Sinoć sam videla sebe za 40 godina. Ona je ono što ću postati ja. Zove se Linda, rođena je pre 87 godina u Londonu, živi u Barbikanu, ima kratku sedu kovrdžavu kosu, crvene negovane nokte na rukama, nosi se u teget, štap joj sa dramatičnom notom jer - glava sokola na vrhu. Dva veštačka kuka, sprema se da zameni i jedno koleno. Kaže mora, jer joj smeta dok vozi a i voli da putuje pa joj pravi nevolje ako želi negde da se penje ili štagod takvo.
Ne znam čime se Linda bavila u životu. Ona ljudima govori da je bila sve – policajka, profesor engleskog jezika, kelnerica i cvećarka. Kad vidi na ulici da policajac pokazuje pešacima da mogu da pređu ulicu i na crveno ona oštro protestuje rečima ‘Kad sam ja radila to što sad radite vi, pešaci su morali da čekaju zeleno svetlo. Red mora da se zna!’. Ako u lokalnoj piljarnici tri Indusa pričaju ‘brdi njam,njam’ jezikom i od svih engleskih reči koriste samo onu ‘F-reč’ onda Linda iz protesta lupne štapom po podu i kaže ‘Gospodo, vi ste blagosloveni da ste u zemlji u kojoj se govori najlepši jezik na svetu, i taj jezik ima još dosta reči osim te na ‘F’ pa vas molim da sa tog kojim vi govorite pređete na jezik civilizacije! Pred vama je penzionisana profesorka engleskog, i zato ovaj moj savet prihvatite posebno ozbiljno!’.
Linda voli i da ide u pozorište, nije joj teško da vozi i po 150 kilometara za veče ako je komad dobar. Pre neki dan se poslužila redovnom taktikom lokalaca. Dođeš dva sata pred početak predstave koju bi da pogledaš i čekaš da se ne pojave oni koji su ih rezervisali preko interneta, jer su tad karte upola cene. I tako dođe ona u Gilgud i kažu joj da sedne u neki kafe u blizini, pa će je pozvati. Stara im mušterija, svi je znaju. Pošto je Soho svuda unaokolo, uđe u prvi lokal da popije čaj a tamo kelnerica samo u brushalteru i top majici, kosa duga i puštena, češka se po leđima i ubija vreme - jer za šankom nikog. ‘Pa ja da pijem iz šolje koju ce ona da uhvati rukama pošto je obavila taj nehigijenski ritual?! Nema šanse!’. Obraćanje menadžeru lokala je glasilo ‘Gospodine, nije oblačenje pitanje konvencije nego pitanje higijene! Razumete to?! Kad sam ja bila kelnerica, ruke i kosa su morale da budu pokrivene, ne zato što ja nisam bila dovoljno lepa nego zato što se to nikog nije ticalo dok god su bili zaštićeni od tuđe privatnosti!.’
Pošto je pomalo izdaju noge i kičma, ide tri puta nedeljno na plivanje u lokalni bazen. Na ulazu, levo od vrata, su tri saksije orhideja. Retko ih zalivaju pa su počele da se suše. ‘Tri dana sam ćutala, al četvrtog je to prevršilo meru! Orhideje su živa bića i par kapi vode bi ih održalo u životu. Plus, neću da gledam ništa mrtvo kad ulazim tamo! Kažem ja a kome drugom nego menadžeru: "Gospodine molim vas da se ozbiljno pobrinete za ova stvorenja!'. On će meni da imaju firmu koja se brine o cveću, a ja njima – dajte im otkaz i sipajte, za Boga miloga, u ove saksije malo vode! Ja znam o čemu pričam, 40 godina sam bila cvećarka!’. Engleska polako propada, nema drugog objašnjenja, rezignirana je Linda.
I na kraju mi u poverenju šapuće usred buke u kojoj smo sedele, znate jednom sam pila čaj u Bakingemskoj palati. Otkud to, pitam. Evo otkud, kad sam otišla u penziju častila sam se krstarenjem oko afričkog kontinenta. Za tri nedelje puta spakovala sam najbolje što imam. Čak i bundu od nerca koju je nosila moja pokojna sestra, koja je bila lepša i od Sofije Loren. Mi smo znate poreklom iz Italije, roditelji odande stigli pre 100 godina u Englesku, i nama je žena lepa ili kao Sofija ili nije lepa. Ponela sam i sav nakin i cipele, sve. I taj divni veliki kruzer, po imenu Akile Lauro, posle par dana plovidbe, potonuo je posle 12 sati borbe sa morem i požarom koji ga je oborio, blizu obala Somalije. Poginulo je četvoro ljudi al to se zataskalo, to je znate mafija unistila brod namerno jer je bio star 50 godina. Nas vratili kuci, oni pokupili osiguranje, Lojd nam platio šta je bio dužan i to je bilo to. Posle par meseci, ja shvatim da sam tužna bez moje lepe sestre, i izgubljene bunde koja je mirisala na njen parfem, mojih cipela, omiljene knjige. I odlučim da napisem par pisma.
