Lovci na meduze, buenos vam dias!

Pođite za mnom i svi zajedno ponavljajte:  "Buenos dias - dobar dan!" (Moj tata na određeno vreme, 1982.) ili kako prepoznati srpskog turistu u paket aranžmanu na letovanju u Tunisu:

1. U redu za čekiranje na aerodromu napravi se blesav i prešiša bar petoro ispred sebe, na kvarno, jer kao samo nešto da vidi sa svoje tri torbe. Poznato kao "tetki - lek".
2. Putuje avionom u donjem delu trenerke i patikama jer udobno.
3. Vreba trenutak kada će kabinsko kelneraj-osoblje proneti ručak al jebi ga, ne ume da zatrazi ništa ni na jednom od jezika nego samo klimne glavom kad se stjuardesa uhvati za flajku vode. A sumnjivi sendvič "tunizijen" vrne samo okrnjen jer tikvice. Jer povračače.
4. Uvek proveri tuđi hotel ako mu se ukaže prilika i sav srećan ustanovi da je njegov mnoooogo bolji a da su se svi ostali zeznuli. Jer odma' je znao.
5. Izrazito je nezadovoljan što all incluziv ručak znači malo parče pizze, pomfit i čašu narandžastog soka jer on za 400 ojra, za deset dana letovanja, za svoje pare ima da ima  od 'tice mleko. Jer tako u Turskoj kad je bio.
6. More ili nije plavo ili je ladno ili ima meduze jer agencija đubre.
7. Doaka meduzama tako što organizuje izlov plastičnim čašama od popijenog narandžastog sokića, sve u trojkama, sa agilnim komšijom iz Niša i Lalom iz Novog Sada koji ne sme da ih odbije jer peder. Da deca mogu da plivaju kad je već agencija đubre.
8. Sa trgovcima priča na srpskom, kad krenu ozbiljni pregovori kaže "ja slabo speak engleski" uz zapovedni okret glavom ka ženi i "aj vidi šta kaže" jer gazda u kući. A ona em ukras em gleda filmove pa joj ostalo.
9. Zajebo je Tunišanina kad je kupovao bubanj na plaži pa ga umesto 30 dinara platio samo 20. Jer ne vredi više od 10. Jer jebo život bez doboša.
10. Pljune na sve one faktore za mazanje, kupi maslinovo ulje u konzervi jer nisu normalni što ga tako pakuju, prespe ga u plastičnu flašu od litar i po, pa se lepo i on i žena mažu ko ljudi. Jer zdravo.

I na kraju aplauz. Jer sletelo.

Double bad luck iliti dan kad je otiš'o Majkl

Mirno, rano jutro u Beogradu. Za doručak ražani hleb, sir i trešnje. Jer trešnje idu uz sve dok ih ima. Napolju se čuju vrapci, automobili, golubovi koji nešto diskutuju dok mi ponosno zaseravaju terasu, pa svrake. Dakle, na Dorćolu sve uobičajeno potaman četvrtog letnjeg dana. A onda se setim zašto mi je baš taj dan važan i pustim sebi film u glavi. A ima i naslov: Dvostruka loša sreća.

Jel se nekad pitate šta ste radili na neki današnji dan pre godinu, pet ili 20? Da li se toga sećate? Evo ja tačno znam kako je izgledao taj četvrtak, 25.jun 2009.godine i ne gine vam sad priča o tome.

Hotelska soba u Briselu, u Zmajevom gnezdu. Pogled sa balkona na jedan od centralnih bulevara, nedaleko od Berze. Mislim, ima taj hotel i neko zvanično ime ali pošto su i personal i klijentela uglavnom iz Mandžurije ili tako nekog dela Kine, ono koje sam mu nadenula od milja nije moglo biti drugačije. Jer Brus Li.

Buđenje pre sata, sunčan je dan. Pravac na prozor da se udahne briselski zrak jer ništa garež i teški metali kao doma pa glupo da se propusti, i na koncu hvatanje za daljinski.

