by  Ivana M. Đurić on Monday, 27 December 2010 at 22:47

Moje putovanje

Minsk

 http://www.gloria.rs/Article.aspx?ArticleID=550


Letošnje ćaskanje s prijateljima na plaži rezultiralo je najpre idejom, a potom i odlukom da deo godišnjeg odmora provedem kod njih u gostima. Ni manje ni više nego u Minsku, glavnom gradu Belorusije. Iz perspektive junskih plus 30, decembarskih minus 15 zvučalo je kao avantura koju ne treba propustiti. I tako sam se, sa više strana ispraćena pitanjem: ‘ko još ide na odmor u Belorusiju’, otisnula hiljadu i po kilometara na severoistok. I nisam pogrešila.

Teška artiljerija
Aerodromi na zapadu Evrope bili su premijerno zavejani ove zime, ali su zato usputni varšavski, a potom i aerodrom u Minsku, sneg dočekali bez iznenađenja. Posle nešto više od ukupno dva sata leta prizemljili smo se na najavljenih minus 23 stepena. Bila sam opremljena pozajmljenim njujorškim perjanim kaputom i južnoafričkim drečavim pink rukavicama dobijenim na poklon od prijatelja, koji su opravdano sumnjali da se na istočnu zimu može udariti bez teške artiljerije te vrste, i nisam se prepala hladnoće.
Vikipedija

Najpre faktografija koju sam naučila od domaćina, moje drugarice još iz obdaništa i njene vesele, pametne, lepe i uvek za akciju spremne porodice. Da je Belorusija površine kao bivša Jugoslavija, da je ravna kao Vojvodina, a da u njoj živi blizu deset miliona stanovnika. Najviše je Belorusa, osamdeset odsto, pa oko deset odsto Rusa i potom uglavnom pripadnika ukrajinske i poljske manjine. Zvanični jezici su beloruski i ruski, mada je ruski znatno rasprostanjeniji i koriste ga svi, i građani u svakodnevnom životu, i političari i mediji.

Šaka zemlje
Od aerodorma do centra grada, nekih 50 kilometara, vodi auto-put koji je slika svih beloruskih puteva - prav, četiri trake, potpuno očišćen od snega, kao nov, obeležen. Duž njega i prvi susret sa istorijom. Iz mraka je izbio dobro osvetljeni spomenik, u slobodnom prevodu nazvan ‘Brdo slave’, na 35 metara visokom zemljanom uzvišenju, na čijem se vrhu nalazi ovaj obelisk podignut na mestu gde je 1944. okončana nacistička okupacija zemlje. Taj brežuljak napravljen je od po šake zemlje donete iz Minska i svih gradova-heroja bivšeg SSSR-a, sa mesta najtežih bitaka tokom Drugog svetskog rata, kao i iz hiljada beloruskih sela i gradova koji su stradali od nemačkih okupatora.

Novi grad
I potom sledi priča kako je prestonica Belorusije, koja danas broji milion i osam stotina hiljada stanovnika, 1941. godinu dočekala sa oko 250.000 ljudi, a da je rat preživeo tek svaki četvrti. Više od osamdeset odsto grada bilo je srušeno i spaljeno do temelja, pa je danas retko koja zgrada starija od šezdeset godina. To je više nego uočljivo kada ulazite u prestonicu vozeći se širokim ulicama. Blokovi visokih stambenih zgrada, sređenih i dobro osvetljenih fasada, prvo su što vidite. Utisak, koji me do kraja nije napustio, jeste da nekako sve izgleda kao Novi Beograd, ali pet brojeva veći.

Retro fazon
Urbanisti Minska sproveli su u stvarnost ideju kružnih prstenova oko grada, sistem obilaznica koji omogućuje da se podižu novi, rezidencijalni delovi prestonice, a da se do njih dolazi lako i bez preterane gužve. Osim masovne izgradnje stanova u soliterima od po najmanje petnaest spratova, koji se zidaju čak i po ciči zimi, nikla su i čitava naselja kuća u kojima žive ili bolje stojeći građani, ili stranci. Ipak, posao koji su posle rata obavili neki od najboljih i najpoznatijih sovjetskih arhitekata bez konkurencije je. Monumentalna socrealistička arhitektura, taj specifični retro fazon, potpuno okupira pažnju putnika.

Jedna reč - votka
Šetnja avenijama Francisiska Skorine i Nezavisnosti, vodi ka Trgu pobede na kojem gori večna vatra, i gde vikendom pripadnici vojske drže počasnu stražu. Beskrajno simpatično deluju žene vojnici, koje su standardnu maslinastozelenu uniformu i strog izgled ublažile kikicama vezanim iznad ušiju, ukrašenim velikim, belim mašnama. Dašak tih retro modnih trendova vidljiv je i na ulicama. Krznene šubare su neizbežne, ali glavu ipak čuva čizma, pa makar i bela, lakovana, sa visokom štiklom. Iako je zima žestoka, dame ne odustaju od lokalnih modnih diktata. Upada u oči da su natprosečno zgodne, baš kao što upada u oči i to da su muškarci nekako nevidljivi. Ni statistika nije na njihovoj strani. Surovo zvuči podatak da žive u proseku čak dvanaest godina kraće od žena. Na moje pitanje zašto je to tako, dobila sam lakonski odgovor - votka. Da li je to i jedini uzrok zbog kojeg većina Belorusa ne dočeka šezdesetu godinu, zaista ne znam.

