понедељак, 29. октобар 2012.

Tolerancija ili kad ti sestra nije kurva

Duboka noć, subota na nedelju. Kotrljam se Bulevarom i zagledam izloge. Šal me pomalo grebe oko vrata, toplo je ali nekako ipak za ušuškavanje jer zima miriše sa zapada. Pristižem trojicu momaka u ranim dvadesetim i umesto da me, kao i obično, nervira nedostatak kulture kretanja u urbanim uslovima, ja ih puštam da se šire trotoarom koristeći to kao ispriku da prisluškujem razgovor. Koji teče ovako...

- Brate, moraš da prestaneš da budeš negativan. Brate, stalno nešto kukaš, otkad te znam, već sto godina, od pre četiri, ti samo kukaš. Da nemaš para, da ti ne valja ovo ili ono. Brate, zračis, keve mi. Kako vas ja ne gnjavim?! Mislim, brate ni meni ne ide. Ćale mi je uspešan i keva isto, imaju love i koliko mi daju - meni dosta. Tebi nikad nije, jel tako?! I sestra će mi biti uspešna jednog dana. Ono, lepa je, ne oblači se ko kurva a i nije neka kurva, realno. Dobar je đak, govori jezike, brate, i što sad ja da budem nezadovoljan što nisam kao oni. Ne mogu, brate! I večeras samo kukaš, ne valja ti to, brate, uopšte ti ne valja, gušiš, smaraš a ne mogu da te trpim više, braaaate.

"Brat" ćutećki sluša i u jednom trenutku prekida monolog...

- Jel mogu ja nešto da kažem, brate? Znam šta ti je, brate. Ne mogu da budem srećan zbog večeras. Sedeo je taj tvoj iz osnovne s nama, ti si pričao s njim a ja sam ćutao i kulirao, brate. I Stefan je, isto, brate. Sve vreme sam mislio na nešto drugo, kao da brojim ovce da bih zaspao, brate, da ne mislim na to. Mislio sam na ribe, na pivo a ne na to kako se trpa u bulju, brate. Jesam nešto rek'o - nisam! Jesam ti kenjao - nisam! I to što sam negativan brate, to je moja stvar! I ako to nije tolerancija, onda ne znam, brate, šta je...

Treći u ovoj priči nije progovorio ni reč. Stefan je valjda samo tu da je započnem, jer ne mogu s njim da je zaobiđem. To, i zbog ravnoteže među zvezdama.

I ostavim ih da zamiču pokraj česke ambasade i skrenem u tašmajdanski mrak, odmah iza Jata. Veseleći se tome kako toletancija ipak pronalazi put. Braaaaateeee...

четвртак, 25. октобар 2012.

Kako sam upoznala i zašto sam zagrlila Raleta Zelenovića...

