CSI Breda

...ja sam, zna se to, prilično naopaka...meni se, recimo, nikada ne žuri iz Haga...ima tamo jedna fina kafana, u srcu grada, kod Grka koji navija za Olimpijakos...ako ste naši, onda je vaš biftek sočniji a pivo hladnije, zato što je za njega Srbija Duda Ivković...

...i sad zamislite nedelju, sunčano rano predvečerje i vreme provedeno tako da u njega mnogo toga nije stalo...ali jeste ono što je najvažnije...kad znaš da ti je neko prijatelj...pa smo se smejali novim dogodovštinama i tome što smo stari kraj zamenili ovim haškim, kad umesto u Staroj Hercegovini gluvarenje dogovaramo baš za ovde...tome kako uvek imamo o čemu da pričamo, kako smo dobri ispali, kako je sve dobro ispalo...i svaki minut, do poslednjeg je utrošen....jer su holandski vozovi tog vikenda išli ranije od reda vožnje...ili u najgorem slučaju na vreme...

...do Brisela, kažu, obavezno presedanje u Roterdamu, pa još jedno u Bredi...u vagonu, naspram, sede dvojica... Flamanac, plav i montiran, turio sluške u uši i kulira iza naočara... Portugalac ćaska telefonom, uz svaku treću "anyway" i "make me young and beautiful", krajičkom oka prateći kako mu ide ta sitna provokacija...mislim, tolstojevski, kako svi sredovečni bračni parovi liče jedni na druge...odjedared, s perona nesnosna buka...navijačka, jer je tako zvučalo...igram se dedukcije…stotine mladih, pola devojke, niko stariji...ideja o huliganima s tribina otpala je poaroovskom brzinom, zbunjeno se pitam ko su sad pa oni...

...sa razglasa nam je rečeno da će voz kasniti pola sata dok se svi ti klinci skupe iz još dva voza koji pristižu...smrklo se, uveliko je prošlo deset...neki su već uleteli i posedali unaokolo...gledala sam ih tako bučne, pomalo nevaspitane i poprilično pijane i razrađivala moju omiljenu teoriju o tome koliko je kockica u različitima sudbinama i istorijama moralo da se složi da bi nam se putevi mimoišli u nekakvoj Bredi...i nehajno pratila gurkanje njih pedesetak na peronu ispod prozora...i videla ulazak i tog poslednjeg voza koji se čekao I to da je nastalo neko neprirodno komešanje i cika...isključeni su peronski monitori, a posle desetak minuta glas staničnog velikog brata je naredio da svi napustimo vozove i stanicu na zahtev policije...

...nastala je neopisiva gužva, veliko železničko čvorište al je čekaonica manja od one u Petrovaradinu...uklizala sam pred zatvaranje jedinog otvorenog kioska i kupila flašicu vode...blagoutrobije pa po informacije verbalnim napadom na najbliže službeno lice...policajac, sav u čudu, reče dogodilo se ubistvo...momak je nastradao...iako je ličilo na samoubistvo biće ipak da su ga gurnuli pod voz, kaže on…istražitelji su tu i treba im najmanje dva, tri sata da završe uviđaj, stao je saobraćaj između Belgije i Holandije...

... zgranuta ja i još par nas, odraslih ili bar nepripadajućih tinejdžerskoj elementarnoj nepogodi koja je nastavila veliki rejv parti s kojeg su svi došli, kao da se ništa ne događa...haos u gradiću u kojem su svetla pogašena još u 23h...nigde da se sedne, toaleti pod žutim policijskim trakama kao ničija zemlja...par stotina ljudi se tiska naokolo, policajci, vatrogasci, snimatelji...svi u fluorescentnim prslucima, jure kao muve bez glave...

...manjina, u kojoj sam, je šarolika...meksički bračni par dvadesetogodišnjaka koji putuje Evropom, on s dredovima a ona trudna, slovački diplomata, danska studentkinja, Amer, par belgijskih i nemačkih penzionera...gadljiva sam na ideju da sedim na podu stanice ili na trotoaru, da upotrebim unesrećeni javni pisoar, onaj što kad ste unutra svi mogu da vam vide cipele...nervira me što trudnici neće niko da ustupi jednu od četiri stolice na stanici...što ih nije briga što jednog od njih više nema, što urlaju, bacaju đubre svuda oko sebe...još su deca a u low life rastu...