Prvo, autoru knjige Džefriju Arčeru. Da mi pošalje novu jer nisam uspela da je dovršim, stala sam na 98 stranici u onoj strašnoj noći. I stigne mi potpisani primerak 10 dana kasnije. Dobra knjiga, zaista. A Arčer pravi gospodin.
Drugo, Bakingemskoj palati, lordu Bramvelu. Napisala sam mu da sam nekako nesrećna posle tog događaja i pitala ga šta kraljica može da uradi da mi podigne moral. Pa me je pozvala na čajanku, da dođem jedno popodne i tako ja odem sa mojom drugom, tada već i jedinom živom sestrom. Bila sam znate veoma elegantna. A šešir?! Eeee, to posebna priča. Very nice one, indeed!
Treće pismo sam napisala kapetanu broda, mister Pejtu. Rekla sam mu da sam razmislila i da ga zovem da ga obavestim da je rezultat tog dumanja sledeći - da mi je osiguranje sve isplatilo, ali da sam ja ipak platila krstarenje koje nakraju nisam dobila, te da ocekujem da mi daju novo potpuno besplatno, sa svim dodatnim troškovima plaćenim kao što je karta do Napulja odakle put počinje i mali džeparac jer mi je prethodni potonuo zajedno s njegovim brodom. Kapetan se javio posle dva dana i rekao da, na žalost, to im nije politika, a ja rekla da na sreću volim da pričam o iskustvima sa putovanja za stari dobri večernjak Ivning Standard. I tako sam, na kraju, ipak oplovila Afriku. Znate, ti kapetani što gube plovila i ta mafijaška turistička mornarica, oni uopšte ne vole tabloide.
Ovde stajem sa pričom o Lindi. Do sada ste već razumeli sad zašto sam bila toliko zaprepašćena. Sedim na večeri u poljsko-škotskoj porodici moje drugarice, sigli sinovi sa devojkama - jedna iz Katalonije druga iz Bretanje, došao komšija mesar i Poljak koji u slobodno vreme piše knjigu o Drugom svetskom ratu. Veseli, lepi i ludi a ja se od svih njih zakucala u Lindu. Jer ona je ja. Prepoznale smo se u rečenici da je sve to lepo, to insistiranje na pravilima i na pravdi, al da silna utrošena energija, na kraju,skoro pa boli. Ne želimo da porastemo u gadne babe. Ni ona na domak Sitija, ni ja u sred Dorćola.
- Ipak, dear, žena mora da uradi šta mora da uradi. Let me kiss you, luv, and take care. You are such a lovely person. I bila sam u Međugorju, znaš. Ja u vidioce verujem, bez obzira šta kažu sveštenici. A vi se ne volite s Hrvatima, hmmm? Never than less, I like you co much.
Dajte mi 40 godina fore i tu sam. Samo gledajte.
Ne znam čime se Linda bavila u životu. Ona ljudima govori da je bila sve – policajka, profesor engleskog jezika, kelnerica i cvećarka. Kad vidi na ulici da policajac pokazuje pešacima da mogu da pređu ulicu i na crveno ona oštro protestuje rečima ‘Kad sam ja radila to što sad radite vi, pešaci su morali da čekaju zeleno svetlo. Red mora da se zna!’. Ako u lokalnoj piljarnici tri Indusa pričaju ‘brdi njam,njam’ jezikom i od svih engleskih reči koriste samo onu ‘F-reč’ onda Linda iz protesta lupne štapom po podu i kaže ‘Gospodo, vi ste blagosloveni da ste u zemlji u kojoj se govori najlepši jezik na svetu, i taj jezik ima još dosta reči osim te na ‘F’ pa vas molim da sa tog kojim vi govorite pređete na jezik civilizacije! Pred vama je penzionisana profesorka engleskog, i zato ovaj moj savet prihvatite posebno ozbiljno!’.
Linda voli i da ide u pozorište, nije joj teško da vozi i po 150 kilometara za veče ako je komad dobar. Pre neki dan se poslužila redovnom taktikom lokalaca. Dođeš dva sata pred početak predstave koju bi da pogledaš i čekaš da se ne pojave oni koji su ih rezervisali preko interneta, jer su tad karte upola cene. I tako dođe ona u Gilgud i kažu joj da sedne u neki kafe u blizini, pa će je pozvati. Stara im mušterija, svi je znaju. Pošto je Soho svuda unaokolo, uđe u prvi lokal da popije čaj a tamo kelnerica samo u brushalteru i top majici, kosa duga i puštena, češka se po leđima i ubija vreme - jer za šankom nikog. ‘Pa ja da pijem iz šolje koju ce ona da uhvati rukama pošto je obavila taj nehigijenski ritual?! Nema šanse!’. Obraćanje menadžeru lokala je glasilo ‘Gospodine, nije oblačenje pitanje konvencije nego pitanje higijene! Razumete to?! Kad sam ja bila kelnerica, ruke i kosa su morale da budu pokrivene, ne zato što ja nisam bila dovoljno lepa nego zato što se to nikog nije ticalo dok god su bili zaštićeni od tuđe privatnosti!.’
