Juče. Pre neki dan.
Sat zvonio u 6:50 ali sam budna od pet. Prvo napadnu ptice. Cvrkuću iz nepoznatih razloga još po mraku, iako sam bila ubeđena da ne vide belu mačku dok ne svane, kao sve te kokošije vrste. A opet, biće da je to pre ona priča o tome da nevideći ponekad imaju talenat više.
Znači, ubijaju od pre zore.
Na Bi-Bi-Siju ide Breakfast, jutarnji program. Vesti slušam u neverici ali s razumevanjem – od jutros uhapsilo Patrika Roka, savetnika Dejvida Kamerona. Protrljam oči da bolje vidim. Da, to je onaj što nam kroji britansku politiku spram nas u poslednjih petnaestak godina, uvek malo lud al sad vidim i pedofil. A taman smo se navikli na njega i ušli u fazu remisije kao sa svim tim silnim ljudima koji toliko znaju sve o nama da su nas već skinuli s dnevnog reda, nismo im ni tema više. Što je dobro, da se razumemo. Pa skapiram da je to ona ista vest koju sam noćas pokupila dok sam dremala i pomislila, spavajući, kako sanjam gluposti.
Znači, mnogo bolje nego pokvareni snovi. Ja normalna, on u apsu. To za svet realno najbolji poredak.
Onda vremenska prognoza - koja uvek počinje sa napolju je chili, dakle prijatno ladno. I nikad stići do vremena u Londonu, kod njih ta priča o ravnopravnosti regiona počinje s izveštajima o vremenu, ide istok, zapad, jug, sever, sve. A onda prelaze na vreme za sutra. Koliko je stepeni sad napolju u Hempstedu, alo?!
Znači, bolje da zapisujem danas za sutra, brže bi mi bilo.
Sledeća prepreka je tuširanje. Prvo se pusti u pogon protočni bojler na crveni prekidač u kuhinji. Onda treba da se ubode pravo dugme da bi voda krenula, jer nema slavine nego samo tuš prikačen na aparat. Ima ih tri – pritiskom na jedno ide samo ladna voda, na srednje mlaka al nedovoljno za kupanje i treći je vrela, za ošuriti se. Taktika je sledeća – krenem s mlakom, pa switch na vrelu tri sekunde pa taman kad krene pomor ja vratim na srednje.
Znači, dva minuta slaloma kroz bespuća engleskih kupatilskih sistema i skoro spremna za novi dan.
Ovsene pahuljice, pola šolje u šerpicu, na to šolja vode i na četvorku. Kad provri kuvati uz mešanje dva minuta i na kraju dodati cimet i iseckano pola banane. To mi poridž za doručak.
Znači, realno kačamak od ovsa a izgleda ko popara od obojenog hleba.
Valja istaći da su pahuljice organske, kao i sve što ovde kupujem za jelo. I da jedva čekam srpski zakon o GMO, jer ću tad davati sve pare na hranu na kojoj piše da je NON GMO.
Znači, dopuštam da je glupo al super mi, a vi kako hoćete.
Iz ormana uvek vadim nešto crno, al evo baš danas neću. Španska 'aljina ko zelena livada, plus neko cveće. Gledam se u ogledalu, žbun se pritajio usled dejstva londonske meke vode i ne pruža uobičajeni otpor, te odlučim da ga vodim na posao netaknutog.
Znači, kao frizura. Kamperke braon, jer ako obujem štikle biću jedina a odluka odavno pala da ne štrčim. Mada, žbun. Fuck.
Trpam iPad u torbu i gunđam jer opet nisam na prekidač uključila utikač. Samo ga udenem po navici a ujutru cvrc, a bez mališe ne ide. Guram i kapu i rukavice i cvikere iako ih na nos stavljam samo u posebnim prilikama, kad treba da izgledam pametno.
Znači, dvaput do sada.