I prvo što sam ugledala na CNN bila je fotografija Fare Fosit uz koju je išao i natpis da je reč o najnovijoj vesti da je u-ne-znam-kojoj-godini preminula od raka, posle duge borbe. Sednem na krevet da otpratim to do kraja, jer nije bilo devojčice ma koliko mala bila tokom prošlih sedamdesetih godina, da nije želela da ima frizuru kao Fara, nije bilo mame koja nije zavidela na pravom plavookom kalifornijskom osmehu sa harizmom, nije bilo tate koji nije mislio da joj sve dobro stoji. Za mene jedini pravi Čarlijev anđeo. A onda se još posle udala za lepog Rajana O'Nila i sve je izgledalo baš kako treba. Ostatak priče je naravno bio tabloidna realnost - alkoholizam, dete narkoman, bolest od koje nema spasa. Ipak, u tom trenutku, nekako, mislila sam da ta dva minuta ispred televizora dugujem Fari. Kao omaž tom veselom vremenu zvoncara kojeg više nema.

I pomislim, dobro. To je to. Ajd pod tuš, pa na posao. Pet minuta kasnije razrešavajući dilemu šta odenuti za letnji dan u briselskim institucijama, ponovo bacim pogled na TV kad tamo jopet BREAKING NEWS. Kad gle! Umro Majkl Džekson! Ostalo znate - predoziranje, ludi doktor i još luđi pacijent, ničija a njegova deca, Nedođija, pedofilija. Muzika, devedesete. I ne sednem, jer bih kasnila. A nekako sam, ovog puta, mislila i da te devedesete ne zaslužuju omaž.

Dan se završio pivom koje sam po prvi put u životu naručila na francuskom. Čini mi se i jedini. Al ima tih stvari koje je dovoljno uraditi jednom. I sedimo tako Daniel i ja, sve potaman. I kaže on, vide li ti ono za Majkla, a ja pitam a ti pre toga za Faru? Gleda s lakim nerazumevanjem, ne samo zato što ja pričam uglavnom na srpskom, nego zato što, u stvari, ne zna ko je gospođa Fosit. Jer generacijski jaz. I sve lepo objasnim. I Andjele i Čarlija i zvoncare i frizuru i preplanuli ten i široki osmeh i Rajana i dete i bolest. I na kraju konstatujem rezignirano kako je, osim života, i smrt ponekad nefer. Eto, nije dovoljno što je umrla već je i to bila vest samo tri minuta jer se odmah Kosaču, na crtu, i to osobito spektakularno, namestio i Majkl.

Double bad luck. Fucking double bad luck. A ja sam mislila da je to nepravda. I Daniel je, da se razumemo. Nije imao kud.

Riga je lepa i to joj je sasvim dovoljno

Moram ovo da vam kažem dok me ne prođe. Dakle, evo me još u Rigi. Sedim na aerodromu, koji je naravno lep i nov, gužva taman da se vidi da nije kraj sveta nego Evropa. Napolju sunčan dan. Koji traje od pre četiri jutros, a pašće pred mrakom tek oko 23. Al nije tema to, nego ono što mi se vrzma po glavi od kad sam procunjala ulicama ovdašnjim. Dok mi je, evo lepo i to da priznam, pomalo muka od svih parfema kojima se opsesivno i naravno kompulsivno mirišem čim nogom stanem u ma koji fri šop pred poletanje, usput mislim o tome kakvo je iznenađenje ovaj grad.

Niti sam išta znala niti sam imala volje i vremena da to istražim pre nego što sam došla. Kad je put posao ništa ne stižem, pa sam pomislila da je tako i bolje. Da ne znam šta propuštam. Al pošto je, svi to znamo, geografija sudbina onda sam tako dobila na poklon junski dan povazdan i vremena gomilu, sve do pred ponoć, jer su noći ovde bele i ne kriju ništa.

E da. I večera kad je službena uvek je samo to. Ni jedna mi nije bila osobito zadovoljstvo. Ipak, neke su podnošljivije od drugih. Nekad zbog čaše pristojnog vina ili čokoladnog kolača ili zato što ne moram uvek da pričam koješta. Tako  se zbilo i u Jurmali. Nekad predgrađu Rige, sad odraslom letovalištu na obali Baltika, sa šumom koja izbija do mora, u kojem svaki bogati Rus koji drži do sebe ima daču. Jer to komplet sa gajbom u Londonu, tvrde. A ako lažu oni mene i ja lažem vas.