...toalet obližnjeg skupog hotela sam iskoristila tek pošto sam recepcionaru koji se iznutra zaključao, odigrala tačku "Kraljica Draga ni mrtva u pisoar ne ide", sa plakanjem u dva čina...a u sebi se mislila...e baš to…

...oko dva su otvorili peronske kapije i rekli da svi hvatamo voz za Rozental...i opet ja prva ulazim u vagon, klasa isto prva...za mnom trojica, sve komentarišući kako imamo karte za drugi razred...ja najpe na srpskom kažem ma pazi da neće da me izbace pa na engleskom WTF...i posedamo taman, kad se opet začu stampedo...

…popizdela, prilazim jedinom grmalju među njima i kažem da su im tinejdžeri realno nepodnošljivi i nije da ih se plašim, samo ne mogu više da ih smislim i da sam odlučila da putujem s njima...i taj veliki me zagrli i povuče na sedište do sebe...ne brini, i mi ćemo do Belgije...i pita odakle sam...na moje iz Srbije, dva metra visine, narandžasti ‘olandski dres i čiroki frizura na glavi preobraziše se u micu koja izgovara:"Gelko Jokosimovic!?"..."treće mesto, odlična pesma, ona mala crna, Marija...kakav glas"...ja gledam i ne verujem...druga dvojica, isto momak i momak, kažu da su sinoć pravili žurku u čast Evrovizije i da je njihovoj zemlji najveći nacionalni neuspeh što nikad nisu bili ni blizu...tešim ih, šta ću...kad su me pitali šta radim, rekla sam sopstvene zabave radi da sam učiteljica, i da sam navijala za Kaliopi...to im sve bilo ok...baš...

...voz ponovo staje, presedanje po stoti put...železničar je postao skretničar..."for Brussels - follow him" i gurka me ka najvišem koji zna put...dva vagona i 11 putnika...na prvoj stanici rastajem se od drugara, kažem ako je Roben igrao finale Lige šampiona i pevanjem ćete jednom stići dotle, do not worry...

...i konačno, na Centralnu stanicu u prestonicu stižemo posle  tri...tetka iz Gane, da ne kazem Ganjanka, Amer koji stažira u UNDP, dvoje Španaca i ja...krećemo ka izlazu...i ćorak, zaključan...i drugi, treći...svi...nigde nikog, stanica miriše na čisto, na deterdžent...čeka jutro u miru...pada odluka da vrištimo, meni više leži da psujem na srpskom...i konačno stiže, iz daleka, čuvar...svima po papir kojim možemo da tražimo da nam vrate lovu za karte zbog čitave zbrke...

...idući ka hotelu, ka Zmajevom gnezdu, šetam pustim Grand placom, pa pored Berze, Bulevarom Adolf Maks...i umesto spavanja, pod tuš, bacanje krpica u kofer, doručak i pravac na jutarnji let za Beograd...primetila sam da se brže pakujem kad na ruskom satelitskom kanalu, predsednik Srbije daje intervju u kojem rusku dijasporu obaveštava gde mu je srce, šta neće i sa kim neće...a beli listić mu u reveru...

...i da na kraju ne zaturim...žao mi je tog momka iz Brede i njegove majke koja je bez glasa i gotovo neprimećena prošla ka šinama...iako bih ja da naša deca nisu kao njihova, ona je baš kao naše mame...i da ne bude ovo priča bez tata, moj je, kad sam mu pričala sve ovo i izjavila da nikad pre toga čula nisam za tu Bredu, primetio da je to zato što nisam učila geografiju po kladionicama...inače bi znala, ti što se praviš važna kad se napraviš pametna pa kažeš da je geografija sudbina...

..#onokad te voze ujedinjeni prevoznici Beneluksa...

Kad kažem Beograd...