...pobegla sam sa časa u srednjoj školi svega nekoliko puta, priznajem kriva za štreberstvo...sećam se, jednom kolektivno...išli smo u Kinoteku da gledamo Tramvaj zvani želja...profesor filozofije na zameni nam je taj čas opravdao...znao je da je važnije od Dekarta ono što je baš tad Marlon Brando imao da nam kaže...
...juče je, pak, bio dan Ujedinjenih nacija...iako je samo posao nalagao da se pojavim na mestu obeležavanja, pohitala sam, kao retko kad, hitrim korakom...mojim ličnim...jer to je prvi put da, opet mojom ličnom kamper cipelom mogu da stanem na tlo nove Kinoteke...
...i tako ušetam sinoć, uz ljubazni klimoglav i kurtoazno ali nasmejano dobro veče finih domaćina...provrtim se po velikom holu u prizemlju i odlučim da se malo prošetam po zgradi, baš kad je udaljavanje nalagao trenutak pristojnosti...i odjedared, na stepeništu iza sebe, čujem poznati glas koji nekom otpozdravlja...okrenem se i u starijem gospodinu s naočarima, uz trenutak sumnje koju nose godine, prepoznam Raleta Zelenovića...čoveka koji je za mene sinonim za Kinoteku i kojeg od kad znam za sebe netremice slušam kad o filmu govori...taj blag i nenapadan glas, koji o nitratnim trakama, glumcima, rediteljima, bioskopskom mraku, priča priču jasnim ali nenametljivim autoritetom...
...e, sad...znate one situacije kad nekog vidite po prvi put uživo i imate ispravan osećaj da ga znate...a onda zaboravite da on vas ne zna...i lepo kažete...dobro veče Rale, divna vam je zgrada...a Rale kaže, hvala, trudili smo se...haj'te sa mnom da vam je pokažem...i tako ja dobijem storiju...sledeću...
...u novoj zgradi je skoro sve na mestu već dve godine, čekamo dozvolu vatrogasaca pa da se uselimo... rekonstrukcija je započeta 2007. i eto gotova je...poveo me u veliku salu...sa plafona visi divan, ogroman kristalni luster, udobne, velike braon bioskopske stolice čekaju gledaoce...tu je platno, digitalna tehnika, balkoni koji su, kaže, bili zazidani i otkriveni su kad su zidovi probijeni, rekonstruisana je celokupna zidna plastika zdanja iz 1880. pa neki poseban parket, i mikroklima , prema potrebi, različita za svaku od prostorija...imali smo problem, Cepter je s druge strane bio potkopao zgradu i bila je potonula 30 santimetara...onda je savezna država 2000. godine odlučila da je da na prodaju za 1,75 miliona maraka...kao malo skuplju kuću nekog uspešnog kriminalca sa Dedinja, mislim ja...sedam godina se Kinoteka u liku Raleta Zelenovića rvala sa vladama da ne prođu kao beogradski bioskopi...padale su pretnje mračnog sveta sa čudnim naglascima koji su imali petlju da kažu da glave lete i za mnogo manju kintu od one koja se može dobiti za plac u srcu grada...kakva sad sala kino-kluba?!...jer za njih je Kinoteka bila to...skupina amatera koji snima i prikazuje filmove, nešto nalik na one koje su viđali kad su sa svojih brda i crnih planina silazili najbliže što su mogli civilizaciji...
...dalje ide priča kako se za samo nepunih šest miliona evra sva ta divota može napraviti, jer to nigde za te novce ne može...i odgovor da se u novu Kinoteku niko nije ni dinara ugradio...da je porasla ovolika na nečijem poštenju...
...i najvažnije, da ima pet sala, tri manje, dve veće za 100 i 50 ljudi...i digitalnu opremu, mali muzej gde će biti na dohvat i štap Čarlija Čaplina, i prostor za restauraciju filmova, pa onaj u kojem će raditi na tome da se sačuva sve što imamo i da neki novi ljudi, oni koji će tek da se rode, zavole stare filmove baš kao što smo i mi...i kafeterija, u kojoj za razliku od one u zgradi u Kosovskoj, umesto pet ima još 25 puta toliko stolova...sve pod staklenim krovom koji čvrsto drži beogradsko nebo...
...pokazao mi je Rale i svoju kancelariju, kaže najmanju u zgradi...opremljenu belinom u prostoru i nameštaju...i kaže, čeka da zgradu otvori 8.decembra dobili upotrebnu dozvolu ili ne, jer ide u penziju...i nije voljan da sačeka da tu čast dobije, na primer, možda jedan od kandidata čije se ime pominje u kuloarima kao neko koga kvalifikuje to što se ispravno priudao za ženu na vlasti...
...i na kraju te šetnje i te priče, meni odjednom došlo da ga poljubim...i rekoh mu da bih, da se opasno ne stidim...i onda Rale Zelenović reče,MENI, zamislite, baš meni...pa nemojte da se sramite...ajde dobro, kad se već stidite evo ja ću vas...i tako se zagrlimo, dvoje nepoznatih ljudi, Rale i ja...i drama queen je na brzinu sakrila suzu...
...i vi biste isto na mom mestu...probajte da zamislite kako je to oteti ruinu od zgrade u centu grada od gramzivih, kako je banke i državu ubediti da novac daju, sve ostale da svoje postojanje ne ugrađuju u cenu, napraviti nešto na polzu narodu...setite se koga još takvog znate...pomislite na naše zatvorene muzeje, uništene bioskope, biblioteke pretvorene u kafice...lepo vam kažem da biste i vi...
...posle je naišao Ivica Dačić i njega je tom turom proveo, ali nije to ista priča...za premijera je ovakva šetnja protokol a za mene Beograd koji priznajem za svoj, u čijem će se bioskopskom mraku neki drugi smejati Mom čoveku Godfriju, plakati uz Prohujalo sa vihorom ili odlučiti da budu novinari dok gledaju Sve predsednikove ljude...
...i na samom kraju, pitaću vas da li znate ko je Borka Božovic? I zašto Radoslav Rale Zelenović nije na njenom mestu? Hiljadu Haosa staje u jednu Kinoteku, kažem pristrasna i politički antikorektna ja i može mi se...#AloGradonačelniče!