Plažni restoran, naokolo beli pesak sitan kao brašno, zalazak sunca, baldahini, stolice obučene kao za otmenu svadbu u mirijevskim i žarkovačkim kafanama. Vino belo i stvarno dobro. Nemac, ko o čemu, o redu na Balkanu, Letonac kaže da smo mi "Sjerbi" poznati po ljubavi prema Rusima, Poljakinja se smeje nečemu sa ajfona, Slovakinja je lepa. Turkinja na štiklama pati intenzivno, ja mislim još od Sulejmanovih vremena jer pogled pun orijentalne sete. Ona tvrdi od ujutru i to zbog cipela sa dvanaesticom, al šta sad, muka je muka. Drugi podaleko.

Gledam tako u to more i rešim, u trenutku kad domaćin zbrisao na kratko, da promenim temu. Vino je u redu i što da ne, ostali znam da ne znaju. Pitam ih, još uvek pomalo iskreno začuđena onim što sam usput lunjajući ulovila, da li ste znali da je pola Rige, one art nuvo lepe Rige s koje pogled ne možeš da smakneš, izgradio arhitekta Mihael Ejzenštajn, otac Sergejev? Bavarac kao juri šrimpa po tanjiru, devojka do njega diže nemo glavu s telefona, sestra po serijama ne razume pitanje. Peca se jedino padruga iz Banjske Bistrice, koja me zgotivila od kad sam joj rekla da se tamo išlo na predavanja na Pravnicku fakultu i u lokalni pab s diksi muzikom koji joj omiljen. I bez trunke zazora priznaje da nikad čula.

E pa nisam ni ja a zamislite i da je Sergej rođen ovde, trepćem uz vino. Svo četvoro me gledaju belo na tu familijarnost sa Serjožom. Iako je opšte poznato da smo mi Srbi, jel te, dobri sa Rusima, makar oni bili i Jevreji. Ja, sad već glumljeno iznervirano, apelujem na klasičnu naobrazbu i kažem: "Sećate se čuvene scene iz crno-belog filma, kad se  beba u kolicima, truckajući se, spušta niz stepenice dok okolo traje pokolj?! Oklopnjača Potemkin? Sredina dvadesetih? Rusija? Neko, bilo ko, iko? Halloooo?!".

Odmahuju glavom, ja vadim mališu, guglujem, pa jutjub pa klik na beba i kolica. Gledaju jer nikad nisu. Devojkama prećutim a gospodinu, blagonaklono ko majka ludom detetu, kažem da ima zabave i mimo politike. I mimo posla. Evo recimo u bioskopu. Svi se smeju, jer mi ton takav da im je to jedino dopušteno. I dodajem, e pa baš tog Sergeja tata je napravio najlepše, petospratne kuće u Rigi. Koje je čine neopisivo krasivom. Pitate se koliko? Toliko da mi liči mi na razno, tuđe lepo. Ovako nekako.

Varšavina je mlađa sestra.
Beč bez "naših".
Viljnus puta dva.
Prag sa manje gužve.
Krakov al vedriji.
Talinu veliki brat. Od ujaka.
Budimpešta a da nije tmurna.
Berlin u tragovima.
Beograd ono što nikad nije uspeo da bude. Jer, jadničak, živi s nama a mi smo oni što u našim vicevima uvek budemo najpametniji. Zato je u pričama o lepoti uglavnom luzer.

Pozivaju putnike za Vijenu, pa se nema kud do kući. Adio Riga. Ćao Jurmala. Do svidanija Letonija. Nema potrebe da se vraćam, sve mi bilo jasno iz prve. 