Pošto je pomalo izdaju noge i kičma, ide tri puta nedeljno na plivanje u lokalni bazen. Na ulazu, levo od vrata, su tri saksije orhideja. Retko ih zalivaju pa su počele da se suše. ‘Tri dana sam ćutala, al četvrtog je to prevršilo meru! Orhideje su živa bića i par kapi vode bi ih održalo u životu. Plus, neću da gledam ništa mrtvo kad ulazim tamo! Kažem ja a kome drugom nego menadžeru: "Gospodine molim vas da se ozbiljno pobrinete za ova stvorenja!'. On će meni da imaju firmu koja se brine o cveću, a ja njima – dajte im otkaz i sipajte, za Boga miloga, u ove saksije malo vode! Ja znam o čemu pričam, 40 godina sam bila cvećarka!’. Engleska polako propada, nema drugog objašnjenja, rezignirana je Linda.
I na kraju mi u poverenju šapuće usred buke u kojoj smo sedele, znate jednom sam pila čaj u Bakingemskoj palati. Otkud to, pitam. Evo otkud, kad sam otišla u penziju častila sam se krstarenjem oko afričkog kontinenta. Za tri nedelje puta spakovala sam najbolje što imam. Čak i bundu od nerca koju je nosila moja pokojna sestra, koja je bila lepša i od Sofije Loren. Mi smo znate poreklom iz Italije, roditelji odande stigli pre 100 godina u Englesku, i nama je žena lepa ili kao Sofija ili nije lepa. Ponela sam i sav nakin i cipele, sve. I taj divni veliki kruzer, po imenu Akile Lauro, posle par dana plovidbe, potonuo je posle 12 sati borbe sa morem i požarom koji ga je oborio, blizu obala Somalije. Poginulo je četvoro ljudi al to se zataskalo, to je znate mafija unistila brod namerno jer je bio star 50 godina. Nas vratili kuci, oni pokupili osiguranje, Lojd nam platio šta je bio dužan i to je bilo to. Posle par meseci, ja shvatim da sam tužna bez moje lepe sestre, i izgubljene bunde koja je mirisala na njen parfem, mojih cipela, omiljene knjige. I odlučim da napisem par pisma.
Prvo, autoru knjige Džefriju Arčeru. Da mi pošalje novu jer nisam uspela da je dovršim, stala sam na 98 stranici u onoj strašnoj noći. I stigne mi potpisani primerak 10 dana kasnije. Dobra knjiga, zaista. A Arčer pravi gospodin.
Drugo, Bakingemskoj palati, lordu Bramvelu. Napisala sam mu da sam nekako nesrećna posle tog događaja i pitala ga šta kraljica može da uradi da mi podigne moral. Pa me je pozvala na čajanku, da dođem jedno popodne i tako ja odem sa mojom drugom, tada već i jedinom živom sestrom. Bila sam znate veoma elegantna. A šešir?! Eeee, to posebna priča. Very nice one, indeed!
Treće pismo sam napisala kapetanu broda, mister Pejtu. Rekla sam mu da sam razmislila i da ga zovem da ga obavestim da je rezultat tog dumanja sledeći - da mi je osiguranje sve isplatilo, ali da sam ja ipak platila krstarenje koje nakraju nisam dobila, te da ocekujem da mi daju novo potpuno besplatno, sa svim dodatnim troškovima plaćenim kao što je karta do Napulja odakle put počinje i mali džeparac jer mi je prethodni potonuo zajedno s njegovim brodom. Kapetan se javio posle dva dana i rekao da, na žalost, to im nije politika, a ja rekla da na sreću volim da pričam o iskustvima sa putovanja za stari dobri večernjak Ivning Standard. I tako sam, na kraju, ipak oplovila Afriku. Znate, ti kapetani što gube plovila i ta mafijaška turistička mornarica, oni uopšte ne vole tabloide.
Ovde stajem sa pričom o Lindi. Do sada ste već razumeli sad zašto sam bila toliko zaprepašćena. Sedim na večeri u poljsko-škotskoj porodici moje drugarice, sigli sinovi sa devojkama - jedna iz Katalonije druga iz Bretanje, došao komšija mesar i Poljak koji u slobodno vreme piše knjigu o Drugom svetskom ratu. Veseli, lepi i ludi a ja se od svih njih zakucala u Lindu. Jer ona je ja. Prepoznale smo se u rečenici da je sve to lepo, to insistiranje na pravilima i na pravdi, al da silna utrošena energija, na kraju,skoro pa boli. Ne želimo da porastemo u gadne babe. Ni ona na domak Sitija, ni ja u sred Dorćola.
- Ipak, dear, žena mora da uradi šta mora da uradi. Let me kiss you, luv, and take care. You are such a lovely person. I bila sam u Međugorju, znaš. Ja u vidioce verujem, bez obzira šta kažu sveštenici. A vi se ne volite s Hrvatima, hmmm? Never than less, I like you co much.
Dajte mi 40 godina fore i tu sam. Samo gledajte.
Нема коментара:
Постави коментар