kaže, bili zazidani i otkriveni su kad su zidovi probijeni, rekonstruisana je celokupna zidna plastika zdanja iz 1880. pa neki poseban parket, i mikroklima , prema potrebi, različita za svaku od prostorija...imali smo problem, Cepter je s druge strane bio potkopao zgradu i bila je potonula 30 santimetara...onda je savezna država 2000. godine odlučila da je da na prodaju za 1,75 miliona maraka...kao malo skuplju kuću nekog uspešnog kriminalca sa Dedinja, mislim ja...sedam godina se Kinoteka u liku Raleta Zelenovića rvala sa vladama da ne prođu kao beogradski bioskopi...padale su pretnje mračnog sveta sa čudnim naglascima koji su imali petlju da kažu da glave lete i za mnogo manju kintu od one koja se može dobiti za plac u srcu grada...kakva sad sala kino-kluba?!...jer za njih je Kinoteka bila to...skupina amatera koji snima i prikazuje filmove, nešto nalik na one koje su viđali kad su sa svojih brda i crnih planina silazili najbliže što su mogli civilizaciji...
...dalje ide priča kako se za samo nepunih šest miliona evra sva ta divota može napraviti, jer to nigde za te novce ne može...i odgovor da se u novu Kinoteku niko nije ni dinara ugradio...da je porasla ovolika na nečijem poštenju...
...i najvažnije, da ima pet sala, tri manje, dve veće za 100 i 50 ljudi...i digitalnu opremu, mali muzej gde će biti na dohvat i štap Čarlija Čaplina, i prostor za restauraciju filmova, pa onaj u kojem će raditi na tome da se sačuva sve što imamo i da neki novi ljudi, oni koji će tek da se rode, zavole stare filmove baš kao što smo i mi...i kafeterija, u kojoj za razliku od one u zgradi u Kosovskoj, umesto pet ima još 25 puta toliko stolova...sve pod staklenim krovom koji čvrsto drži beogradsko nebo...
...pokazao mi je Rale i svoju kancelariju, kaže najmanju u zgradi...opremljenu belinom u prostoru i nameštaju...i kaže, čeka da zgradu otvori 8.decembra dobili upotrebnu dozvolu ili ne, jer ide u penziju...i nije voljan da sačeka da tu čast dobije, na primer, možda jedan od kandidata čije se ime pominje u kuloarima kao neko koga kvalifikuje to što se ispravno priudao za ženu na vlasti...
...i na kraju te šetnje i te priče, meni odjednom došlo da ga poljubim...i rekoh mu da bih, da se opasno ne stidim...i onda Rale Zelenović reče,MENI, zamislite, baš meni...pa nemojte da se sramite...ajde dobro, kad se već stidite evo ja ću vas...i tako se zagrlimo, dvoje nepoznatih ljudi, Rale i ja...i drama queen je na brzinu sakrila suzu...
...i vi biste isto na mom mestu...probajte da zamislite kako je to oteti ruinu od zgrade u centu grada od gramzivih, kako je banke i državu ubediti da novac daju, sve ostale da svoje postojanje ne ugrađuju u cenu, napraviti nešto na polzu narodu...setite se koga još takvog znate...pomislite na naše zatvorene muzeje, uništene bioskope, biblioteke pretvorene u kafice...lepo vam kažem da biste i vi...
...posle je naišao Ivica Dačić i njega je tom turom proveo, ali nije to ista priča...za premijera je ovakva šetnja protokol a za mene Beograd koji priznajem za svoj, u čijem će se bioskopskom mraku neki drugi smejati Mom čoveku Godfriju, plakati uz Prohujalo sa vihorom ili odlučiti da budu novinari dok gledaju Sve predsednikove ljude...
...i na samom kraju, pitaću vas da li znate ko je Borka Božovic? I zašto Radoslav Rale Zelenović nije na njenom mestu? Hiljadu Haosa staje u jednu Kinoteku, kažem pristrasna i politički antikorektna ja i može mi se...#AloGradonačelniče!