Ako si već žena, onda bolje s bradom nego sa šiškama

Proleće a dan letnji. Vrata od frizeraja otvorena širom. Snebivajući se na njih ulazi mlada žena u crnoj trenerci i patikama, pola koraka iza nje krupan i ćelav muškarac s torbicom ispod ruke, očigledno muž. Isto trenerka, crvena. Pristojno, nekako upadljivo pristojno, javljaju se svima dok ona pogledom traži Dragana, šefa parade. Htela bi da joj samo skrati šiške, kaže, jer žure. Frizer je pita kako ćemo, hoćete li ravno ili ukoso, s nekim slojevima. Nije da bih se udubila u nečiji izbor šiška-stajlinga al ona se u tom trenutku okreće svom pratiocu i pita ga šta on želi da ona uradi. Dok mu se preznojavala ćela pod teretom odluke, začkilji na jedno oko zamišljajući mogući rezultat i reče odlučnim glasom: " Ravno. Ali stajaću tu pored dok ih šiša, da budem siguran da je okej." Svi ostali u salonu zabavljeni su kao svojim poslom, samo ja gledam tuđa netremice. Posle tri štrica makazama, ona ga pogleda s puno strepnje a onda i sa olakšanjem. Jer je dobila jedno: "Sviđa mi se ."

Dragan ih častio, jer su stare mušterije, i ispratio uz gotovo srdačan pozdrav. Dok još nisu zamakli čestito ja ga izbečeno pitam: "Jel ja to dobro kapiram - on to njoj bira šiškke?!"
- A to? Pa da oduvek, danas su bili baš brzi, nekad ne može da se odluči po pola sata. On. Pa im zato nisam naplatio. A i inače im ne naplaćujem ovakve posete. To neki ritual, oni čudni, pa šta da im radim osim da im ne stajem na muku.

Samo da je ne mlati, izgovaram glasno. I dodajem, kvarno i lažno - znam, da zavidim na stepenu bliskosti sa nekim bez koga ni kosu ne možeš da središ. I mislim kako smo zemlja u kojoj se pola nacije zgranulo nad tipom s bradom koji je sinoć zabavio Evropu. Iako ie valjda momak s bradom normalna stvar. I našminkani momak s bradom, u haljini je normalna stvar. Mnogo normalnija od onog koji ima životnu misiju da svojoj ženi odobrava šiške. I da, stvarno ali stvarno se nadam da je ne mlati. 

Pod roze kišobranom ili vežba iz asertivnosti

Prolazim maločas Nušićevom, dok kiša sipi već treći dan. Skoro je ponoć a ja zagledana u nebo kišobrana koji mi je u ruci, pokušavam sa se dosetim gde sam ga pokupila. Jer nikad ne bih kupila roze kišobran sa karnerom. Do sada.
Iz kafića u mimohodu, izlazi čovek kojem vidim samo noge. Podiže rukom moj pink zaklon i podvirujući izgovara:
- Dobroe, lepa si. Jel ti se sviđam?
Vidim dobrodržećeg dvometraša od pedesetak godina. Opasno ucirkanog. I kažem mu, smeškajući se i polako uzmičući:
- Super ste!
On kreće za mnom i sad već malo iznerviran reče:
- A ti si neka pametna, a?!
- Jesam - konstatujem mirno. A i vi ste.
- Otkud znaš?! Pita ljutito, žmirkajući, dok pali cigaretu. Uz loš pokušaj da mi zagradi prolaz.
- Pa zaključili ste to na prvi pogled, posle po jedne razmenjene rečenice - odgovaram bez drame.
- Jebote?! A lepo sam te samo pitao jel ti se sviđam?!
Ja njemu, sad već kikoćući se, poželim laku noć a on će meni:
- Idi bre u kurac, bre! I laka i tebi noć, lepa si i ne seri više - i ode svojim poslom. A ja se, evo, još uvek smejem.

Prepodnevni život službenice u Broju 10

Juče. Pre neki dan.

Sat zvonio u 6:50 ali sam budna od pet. Prvo napadnu ptice. Cvrkuću iz nepoznatih razloga još po mraku, iako sam bila ubeđena da ne vide belu mačku dok ne svane, kao sve te kokošije vrste. A opet, biće da je to pre ona priča o tome da nevideći ponekad imaju talenat više.