...prolazim ulicom, brzim korakom, nizbrdo...napolju pravo prolećno veče...prohladno ali ne i hladno, vetar ali ne neprijatan, bez kiše i skoro kao da fali...na platou ispred nebodera u kojem danju žive banke, na zidiću okrznem pogledom siluetu čoveka zamotenog u teget-plavo ćebe, pokrivenog preko glave...bila sam dovoljno blizu da čujem kako jeca...nekako teško, grcajući...pomislila sam da je možda lud, ne zato što plače ili živi na ulici...ne znam zašto, samo mi se učinilo da bi se sva ta tuga mogla i tome pripisati...pa me pogodilo što sam nekad davno, tek tako,  uvrtela da je stvarno blago ludima, kako to umeju da kažu...setila sam se i kako sam gledala Van Gogove slike i mislila da ništa tegobnije u životu nisam videla...iz svih onih jarkih boja izbijala je muka s kojom je živeo...eto to mi je prošlo tog proleća kroz glavu i nisam odmakla ni pet koraka, a zaplakala sam...isto tako teško i gorko...

...bio je jun, lipe su mirisale naokolo, sunčani i topli dani su polako prestajali da budu čudo...svako veče, posle predavanja, šetale smo gradom i tražile neki trenutak mira, izdvojenosti od svih, od kojih se u takvim prilikama, inače, uteći nije moglo...sedele smo u parku, na klupi do duboko u noć i smejale se kao nikada u životu...znate onaj smeh kojeg se u jednom trenutku uplašite...da ne sluti na nešto, na neki kijamet u našim životima...tako nekako...i kad god prođem tim parkom toga se setim...i nasmejem...široko...

...gomila ljudi unaokolo, nepoznati, neprijatelji, neprijatni...prijatni, prijatelji, poznanici...svi nesvesni statisti u storiji o zanesenosti, parčetu slobode, trenutku sreće, strašnim snovima i besanim noćima, o pristajanju na obmanu i obmanjivanju o pristajanju...istovremeni početak i kraj priče koja je, između, trajala godinama...i svaki dan duži od tih par dana bio je suvišan jer je koštao previše, kao što uvek prividi i odsustvo časti koštaju...

...zadimljeni pab, najbolje pivo na svetu, uvek isti ćošak...između dva susreta živimo svoje živote, a onda jednom ili dva puta godišnje sve što nam je tako veliko i važno, što nas muči ili veseli stane u tri jezika i dva sata priče...i bivše i sadašnje ljubavi, bivši i sadašnji poslovi, Muja i Hasa iz vica, ratovi razni, ljudi silni neki...i raziđemo se kao da se znamo ceo život, kao da ćemo se videti sutra, kao da nismo iz dve države, iz različitih decenija i priča...kao prijatelji...

...i sad vi mislite Beograd a ja vam kažem Brisel...

 ....#onokad neke ulice podelite s nekim i onda nisu više samo vaše...bilo da ste ušuškani u njih ili vam ih je neko odneo...

Moj Milenko lego je da spava...

...aerodromi i plaže su mesta gde nakaznost ljudskog roda postaje neporeciva...da budem potpuno precizna, veliki aerodromi i velike plaže... ...gledam juče neku petoricu, izgledaju kao zetovi od pet sestara...češki il slovački pašenozi, na primer...svi u belim čarapama i sandalama...jedan proćelav, s perčinom, u bermudama, drugi s tarzankom, treći kao da je utekao iz Posetilaca, četvrti oženjen najboljom ribom od njih pet...tog nivoa šepurenja... a i čarapice mu nekako više dunkl, petog se više ni ne sećam...svi u safari stajlingu, al za lov po Tatrama...
...pa onda mi promiče pred očima neki neuspeli dvojnik Roberta Benjinija, mali raščupani čovek, kome se tresu ruke dok brlja po iPhonu...nosi kesu skupih igračaka kući i ima pogled narkomana...Nemac, wannabe Lurč...plav, visok, u šortsu zelenom, čarapice i mokasine u tonu, gega se naokolo...Tajlandjanka, koja drži u naručju plišanog majmuna, dok u isto vreme žonglira s dva telefona, na jednom afektira s nekim na engleskom a na drugom na nemačkom...kao prestarela glumica iz pornića...pa Kineskinje s krivim nogama koje pljuju kao muškarci...
...gledam ih i mislim, kako je ljudska vrsta u stvari ružna i to na takav način da ta ružnoća ne može biti lepa...nikome...pa ako naiđu ti vanzemaljci, šta li će misliti o nama...o tome mislim, u ponoć, na frankfurtskom aerodromu...
...a onda se desilo da se izgubio Milenko...i Lufthansa koja je poznata kao firma koja leave no man behind, dade se u potragu...sa sve " poziva se putnik taj i taj da dođe na izlaz taj i taj"...i čekao ga pun autobus ljudi na pisti pola sata, plus još 15 minuta svi ko na iglama u avionu...i kad je bilo jasno da će avion ipak da krene s 45 minuta zakašnjenja, ustade njegova gospođa iz reda ispred, s šerpa frizurom i cvikerima, ista Semka Sokolović Bertok u Majstori, majstori, samo naravno grdna... i preko pola putničke kabine doviknu svojoj saputnici..."ne brini se više za mog Milenka, ostao je na aerodromu...samo je poručio da mu uzmem kofer u Beogradu"...pola putnika je huknulo s olakšanjem što nam je Milenko živ pronadjen u bespućima aerodromskih frišopova a druga polovina se makar brkom nasmejala, na pomisao da je možda ipak bio dovoljno pametan da ode po cigare u EU, uz obećanje da će se vratiti...jednom...al zamalo...