Novogodišnji šoping
Duž centralne Ulice nezavisnosti nalaze se neke od najzanimljivijih tačaka prestonice. Najpre zgrada vlade, ogromna siva i nekako kafkijanski mračna, ispred koje se nalazi spomenik Lenjinu. Odmah pored izviruje katolička crkva  Svetog Simona i Helene, od crvene cigle, kraj koje se nalazi trodimenzionalni bilbord sa likom Pape Jovana Pavla Drugog. Sledi čuveni Hotel ‘Minsk’, renoviran, sa dva livrejisana vratara na ulazu. Potpuni kontrast čini veliki, blistavi, moderni tržni centar, na tri podzemna sprata, smešten tik ispod ovih građevna.Ulica dalje vodi ka Ministarstvu unutrašnjih poslova i žutoj, stubovima i lukovima ukrašenoj zgradi nekadašnjeg KGB-a, koji u Belorusiji nije promenio ime, a verovatno ni funkciju. Sledi meni omiljeno mesto za šoping u tom gradu, takozvani GUM. Iza ove skraćenice krije se robna kuća nalik onima u kojima smo mi kupovali sedamdesetih godina. Okićeni ulaz u zgradu, koja više liči na dom sindikata, kaže da ste u carstvu poklona. Novogodišnja i božićna groznica zahvatila je i ove krajeve. U prizemlju štandovi sa kristalom, suvenirima, na prvom spratu muška garderoba, ručni satovi domaće proizvodnje, bela tehnika. Na drugom spratu je carstvo žena - mogu da se obuju, obuku i okite u, na primer, prodavnici domaćeg zlatnog nakita ‘Zorka’, ali i da se spreme za ručne radove uz goblene, štrikaće igle, pozamanteriju. Uvežbano oko u mnoštvu koječega može da vidi i prostor gde se prodaju ženske tašne ‘made in Belarus’, pod imenom i patronatom poznate italijanske firme. Pitanje je jedino za koji od desetina modela da se odlučite, ako ste spremni da platite i italijansku cenu.

Li Harvi Osvald
Preostaje da prođete kraj ‘Mekdonalds’ restorana u kojem su gužve neizbežne, pa onda velikog kulturnog centra ‘Dvorac Republike’ gde se tih dana održavao predizborni kongres aktuelnog predsednika Lukašenka, pa pored muzeja sa temom II svetskog rata, a preko puta je i predsednička palata.Na kraju dugačke avenije nalazi se renovirano zdanje Beloruskog državnog cirkusa, u čijoj predstavi sam jedno veče uživala gledajući akrobate, dresere, klovnove koji su zaslužni umetnici ove zemlje. Nedaleko odatle je i zgrada u kojoj je krajem pedesetih godina prošlog veka živeo Li Harvi Osvald, koji je u Minsku radio u još uvek postojećoj fabrici televizora ‘Horizont’. Kada mu je život u komunizmu dosadio, spakovao se, otišao kući i u istoriji će biti zapamćen kao čovek koji je u Dalasu ubio Džona Kenedija. I potom, na kraju šetnje, veliki dečiji park Maksima Gorkog, u kojem je, recimo i to, zabranjeno  šetanje kućnih ljubimaca i pušenje.

Pop zabava
Pušenje nije dozvoljeno skoro nigde u javnim prostorima, posebno u restoranima, koji su uvek puni i gde se uz zvuke ruske pop muzike ljudi odlično zabavljaju. Nacionalno jelo su dranjiki, neka vrsta uštipaka od krompira prelivenih pavlakom. Nacionalno piće je percovka, votka sa ukusom meda i ljute papričice.

Slikovnica
I ako vam se iz ove priče učinilo da je Minsk grad bez šoping centara sa svetskim brendovima, bez hipermaketa, restorana strane kuhinje, prevarili ste se. Sve to je zajednički imenitelj svim gradovima na svetu, ali mnogo je zanimljivije ono što drugi gradovi nemaju. A to je taj izgled SSSR-a u formi dečije slikovnice, istina one u kojoj prozori nisu musavi, u kojoj se voze nova uvozna kola, gde je prosečna starost vozila u gradskom prevozu tri godine, gde su radnje pune domaće robe, školovanje besplatno, zdravstvena zaštita dostupna, nezaposlenost mala, gde je i dalje moguće da od države dobijete stan. Da li je sve to dovoljno da nadomesti pravo čoveka na drugačije mišljenje, nije pitanje za dokonog turistu, nego za one koji u toj slikovnici žive.