Znači, ubijaju od pre zore.

Na Bi-Bi-Siju ide Breakfast, jutarnji program. Vesti slušam u neverici ali s razumevanjem – od jutros uhapsilo Patrika Roka, savetnika Dejvida Kamerona. Protrljam oči da bolje vidim. Da, to je onaj što nam kroji britansku politiku spram nas u poslednjih petnaestak godina, uvek malo lud al sad vidim i pedofil. A taman smo se navikli na njega i ušli u fazu remisije kao sa svim tim silnim ljudima koji toliko znaju sve o nama da su nas već skinuli s dnevnog reda, nismo im ni tema više. Što je dobro, da se razumemo.  Pa skapiram da je to ona ista vest koju sam noćas pokupila dok sam dremala i pomislila, spavajući, kako sanjam gluposti.

Znači, mnogo bolje nego pokvareni snovi. Ja normalna, on u apsu. To za svet realno najbolji poredak.

Onda vremenska prognoza - koja uvek počinje sa napolju je chili, dakle prijatno ladno. I nikad stići do vremena u Londonu, kod njih ta priča o ravnopravnosti regiona počinje s izveštajima o vremenu, ide istok, zapad, jug, sever, sve. A onda prelaze na vreme za sutra. Koliko je stepeni sad napolju u Hempstedu, alo?!

 Znači, bolje da zapisujem danas za sutra, brže bi mi bilo.

Sledeća prepreka je tuširanje. Prvo se pusti u pogon protočni bojler na crveni prekidač u kuhinji. Onda treba da se ubode pravo dugme da bi voda krenula, jer nema slavine nego samo tuš prikačen na aparat. Ima ih tri – pritiskom na jedno ide samo ladna voda, na srednje mlaka al nedovoljno za kupanje i treći je vrela, za ošuriti se. Taktika je sledeća – krenem s mlakom, pa switch na vrelu tri sekunde pa taman kad krene pomor ja vratim na srednje.

Znači, dva minuta slaloma kroz bespuća engleskih kupatilskih sistema i skoro spremna za novi dan.

Ovsene pahuljice, pola šolje u šerpicu, na to šolja vode i na četvorku. Kad provri kuvati uz mešanje dva minuta i na kraju dodati cimet i iseckano pola banane. To mi poridž za doručak.

Znači, realno kačamak od ovsa a izgleda ko popara od obojenog hleba.

Valja istaći da su pahuljice organske, kao i sve što ovde kupujem za jelo. I da jedva čekam srpski zakon o GMO, jer ću tad davati sve pare na hranu na kojoj piše da je NON GMO.

Znači, dopuštam da je glupo al super mi, a vi kako hoćete.

Iz ormana uvek vadim nešto crno, al evo baš danas neću. Španska 'aljina ko zelena livada, plus neko cveće. Gledam se u ogledalu, žbun se pritajio usled dejstva londonske meke vode i ne pruža uobičajeni otpor, te odlučim da ga vodim na posao netaknutog.

Znači, kao frizura.  Kamperke braon, jer ako obujem štikle biću jedina a odluka odavno pala da ne štrčim. Mada, žbun. Fuck.

Trpam iPad u torbu i gunđam jer opet nisam na prekidač uključila utikač. Samo ga udenem po navici a ujutru cvrc, a bez mališe ne ide. Guram i kapu i rukavice i cvikere iako ih na nos stavljam samo u posebnim prilikama, kad treba da izgledam pametno.

Znači, dvaput do sada.

Napolju sunce. Na stanici Tuffnel Park kucam Oyster jer svi imaju Bus Plus samo mi u Beogradu kenjamo. Pa u lift i dva sprata ispod. Crna linija vozi tačno na Charing Cross i nema presedanja. Na peronu gužva, stajem na žutu liniju i čujem glas s razglasa koji kaže: ‘There is good service operating on all our lines’ i  beogradski iskusno se uguravam u prepuni majušni voz. Mislim, nije on toliko mali koliko je kao igračka. Tako nekako. Svi čitaju, neko knjigu, neko novine, neko bulji u elektorniku. Ja uvek kuliram, jer narednih devet sati gledam samo u slova i monitor. Negde oko Totenhem Korta sednem i to samo zato da bih iPadom uslikala onog ko sedi preko puta mene. Iako totalno bolesna, to mi bar tri dana bila glavna zabava, ti ljudi koje uvek zamišljam kao vanzemaljce koji su iz znanstvenih razloga odlučili da žive kao građani londonskih otmenih predgrađa, pa kad se taj eksperiment završi onda će ih Big Giant Head pretvoriti, za nagradu, u neku svetleću kuglu bez težine i poslati negde u svemir da žive srećno u distropiji do kraja života.

