Ostala sam bez jogurta, sira, humusa, cimeta i odem, po navođenju, u bakalnicu iza ćoška. Kaže moja vazda bosonoga landlady da tamo ima sve to s Kipra a još i organsko. A u Londonu, znate, ako ne jedete organsko to je ključni dokaz da ste potomak nekog urođeničkog white trash plemena iz Ajove, zemlje genetski modifikovanog kukuruza il tako nečeg podjednako strašnog.
I tako uđem i nađem sve to i dodam još štagod. Dok sam prilazila kasi, između rafova projuri prava engleska gospođa kasnih srednjih godina, plavokosa, sva u žurbi kao da je s konja sjahala, u čizmama i oštrim i zahtevnim tonom izgovori sledeće:
- Nemate regenerator za kosu?! Znate li to?! Šta ćete tim povodom da uradite?!
Čovek koji subotu uveče provodi za kasom tako poš i otmenog dela Londona, crnomanjasti i proćelavi Grk, u teget rolci i opasan trgovačkom keceljom, odgovara izvinjavajuće, na lošem engleskom:
- U ponedeljak, madam, u ponedeljak...
U tom trenutku hvata moj pogled i to lako podrugivanje koje se nisam ni trudila da sakrijem samo zato što je ta njena rečenica usput neizrečeno izrekla i ono "nesposobni strancu" iako sam uverena da ni pod najvećim mukama, da do kraja života ne vidi regenerator, ne bi to priznala.
Kuca i slaže mi u kesu moje pinkle i račun, nenadano, stiže do 26,47 funti. Otvaram novčanik i vidim da imam samo 22 i kažem mu da odvadi nešto. Pita:
- Imate li karticu? Kažem - ne, slobodno izvadite bilo šta.
On uzima te moje funte, na računu rukom dopisuje 4,47 i kaže donećete sutra i prijatno vam veče!
Kao da je u pitanju komšijska samiška u nepostojećoj ulici 29.novembra, istaknem se sa "o baš vam hvala, vidimo se ujutru!" i zamaknem iza ćoška.
Tako je to u radnji u Hempstedu, u kojoj vam se vrata obraduje Vegeta kao rodu rođenom.
I tako uđem i nađem sve to i dodam još štagod. Dok sam prilazila kasi, između rafova projuri prava engleska gospođa kasnih srednjih godina, plavokosa, sva u žurbi kao da je s konja sjahala, u čizmama i oštrim i zahtevnim tonom izgovori sledeće:
- Nemate regenerator za kosu?! Znate li to?! Šta ćete tim povodom da uradite?!
Čovek koji subotu uveče provodi za kasom tako poš i otmenog dela Londona, crnomanjasti i proćelavi Grk, u teget rolci i opasan trgovačkom keceljom, odgovara izvinjavajuće, na lošem engleskom:
- U ponedeljak, madam, u ponedeljak...
U tom trenutku hvata moj pogled i to lako podrugivanje koje se nisam ni trudila da sakrijem samo zato što je ta njena rečenica usput neizrečeno izrekla i ono "nesposobni strancu" iako sam uverena da ni pod najvećim mukama, da do kraja života ne vidi regenerator, ne bi to priznala.
Kuca i slaže mi u kesu moje pinkle i račun, nenadano, stiže do 26,47 funti. Otvaram novčanik i vidim da imam samo 22 i kažem mu da odvadi nešto. Pita:
- Imate li karticu? Kažem - ne, slobodno izvadite bilo šta.
On uzima te moje funte, na računu rukom dopisuje 4,47 i kaže donećete sutra i prijatno vam veče!
Kao da je u pitanju komšijska samiška u nepostojećoj ulici 29.novembra, istaknem se sa "o baš vam hvala, vidimo se ujutru!" i zamaknem iza ćoška.
Tako je to u radnji u Hempstedu, u kojoj vam se vrata obraduje Vegeta kao rodu rođenom.
Нема коментара:
Постави коментар