уторак, 08. јануар 2013.

Zid Lenonov a proleće praško



Džon Lenon nikada nije bio u Pragu. Ipak, njegovo ime nosi zid, Lenonov zid - jedna od retkih znamenitosti koje je 20.vek doneo ovom zlatnom gradu. Nije zabeleženo ni da je Vaclav Klaus, predsednik Češke, ikada bio u Liverpulu, gradu u kojem je rođen čovek koji je prvi otpevao Imedžin iliti Zamisli. I pitate se, kakve sad to ima veze jedno s drugim? U realnom vremenu verovatno nikakve, ali kad stanete pred taj zid nadomak Karlovog mosta, nekako vas neodbranjivo pojuri ironija koja, kroz uloge ove dvojice ljudi u životima ne samo Čeha, baca posebno svetlo na neka od važnih pitanja današnje Evrope.
Za neke, za većinu, Džon Lenon je bio alfa i omega Bitlsa, rok grupe koja je iz engleskih i nemačkih klubova sredinom '60 izronila i osvojila svet. Postali su najkomercijalniji bend svih vremena, miljenici kritike i publike. Ljudi su se delili na one koji vole Bitlse ili vole one druge. I kad je usledio razlaz, Lenonova zvezda je nastavila da sija.
Te, 1971. godine izašao je singl sa pesmom Imedžin. Reci, koje ne morate ni da prepevate da biste ih voleli, a koje glase "zamisli da nema zemalja, nije to tako teško, ničeg zbog čega bi ubili ili umrli, da nema religija, zamisli sve ljude kako žive u miru..." preplavile su plodno hipi tle svuda, pa i u Češkoj. Lenon je doživljavan kao neko ko je digao glas za sve, za njihovo ljudsko pravo da žive bez ograda koje donose granice, religije i nacije, za život oslobođen materijalnog.
 Kada je ubijen u Njujorku 1980. godne, grupa mladih se okupila u centru Pragu i u znak poštovanja i ljubavi ispisala je grafitima baš zid poslanstva Viteziva Malteškog krsta. Tih večeri, diplomate iz komšijske francuske ambasade mogle su prve da spaze netom osvanule reči Lenonovih pesama, njegove portrete i iscrtan veliki simbol mira. Vlasti su naravno ovaj bunt prepoznale baš onakvim kakav je u početku možda i nesvesno bio. Kao pobunu protiv rigidne komunističke vladavine sovjetskog tipa i - prefarbale zid. Koji je sutradan ponovo osvanuo šaren i slobodan. Taj urbani rat niskog intenziteta radikalizovan je 1988. godine, kada su se dogodili i prvi sukobi demonstranata i policije. Vođen je sve dok nije postao bespredmetan, do kraja plišane revolucije, koja je i zidu, češkom "berlinskom zidu" donela slobodu. U kojoj je zauvek ostao mesto, iako svega dvadesetak metara dugačak, na koje dolaze posetioci Praga kako bi se podsetili i Lenona i plišane borbe Čeha da dohvate pravo na drugo i drugačije mišljenje, u novom češkom, evropskom društvu.
 I gde je tu, pred tim zidom, mesto Vaclavu Klausu? Kada je 2009. još uvek aktuelni češli predsednik izgovorio rečenicu koja je doprinela njegovoj reputaciji ekscentrika među evropski pravovernim političarima, nisam ni pomišljala da ću je se setiti par godina kasnije pokušavajući da u decembarskom Pragu ulovim metar prostora da se fotografišem kraj grafita "You may say I'm a dreamer".  Izrekao je skoro pa jeres današnjice: "Ljudska prava su u stvari revolucionarno poricanje građanskih prava. Njima ne treba državljanstvo. Pozivanje na ljudska prava je ujedno i poziv na poništavanje suvereniteta pojedinih zemalja, posebno u današnjoj Evropi...Tih dana (onih kada je komunizam odlazio u istoriju – kažem vam ja) nismo pratili evropske integracije pažljivo...Nekako smo bili skloni da vidimo samo taj aspekt slobode, više nego opasnosti supranacionalizma koji uništava demoktariju i suverenitet zemlje". Rekao je još po nešto tad ovaj češki državnik, ali to za ovu priču nije važno. Ono što jeste, da je ponekad dovoljno da se na jednom zidu na, u osnovi, bezazlen nacin, u mikrosvetu prelama ta zbrzana istorija - od borbe za individualnu slobodu do priče da "višak" liberalizma dovodi u opasnost prava građanina i pravo države na suverenitet.
 Sve to ove zime u Pragu nikog mnogo ne brine, ta storija je vise mentalna zabava za dokonog turistu. Ceo grad je okićen za božićne i novogodišnje praznike i sija iz sve snage. Mirise na cimet i karanfilic iz kuvanog vina, na toplu medovinu, pečeni kesten i vanilu kojom se posipa trdelnik - slatkiš od kiselog testa koje možete da kupite na svakom ćošku. Na otvorenim bazarima na Starom trgu, trgovima Republike i Malostranska i posebno na Havelskim i Vaclavskim namestima, mogu da se za par desetina kruna nabave ljupki ukrasi za jelke, liciderska srca i naravno pečena praška šunka ili kuvane kobasice, po starim češkim i bavarskim receptima. Iz izloga vas mame božićne rasprodaje, reke turista iz celog sveta hrle ulicama kojima je ponekad nemoguće preći a da vas ta bujica ne ponese.
Pogled sa Karlovog mosta, najlepšeg i najstarijeg mosta u Pragu, bilo da je uperen ka Hradčanima, dvorcu čeških kraljeva ili na razigranu Vltavu, oduzima dah. Imate osećaj da ste u jednoj umivenoj, melanholičnoj ali spokojnoj slikovnici u kojoj ne može da vam se dogodi nista loše. I zaista skoro pa da ne može.
 Tramvaji, kao glavno prevozno sredstvo javnog prevoza u širem centru grada, stižu u minut, verovatno i zato što na prelazima imaju prednost i nad pešacima. Metroom stižete gdegod, s kraja na kraj grada, za pola sata koliko vam traje karta za jednu vožnju od jednog evra. Mozete da ručate boršč i knedle sa seckanom kuvanom šunkom sa kupusom i sosom od mirođije ili pak one s višnjama i krem-vanilom, u tradicionalnom češkom restoranu za beogradsku kintu. Veliko pivo, jedno od najboljih na svetu u kafani je dva evra. Na ulicama dosta mladog sveta, utisak je i da svi nešto rade, svi su ljubazni i nekako slovenski lepi, posebno žene.
I sve to zajedno, ta zimska opuštenost, daje jos jednu dimenziju storiji o Lenonu i Klausu, a ta je da se stiče utisak da su Česi, svo to vreme koje i u ovoj priči razdvaja njih dvojicu, iskoristili da urade ono čto se uraditi moglo da od nedemokratije, mirno i brzo, postanu sredina u kojoj su sve teme otvorene, pa i ona koja dovodi u sumnju same granice novostečene slobode. To nije lak put i stoga je vredno divljenja svako društvo koje ga je prošlo na dobrobit svojih građana. #IzJednihNovinaZatoJeOvakoDugačko