Znači, haluciniram od  ranog jutra. Ali bar ne mislim o politici. U Srbiji.

Ne idem do Vajthola drugim ulicama kuda i svi normalni, nego pasažima, podzemnim i nadzemnim. Jaka mi fora što znam stranputice i puteljke. Pored nigerijskog konzulata, a tu uvek velika gužva. Kolega, pravi engleski gospodin u godinama, koji mi je jednom taj put pokazao i dozvolio mi da ga koristim iako ga je on lično osmislio kao najkraći od metroa do portira, uredno me i jutros pita da li sam ih opomenula da se ne šire po trotoraru. Jer samo prostaci idu ulicom, čak i ako se drugačije ne može. A ja skoro pa vatam sredinu, vazda sa simpatijama za bivšu nesvrstanu braću. Crnu ko što im je i Afrika crna. I klimoglavom slažem na keca. Odmah do je visoka viktorijanska zgrada od crvene cigle, koja tek po malo vonja kao štala. Jer i jeste štala. Za konje iz kraljevske garde.

Znači, slama i jasle na 25 metara od Trafalgara, na 100 metara od Broja 10.

"Good morning, luv!", kaže teta na ulazu, jer tamo na recepciji uvek samo tete pred penzijom. Nista penzionisani panduri i zastavnici prve klase. Okačim svoj crveni visitors bedž, prođem kroz skener i "dobro jutro, open spejsu" na sve cetiri strane. Vadim laptop iz fijoke, širim artije. Jedina. Jer hartija višak. Jer astal moraš da ostaviš potpuno čist kad kreneš. Security reasons. Šolja s koje mi se smeška Elizabeta je puna Earl Grey čaja sa sojinim mlekom. Jer organsko. Sve. I čaj gajen u Indiji. Otvaram po prvi put tog dana vesti iz otadžbine. Explorer verzija iz 2005 dozvoljava jedino Danas i Politiku. Jer to politika vlade. Britanske, ovo o Exploreru kao jedinom brauzeru.

Znači, ludaci.

I onda dodje Keli, sekretarica i kaže da u 11h idem s njom do zamenika britanskog premijera, treba da se slika s nekom korpom domaće hrane koju su mu poslali neki farmeri iz Oxforda, pa taman da ga upoznam. Pitam zašto. Kaže, zašto da ne. I tako mi u hodnik a on isto hita ka sebi. I pita kako u Srbiji, ja kažem učimo od vas. Izvinjava se zbog vremenskih prilika, ubeđujem ga da ću preziveti ovo sunce već nekako. Imamo ga s vremena na vreme i kod kuće, napravim se neobično pametnom. Onda klik sa korpom, oćete i s vama klik. Ja ne bih jer žbun, izmičem se.

Znači, ipak nisam rekla ne čoveku po imenima Nicholas William Peter "Nick" Clegg.

Za ručak u kantinu, a supa dana je Root soup, sendvič trouglići sa sirom, šunkom i salatom od praziluka i šargarepe. Dok žvaćem, kroz prozor gledam u spomenik ženama stradalim u Drugom svetskom ratu. Sunce se i dalje rve s oblacima. Kit, master mind nečega što se zove Capability review iliti ocena učinka rada svih unaokolo, pita da li sam već išla u prave britanske posh radnje, ništa Herods ili Selfridžiz, to za turiste i to seljoberski bogate, i šalje mi mail:
'You should go to - in order
1. Fortnum & Mason’ , Must visit – just to see their hampers & food.
2. Harvey Nichols
3.  Liberty (OK, not posh but idiosyncratic.)'