четвртак, 18. октобар 2012.

Kad je kafana zavičaj...


 ...priča ide ovako...bio je visok, tamne, talasaste i guste kose, jakih obrva... plave oči su bile nešto što je delio sa ostatkom porodičnog brđanskog klana...obučen onako kako je priličilo šumadijskom sinu - čakšire, džemper štrikani, sa šajkačom na glavi, vunene čarape i kožni opanci na nogama - otišao je s Drugom proleterskom...oktobar ga je zatekao u Beogradu, a tri dana prekasno na Savinac je stigla vest da ga je 18. dana tog listopadnog meseca dograbio nemački metak od kojeg mu nije bilo spasa...imao je 21 godinu, ženu od 19 i kćerku, moju mamu, tromesečnu isto plavooku bebu, kojoj je, kasnije, kuća dedova bilo sve što je umesto porodice imala...
...na toj kući, ukraj vrata na podrumu, u kamen je urezano da ju je napravio Rajko Živanović 1901. godine...dobri prađed, koji ređajući ćeramidu na krov sa četiri vode, zidajući odžakliju, kopajući bunar, buriće za rakiju praveći i vazda ih puneći, nije tada mogao ni da zamisli da će to biti mesto odrastanja neke gradske dece...nas koji smo svako leto, više od decenije, tamo svicima punili teglice da nam budu lampe u mraku, uspavljivali ljuljanjem kokoške, mažnjavajući ih iz kokošinjaca naših baba-strina, krali purenjake i taman dozrele šljive, brali kupine po vrzinama sve s dugim rukavima i u gumenim čizmama...istraživali napuštene vajate, gazili planinske potoke i reke u potrazi za belouškama i rakovima...čitali stripove i jeli eurokrem jer nam se moglo zato što smo iz lepog sela pokraj Gornjeg Milanovca...gledali olimpijske igre na crno-belom crvenom, malom, televizoru ruske proizvodnje u dvorištu ispod lipe, stogodišnjeg drveta sa čije kore su nas gledala, kao neki spomenik, urezana imena naših dedova iz vremena kad su bili dečaci...
...onda je najpre nestalo nje, pa su šljivici podivljali, pa je bunar presušio, krov popustio, kuću su obili još devedestih i odneli sve osim starih nakislih stripova... i sve je teže bilo da se u zavičaj ode...nadaš se da možeš da uhvatiš onaj osećaj bezbrižnosti, da ćeš negde da čuješ neki zalutali glas, videti neki izgubljeni lik...a tamo sve manje nego što je bilo...putevi su staze liliputanaca, prilazi zarasli, drveni sto i klupe pravljeni da se zasedne za tablić i remi, skrhani vremenom...i odjednom shvatis da ti je zavičaj samo ono što je u sećanju ostalo, da ga jednostavno nema više...
 ...i sad sam mudrija...kad me napade i kad skupim hrabrost da po ta sećanja krenem, stanem na prvoj stanici u selu...kod Miće u kafanu...kafedžija, čiji je otac bio kafedžija, gazda mesta koje smo zvali Kod Ostoje i gde smo pili žuti ili crni sok dok su odrasli cevčili rakiju, kafu i ratluk, vodio je jedno vračarsko poznato boemsko mesto...kad je nestalo Ostoje postalo je Kod Miće...nije ga bilo briga sto nema više pogled na Hram Svetog Save...vratio se u selo, turio blokče i plajvaz u džep, na fizički nepostojeći meni stavio još i roštiljske domaće kobasice, pileće meso i krmenadle, šopsku i kupus salatu...karirani stolnjaci, WC i to besprekorno čist čučavac ali s Kimberly-Clark opremom, sapun, topla voda i papir included..sve taman kako treba... i kad nahvataš mesto, jer je uvek puno zaludnih Beograđana i namernih prolaznika, i recimo zatražiš nešto da se zasladiš, kaže palačinke nek ti pravi baba, ovde od slatkog ima salata od slatkog kupusa...kafu kuva samo ako ima vremena, fiskalni račun ne da...tresne, biće ti bezveze sve skuplje 20 odsto a ako mi dođe inspekcija, opet dobro...kafanu da zatvorim - dušom da danem, jerbo vas je mnogo, brate mili...
 ...e taj Mića, koji još pamti moju mamu, drugaricu iz škole, koji u krajičku malog mozga drži i nas, dosadnu beogradsku decu, isto tim krajičkom zna da tamo nemamo više nikoga osim stare kuće u brdima...i zato nam uvek nađe sto makar prevremeno ekspedovao nekog, pita za tatu, kuva kafu i doturi na tacni, pokraj,  i po dve kocke šećera i na kraju se mršti na bakšiš...zna ili bar volim da mislim da zna i zašto već godinama nisam produžila još taj kilometar uzbrdo...nego iz njegove kafane gledam u spomenik u senci borova na kojem, osim imena mog dede, upola mlađeg od mene, stoje bakarnim slovima ispisana imena njih još dvadesetak...sinova Šumadije, nečijih sinova koji 70 i neku godinu kasnije više ne postoje ni u sećanjima...kao što nema ni zavičaja izvan te kafane...