Napolju sunce. Na stanici Tuffnel Park kucam Oyster jer svi imaju Bus Plus samo mi u Beogradu kenjamo. Pa u lift i dva sprata ispod. Crna linija vozi tačno na Charing Cross i nema presedanja. Na peronu gužva, stajem na žutu liniju i čujem glas s razglasa koji kaže: ‘There is good service operating on all our lines’ i beogradski iskusno se uguravam u prepuni majušni voz. Mislim, nije on toliko mali koliko je kao igračka. Tako nekako. Svi čitaju, neko knjigu, neko novine, neko bulji u elektorniku. Ja uvek kuliram, jer narednih devet sati gledam samo u slova i monitor. Negde oko Totenhem Korta sednem i to samo zato da bih iPadom uslikala onog ko sedi preko puta mene. Iako totalno bolesna, to mi bar tri dana bila glavna zabava, ti ljudi koje uvek zamišljam kao vanzemaljce koji su iz znanstvenih razloga odlučili da žive kao građani londonskih otmenih predgrađa, pa kad se taj eksperiment završi onda će ih Big Giant Head pretvoriti, za nagradu, u neku svetleću kuglu bez težine i poslati negde u svemir da žive srećno u distropiji do kraja života.
Znači, haluciniram od ranog jutra. Ali bar ne mislim o politici. U Srbiji.
Ne idem do Vajthola drugim ulicama kuda i svi normalni, nego pasažima, podzemnim i nadzemnim. Jaka mi fora što znam stranputice i puteljke. Pored nigerijskog konzulata, a tu uvek velika gužva. Kolega, pravi engleski gospodin u godinama, koji mi je jednom taj put pokazao i dozvolio mi da ga koristim iako ga je on lično osmislio kao najkraći od metroa do portira, uredno me i jutros pita da li sam ih opomenula da se ne šire po trotoraru. Jer samo prostaci idu ulicom, čak i ako se drugačije ne može. A ja skoro pa vatam sredinu, vazda sa simpatijama za bivšu nesvrstanu braću. Crnu ko što im je i Afrika crna. I klimoglavom slažem na keca. Odmah do je visoka viktorijanska zgrada od crvene cigle, koja tek po malo vonja kao štala. Jer i jeste štala. Za konje iz kraljevske garde.
Znači, slama i jasle na 25 metara od Trafalgara, na 100 metara od Broja 10.
"Good morning, luv!", kaže teta na ulazu, jer tamo na recepciji uvek samo tete pred penzijom. Nista penzionisani panduri i zastavnici prve klase. Okačim svoj crveni visitors bedž, prođem kroz skener i "dobro jutro, open spejsu" na sve cetiri strane. Vadim laptop iz fijoke, širim artije. Jedina. Jer hartija višak. Jer astal moraš da ostaviš potpuno čist kad kreneš. Security reasons. Šolja s koje mi se smeška Elizabeta je puna Earl Grey čaja sa sojinim mlekom. Jer organsko. Sve. I čaj gajen u Indiji. Otvaram po prvi put tog dana vesti iz otadžbine. Explorer verzija iz 2005 dozvoljava jedino Danas i Politiku. Jer to politika vlade. Britanske, ovo o Exploreru kao jedinom brauzeru.
Znači, ludaci.
I onda dodje Keli, sekretarica i kaže da u 11h idem s njom do zamenika britanskog premijera, treba da se slika s nekom korpom domaće hrane koju su mu poslali neki farmeri iz Oxforda, pa taman da ga upoznam. Pitam zašto. Kaže, zašto da ne. I tako mi u hodnik a on isto hita ka sebi. I pita kako u Srbiji, ja kažem učimo od vas. Izvinjava se zbog vremenskih prilika, ubeđujem ga da ću preziveti ovo sunce već nekako. Imamo ga s vremena na vreme i kod kuće, napravim se neobično pametnom. Onda klik sa korpom, oćete i s vama klik. Ja ne bih jer žbun, izmičem se.
Znači, ipak nisam rekla ne čoveku po imenima Nicholas William Peter "Nick" Clegg.
Za ručak u kantinu, a supa dana je Root soup, sendvič trouglići sa sirom, šunkom i salatom od praziluka i šargarepe. Dok žvaćem, kroz prozor gledam u spomenik ženama stradalim u Drugom svetskom ratu. Sunce se i dalje rve s oblacima. Kit, master mind nečega što se zove Capability review iliti ocena učinka rada svih unaokolo, pita da li sam već išla u prave britanske posh radnje, ništa Herods ili Selfridžiz, to za turiste i to seljoberski bogate, i šalje mi mail:
'You should go to - in order
1. Fortnum & Mason’ , Must visit – just to see their hampers & food.
2. Harvey Nichols
3. Liberty (OK, not posh but idiosyncratic.)'
Idiosyncratic je nova rec.
Znači, neobična individualnost na ceni. U Londonu.
O popodnevima neki drugi put. Ta su samo moja.