Idiosyncratic je nova rec.

Znači, neobična individualnost na ceni. U Londonu.

O popodnevima neki drugi put. Ta su samo moja.

Ja sam Linda, drago mi je

Sinoć sam videla sebe za 40 godina. Ona je ono što ću postati ja. Zove se Linda, rođena je pre 87 godina u Londonu, živi u Barbikanu, ima kratku sedu kovrdžavu kosu, crvene negovane nokte na rukama, nosi  se u teget, štap joj sa dramatičnom notom jer - glava sokola na vrhu. Dva veštačka kuka, sprema se da zameni i jedno koleno. Kaže mora, jer joj smeta dok vozi a i voli da putuje pa joj pravi nevolje ako želi negde da se penje ili štagod takvo.

Ne znam čime se Linda bavila u životu. Ona ljudima govori da je bila sve – policajka, profesor engleskog jezika, kelnerica i cvećarka.  Kad vidi na ulici da policajac pokazuje pešacima da mogu da pređu ulicu i na crveno ona oštro protestuje rečima ‘Kad sam ja radila to što sad radite vi, pešaci su morali da čekaju zeleno svetlo. Red mora da se zna!’. Ako u lokalnoj piljarnici tri Indusa pričaju ‘brdi njam,njam’ jezikom i od svih engleskih reči koriste samo onu ‘F-reč’ onda  Linda iz protesta lupne štapom po podu i kaže ‘Gospodo, vi ste blagosloveni da ste u zemlji u kojoj se govori najlepši jezik na svetu, i taj jezik ima još dosta reči osim te na ‘F’ pa vas molim da sa tog kojim vi govorite pređete na jezik civilizacije! Pred vama je penzionisana profesorka engleskog, i zato ovaj moj savet prihvatite posebno ozbiljno!’.

Linda voli i da ide u pozorište, nije joj teško da vozi i po 150 kilometara za veče ako je komad dobar. Pre neki dan se poslužila redovnom taktikom lokalaca. Dođeš dva sata pred početak predstave koju bi da pogledaš i čekaš da se ne pojave oni koji su ih rezervisali preko interneta, jer su tad karte upola cene. I tako dođe ona u Gilgud i kažu joj da sedne u neki kafe u blizini, pa će je pozvati. Stara im mušterija, svi je znaju. Pošto je Soho svuda unaokolo, uđe u prvi lokal da popije čaj a tamo kelnerica samo u brushalteru i top majici, kosa duga i puštena, češka se po leđima i ubija vreme - jer za šankom nikog. ‘Pa ja da pijem iz šolje koju ce ona da uhvati rukama pošto je obavila taj nehigijenski ritual?! Nema šanse!’. Obraćanje menadžeru lokala je glasilo ‘Gospodine, nije oblačenje pitanje konvencije nego pitanje higijene! Razumete to?! Kad sam ja bila kelnerica, ruke i kosa su morale da budu pokrivene, ne zato što ja nisam bila dovoljno lepa nego zato što se to nikog nije ticalo dok god su bili zaštićeni od tuđe privatnosti!.’

Pošto je pomalo izdaju noge i kičma, ide tri puta nedeljno na plivanje u lokalni bazen. Na ulazu, levo od vrata, su tri saksije orhideja. Retko ih zalivaju pa su počele da se suše. ‘Tri dana sam ćutala, al četvrtog je to prevršilo meru! Orhideje su živa bića i par kapi vode bi ih održalo u životu. Plus, neću da gledam ništa mrtvo kad ulazim tamo! Kažem ja a kome drugom nego menadžeru: "Gospodine molim vas da se ozbiljno pobrinete za ova stvorenja!'. On će meni da imaju firmu koja se brine o cveću, a ja njima – dajte im otkaz i sipajte, za Boga miloga, u ove saksije malo vode! Ja znam o čemu pričam, 40 godina sam bila cvećarka!’. Engleska polako propada, nema drugog objašnjenja, rezignirana je Linda.