понедељак, 01. октобар 2012.

Biće da smo narod koji ne zaslužuje svoju decu

...gledala sam oko sebe protekle nedelje...i videla da je ovo zemlja, i u njoj vreme, nečasnih diletanata, vrednih budala, mudrosera koji se izdaju za filozofe i zlih staraca, pride...Ove prve tri kategorije svakako neću da vam ovde obrazlažem…ponešto je već jasno, ponešto ne morate ni da znate…ali zastrašujući fakat da u Srbiji deca postaju smetnja…e, o tome hoću…
U Knez Mihailovoj sinoć vašarska atmosfera... roze šećerna vuna, svetlucavi roboti, ulični prodavci svakojakih đinđuva, izložba fotki beogradskih romskih smetlara, hip hop plesači, ulični muzikanti stari i novi...Ovi poslednji, dvoje stvarno mladih i odličnih, pod svetlom sopstvene, donete, starinske lampe sa abažurom sa zlatkastim svilenim resama, na električnim instrumentima, klaviru i violini, sviraju Mađarsku rapsodiju...skoro trogodišnje dete od veselja skakuće, ciči i pokušava kraj njih da uhvati ritam...pridružilo mu se još nekoliko njih, devojčice i dečaci, svi ozareni pljeskaju ručicama...naokolo gomila ljudi, posmatraju tu svirajuću i igrajuću družinu...i onda, preokret...
…prilazi klimavim ali odlučnim korakom gospođa u liku Mis Marpl, belokosa bakica u cvetnoj haljini i pita jel ovo vaše dete, ovo što je kolovođa...na ponosni odgovor da, jeste, kaže sram vas bilo, i vas i njega zato što ste nekulturni...nek' skače u parku, tamo da ga vodite, ovo je koncert i suknu silnu salvu kvazipedagogije u kojoj je upakovana bila zloba...čista, nepatvorena...i nije da je imalo mesta za polemiku, jer nije...ne zato što je s blesavima najbolje ne raspravljati, jer uopšte nije ni bila blesava...nego zato što je zloba opasna i treba joj izmaći, brzo i daleko...pa se izmakosmo, potreseni...pred njom i pred još par neočekivanih pogleda koji su joj bili saučesnici...onih istih pogleda koje upućujemo ljudima čije se kuče pokaki na travici u parku ili ide bez povoca…u Beogradu ih danas, te, meni zastrašujuće poglede, dobijaju I deca koja skaču, pevaju, ciče ili se valjaju po zemlji od sreće…zato mislim ponekad da I nije tako loše šta nas uskoro neće biti…mi smo narod koji ne zaslužuje svoju decu…
...i sami znate da život u Srbiji svašta može da donese...rekla bih da sam već izbegla opasnost da budem nečasna i vredna I filozof, pa stoga mogući diletantizam i glupost  I mudroseranje u mom slučaju ne bi bili opasnost za druge...ali ako vidite da sam odjednom izrasla u gadnu babu, već sad vas molim za neku malu ali efikasnu eutanaziju...onako više drugarsku, zapakovanu u čokoladnu bombonu ili čašu istarskog terana...za dobro slobode...eto to sam htela da vam kažem još sinoć, al iPad nije bio saglasan...#UtisakNedelje