Sat zvonio u 6:50 ali sam budna od pet. Prvo napadnu ptice. Cvrkuću iz nepoznatih razloga još po mraku, iako sam bila ubeđena da ne vide belu mačku dok ne svane, kao sve te kokošije vrste. A opet, biće da je to pre ona priča o tome da nevideći ponekad imaju talenat više.
Znači, ubijaju od pre zore.
Na Bi-Bi-Siju ide Breakfast, jutarnji program. Vesti slušam u neverici ali s razumevanjem – od jutros uhapsilo Patrika Roka, savetnika Dejvida Kamerona. Protrljam oči da bolje vidim. Da, to je onaj što nam kroji britansku politiku spram nas u poslednjih petnaestak godina, uvek malo lud al sad vidim i pedofil. A taman smo se navikli na njega i ušli u fazu remisije kao sa svim tim silnim ljudima koji toliko znaju sve o nama da su nas već skinuli s dnevnog reda, nismo im ni tema više. Što je dobro, da se razumemo. Pa skapiram da je to ona ista vest koju sam noćas pokupila dok sam dremala i pomislila, spavajući, kako sanjam gluposti.
Znači, mnogo bolje nego pokvareni snovi. Ja normalna, on u apsu. To za svet realno najbolji poredak.
Onda vremenska prognoza - koja uvek počinje sa napolju je chili, dakle prijatno ladno. I nikad stići do vremena u Londonu, kod njih ta priča o ravnopravnosti regiona počinje s izveštajima o vremenu, ide istok, zapad, jug, sever, sve. A onda prelaze na vreme za sutra. Koliko je stepeni sad napolju u Hempstedu, alo?!
Znači, bolje da zapisujem danas za sutra, brže bi mi bilo.
Sledeća prepreka je tuširanje. Prvo se pusti u pogon protočni bojler na crveni prekidač u kuhinji. Onda treba da se ubode pravo dugme da bi voda krenula, jer nema slavine nego samo tuš prikačen na aparat. Ima ih tri – pritiskom na jedno ide samo ladna voda, na srednje mlaka al nedovoljno za kupanje i treći je vrela, za ošuriti se. Taktika je sledeća – krenem s mlakom, pa switch na vrelu tri sekunde pa taman kad krene pomor ja vratim na srednje.
Znači, dva minuta slaloma kroz bespuća engleskih kupatilskih sistema i skoro spremna za novi dan.
Ovsene pahuljice, pola šolje u šerpicu, na to šolja vode i na četvorku. Kad provri kuvati uz mešanje dva minuta i na kraju dodati cimet i iseckano pola banane. To mi poridž za doručak.
Znači, realno kačamak od ovsa a izgleda ko popara od obojenog hleba.
Valja istaći da su pahuljice organske, kao i sve što ovde kupujem za jelo. I da jedva čekam srpski zakon o GMO, jer ću tad davati sve pare na hranu na kojoj piše da je NON GMO.
Znači, dopuštam da je glupo al super mi, a vi kako hoćete.
Iz ormana uvek vadim nešto crno, al evo baš danas neću. Španska 'aljina ko zelena livada, plus neko cveće. Gledam se u ogledalu, žbun se pritajio usled dejstva londonske meke vode i ne pruža uobičajeni otpor, te odlučim da ga vodim na posao netaknutog.
Znači, kao frizura. Kamperke braon, jer ako obujem štikle biću jedina a odluka odavno pala da ne štrčim. Mada, žbun. Fuck.
Trpam iPad u torbu i gunđam jer opet nisam na prekidač uključila utikač. Samo ga udenem po navici a ujutru cvrc, a bez mališe ne ide. Guram i kapu i rukavice i cvikere iako ih na nos stavljam samo u posebnim prilikama, kad treba da izgledam pametno.
Znači, dvaput do sada.