I na kraju mi u poverenju šapuće usred buke u kojoj smo sedele, znate jednom sam pila čaj u Bakingemskoj palati. Otkud to, pitam. Evo otkud, kad sam otišla u penziju častila sam se krstarenjem oko afričkog kontinenta. Za tri nedelje puta spakovala sam najbolje što imam. Čak i bundu od nerca koju je nosila moja pokojna sestra, koja je bila lepša i od Sofije Loren. Mi smo znate poreklom iz Italije, roditelji odande stigli pre 100 godina u Englesku, i nama je žena lepa ili kao Sofija ili nije lepa. Ponela sam i sav nakin i cipele, sve.  I taj divni veliki kruzer, po imenu Akile Lauro, posle par dana plovidbe, potonuo je posle 12 sati borbe sa morem i požarom koji ga je oborio, blizu obala Somalije. Poginulo je četvoro ljudi al to se zataskalo, to je znate mafija unistila brod namerno jer je bio star 50 godina. Nas vratili kuci, oni pokupili osiguranje, Lojd nam platio šta je bio dužan i to je bilo to. Posle par meseci, ja shvatim da sam tužna bez moje lepe sestre, i izgubljene bunde koja je mirisala na njen parfem, mojih cipela, omiljene knjige. I odlučim da napisem par pisma.

Prvo, autoru knjige Džefriju Arčeru. Da mi pošalje novu jer nisam uspela da je dovršim, stala sam na 98 stranici u onoj strašnoj noći. I stigne mi potpisani primerak 10 dana kasnije. Dobra knjiga, zaista. A Arčer pravi gospodin.

Drugo, Bakingemskoj palati, lordu Bramvelu. Napisala sam mu da sam nekako nesrećna posle tog događaja i pitala ga šta kraljica može da uradi da mi podigne moral. Pa me je pozvala na čajanku, da dođem jedno popodne i tako ja odem sa mojom drugom, tada već i jedinom živom sestrom. Bila sam znate veoma elegantna. A šešir?! Eeee, to posebna priča. Very nice one, indeed!

Treće pismo sam napisala kapetanu broda, mister Pejtu. Rekla sam mu da sam razmislila i da ga zovem da ga obavestim da je rezultat tog dumanja sledeći - da mi je osiguranje sve isplatilo, ali da sam ja ipak platila krstarenje koje nakraju nisam dobila, te da ocekujem da mi daju novo potpuno besplatno, sa svim dodatnim troškovima plaćenim kao što je karta do Napulja odakle put počinje i mali džeparac jer mi je prethodni potonuo zajedno s njegovim brodom. Kapetan se javio posle dva dana i rekao da, na žalost, to im nije politika, a ja rekla da na sreću volim da pričam o iskustvima sa putovanja za stari dobri večernjak Ivning Standard. I tako sam, na kraju, ipak oplovila Afriku. Znate, ti kapetani što gube plovila i ta mafijaška turistička mornarica, oni uopšte ne vole tabloide.

Ovde stajem sa pričom o Lindi. Do sada ste već razumeli sad zašto sam bila toliko zaprepašćena. Sedim na večeri u poljsko-škotskoj porodici moje drugarice, sigli sinovi sa devojkama - jedna iz Katalonije druga iz Bretanje, došao komšija mesar i Poljak koji u slobodno vreme piše knjigu o Drugom svetskom ratu. Veseli, lepi i ludi a ja se od svih njih zakucala u Lindu. Jer ona je ja. Prepoznale smo se u rečenici da je sve to lepo, to insistiranje na pravilima i na pravdi, al da silna utrošena energija, na kraju,skoro pa boli. Ne želimo da porastemo u gadne babe. Ni ona na domak Sitija, ni ja u sred Dorćola.

- Ipak, dear, žena mora da uradi šta mora da uradi. Let me kiss you, luv, and take care. You are such a lovely person. I bila sam u Međugorju, znaš. Ja u vidioce verujem, bez obzira šta kažu sveštenici. A vi se ne volite s Hrvatima, hmmm? Never than less, I like you co much.

Dajte mi 40 godina fore i tu sam. Samo gledajte.