Otmenost koja je ubila ježa

...nema mnogo stvari oko kojih se baš, baš potresam...u stvari, ima ih ali se s vremenom radilo na odbrani and zaštiti...onako ježeći, izbacim bodlje i cool...ali, ponekad, odnekud, iskoči ponešto...

...juče ujutru, jurim u Knez Mihailovu da kupim novi memori stik za tričavih par tisuća, skoro u letu preskačući ženu bez kuće, koja u poderanim čarapama i nekom džemperiću, izubljenog, tužnog pogleda i raspuštene sede kose, sedi u ćošku, na ulici, među svojim kesama...okrznem je krajičkom oka, stresem se i posle deset sekundi je brišem iz sećanja...

...popodne, isto juče, u odlasku kod lekara, utrčavam na Slaviji u dvadesetdvojku, za mnom ulazi i troje romske dece...15 godina, 5 godina i 2 godine...svi musavi, debeljuškasti, crno im ispod nokata, vaške u kosi...prose i na prvoj stanici menjaju trolu...kažem sebi, buckasti su i zdravi, nije baš da treba da me grize savest što sam principijelno okrenula glavu...kao, ne prose za sebe...

...na sledećoj, ulaze jos dva dečaka...manjina ista, oni čisti, lepi...jedan desetak a drugi recimo 6 godina...ovaj mlađi zavija neku zastrašujuću melodiju, ja tako zamišljam opus Jašara Ahmedovskog štagod to bilo, a stariji se provlači sa kapom i skuplja kintu...ubacila sam 20 da properem savest...

...i kao što sam vam već rekla, nije me to sve baš izbacilo iz cipela...to su slike koje prolete bez zadržavanja, navežbalo se dilitovanje do ovih dana...

...a onda sam srela nekog koga dugo nisam videla... nekog nekad pametnog, vrednog, duhovitog, zgodnog...seli smo da na brzinu nadoknadimo propušteno...i sve je to naizgled i dalje...ali kažem ja, nešto si mi se promenio...kaže on, jesam, karakter mi se menja...pitam, šaljivo, jel s godinama...i dobijem udarac u želudac...pomiren sam sa mirenjem, tako nekako...znaš ono kad ti siromaštvo menja karakter a ti ne možeš ništa...ni sa siromaštvom ni sa karakterom...samo pustiš vreme da prolazi...#onokad otmenost ubije ježa...