Napolju sunce. Na stanici Tuffnel Park kucam Oyster jer svi imaju Bus Plus samo mi u Beogradu kenjamo. Pa u lift i dva sprata ispod. Crna linija vozi tačno na Charing Cross i nema presedanja. Na peronu gužva, stajem na žutu liniju i čujem glas s razglasa koji kaže: ‘There is good service operating on all our lines’ i beogradski iskusno se uguravam u prepuni majušni voz. Mislim, nije on toliko mali koliko je kao igračka. Tako nekako. Svi čitaju, neko knjigu, neko novine, neko bulji u elektorniku. Ja uvek kuliram, jer narednih devet sati gledam samo u slova i monitor. Negde oko Totenhem Korta sednem i to samo zato da bih iPadom uslikala onog ko sedi preko puta mene. Iako totalno bolesna, to mi bar tri dana bila glavna zabava, ti ljudi koje uvek zamišljam kao vanzemaljce koji su iz znanstvenih razloga odlučili da žive kao građani londonskih otmenih predgrađa, pa kad se taj eksperiment završi onda će ih Big Giant Head pretvoriti, za nagradu, u neku svetleću kuglu bez težine i poslati negde u svemir da žive srećno u distropiji do kraja života.
Znači, haluciniram od ranog jutra. Ali bar ne mislim o politici. U Srbiji.
Ne idem do Vajthola drugim ulicama kuda i svi normalni, nego pasažima, podzemnim i nadzemnim. Jaka mi fora što znam stranputice i puteljke. Pored nigerijskog konzulata, a tu uvek velika gužva. Kolega, pravi engleski gospodin u godinama, koji mi je jednom taj put pokazao i dozvolio mi da ga koristim iako ga je on lično osmislio kao najkraći od metroa do portira, uredno me i jutros pita da li sam ih opomenula da se ne šire po trotoraru. Jer samo prostaci idu ulicom, čak i ako se drugačije ne može. A ja skoro pa vatam sredinu, vazda sa simpatijama za bivšu nesvrstanu braću. Crnu ko što im je i Afrika crna. I klimoglavom slažem na keca. Odmah do je visoka viktorijanska zgrada od crvene cigle, koja tek po malo vonja kao štala. Jer i jeste štala. Za konje iz kraljevske garde.
Znači, slama i jasle na 25 metara od Trafalgara, na 100 metara od Broja 10.
"Good morning, luv!", kaže teta na ulazu, jer tamo na recepciji uvek samo tete pred penzijom. Nista penzionisani panduri i zastavnici prve klase. Okačim svoj crveni visitors bedž, prođem kroz skener i "dobro jutro, open spejsu" na sve cetiri strane. Vadim laptop iz fijoke, širim artije. Jedina. Jer hartija višak. Jer astal moraš da ostaviš potpuno čist kad kreneš. Security reasons. Šolja s koje mi se smeška Elizabeta je puna Earl Grey čaja sa sojinim mlekom. Jer organsko. Sve. I čaj gajen u Indiji. Otvaram po prvi put tog dana vesti iz otadžbine. Explorer verzija iz 2005 dozvoljava jedino Danas i Politiku. Jer to politika vlade. Britanske, ovo o Exploreru kao jedinom brauzeru.
Znači, ludaci.
I onda dodje Keli, sekretarica i kaže da u 11h idem s njom do zamenika britanskog premijera, treba da se slika s nekom korpom domaće hrane koju su mu poslali neki farmeri iz Oxforda, pa taman da ga upoznam. Pitam zašto. Kaže, zašto da ne. I tako mi u hodnik a on isto hita ka sebi. I pita kako u Srbiji, ja kažem učimo od vas. Izvinjava se zbog vremenskih prilika, ubeđujem ga da ću preziveti ovo sunce već nekako. Imamo ga s vremena na vreme i kod kuće, napravim se neobično pametnom. Onda klik sa korpom, oćete i s vama klik. Ja ne bih jer žbun, izmičem se.
Znači, ipak nisam rekla ne čoveku po imenima Nicholas William Peter "Nick" Clegg.
Za ručak u kantinu, a supa dana je Root soup, sendvič trouglići sa sirom, šunkom i salatom od praziluka i šargarepe. Dok žvaćem, kroz prozor gledam u spomenik ženama stradalim u Drugom svetskom ratu. Sunce se i dalje rve s oblacima. Kit, master mind nečega što se zove Capability review iliti ocena učinka rada svih unaokolo, pita da li sam već išla u prave britanske posh radnje, ništa Herods ili Selfridžiz, to za turiste i to seljoberski bogate, i šalje mi mail:
'You should go to - in order
1. Fortnum & Mason’ , Must visit – just to see their hampers & food.
2. Harvey Nichols
3. Liberty (OK, not posh but idiosyncratic.)'
Idiosyncratic je nova rec.
Znači, neobična individualnost na ceni. U Londonu.
O popodnevima neki drugi put. Ta su samo moja.
Нема коментара:
Постави коментар