…evo ti ništa, drži ga čvrsto…

..znate ono kad vam se čini da lađe kojima kapetanite imaju sudbinu Konkordije...kad na teži način naučite da je dno pomerljiva meta, pa taman pomislite da nema dalje a ono se izmakne za još koji pedalj… I onda od mnoštva taktika  za vađenje, koje obično nikuda ne vode, izaberete najpametniju – pravac  frizeraj…

...nova boja kose je, kažu, savršeni novi početak...već neko vreme zamišljam na sebi tu jevrejski riđu i odluka je pala...biću Grace, minus Will…

…e sad... godinama idem kod istog frizera...svojevremeno sam rekla, ima tome podosta, da bih lakše zamenila muža nego frizera...to je naravno bilo pre nego što sam počela da ozbiljno shvatam onu "pazi šta govoriš, može da se i ostvari"...i još smo zajedno...Dragan i ja... On je majstor svog zanata, čovek od malo reči...na prvi pogled reklo bi se da više liči na automehaničara...kad sam mu prvi put ušla u radnju, ceo sat je, posvećenošću umetnika, šišao ženu koja je na glavi umesto kose imala paperje...crni kolutovi ispod očiju i sumorni pogled odavali su kakva se drama krije u životu koji vodi van mirišljave oaze u kojoj sam je zatekla...i posle tog sata, izašla je sa frizurom na glavi...a ja sam stekla frizera...

 ...i tako, pre neki dan, uletim u salon tačno u podne i obavestim prisutne da je nervni slom u toku i da je taman trenutak za to moje jevrejski riđe...pet devojaka koje tamo rade samo su se malo zglednule, naviknute već na kojekakve, Dragan je ćutke izvadio paletu boja i, bez trunke razumevanja za moju potrebu da unesem elemetne drame u čitav događaj, rekao da uprem prstom u to što hoću... ja izaberem jednu i petosatna akcija pripreme za glamurozni, konkordijanski potop je počela...

...negde posle drugog pranja kose, sa radija se čuo Arsen Dedić...devojka koja mi je stajala nad glavom, kao šeretski namigujući, obrati se svojoj koleginici...evo ti ga ovaj što si mu bila na koncertu...ta se, pak, zakikota iz glasa...bacim pogled ka lepuškastoj, doteranoj cicki, u dvadesetim, kao što su tamo sve...i iznenađeno izgovorim..i vi ste bili na koncertu?...ma,ne nisam...samo nisam znala ko je taj, pa su hteli da mi kupe kartu za koncert...on je, znate, hrvatski pevač...

 ...tu se ja kao malo podignem obrvu...Pojma nemam da li bi mi baš to bila prva asocijacija na Arsena, al ajde de...i taj moj pogled uhvati frizer...ma, stvar je u tome, kaže, što one ništa ne znaju...kako ništa, pitam?...pa tako lepo...i štrickajući makazama oko glave jedne gospođice, okrete se ka svojoj ženskoj eksadrili...Jel znate ko je Elvis?...one ćute...Jeste li čule za Bitlse?...njihov smeh tišinu preobraća u laganu buku...Džon Lenon? Ili bar Džejms Din?...na to se jedna, nekako najotresitija oglasi...pa ti samo i slušaš  tu stranu muziku, taj Din ti je sto posto svirao na svadbi...

…preostale drugarice - prokletnice shvataju da je vreme za prestrojavanje... jedna do druge, sa sve moralnom i verbalnom podrškom...pa da, to je ta tvoja strana muzika...mislim, kad uveče negde izađeš uz to ne može ni da se igra...i onda kontraofanziva..pa ni ti ne znaš ko je Dženan Lončarević, šta hoćeš?...I on prestade da vodi tu malu bitku...video je da sam razrogačila oči preko mere...

…I bila bih se smejala ali to je onaj trenutak kad prestaje da bude smešno i postane neprijatno...samo je još dodao…eto, na to sam mislio kad sam rekao ništa...a ja sam se setila moje pokojne šumadijske babe, koja je onomad otpatila ubistvo Džona Lenona iako je imala osam razreda seoske škole, završene pre Drugog rata...i koja TO nije zvala stranom muzikom...nego muzikom...

 ...i pošto sam ja, kao jedina publika za ovu temu, uporno ćutala...treća, isto isfenirana i prigodno šatirana, priskoči gotovo izvinjavajući se, da mi objasni...pa ne znamo mi ko je taj Elvis i ti drugi...to se ne sluša u našim kućama, ne sluša društvo u kojem smo  odrasle i kakve ima veze... jel da da nema?...sve uz opušteno sleganje ramenima...

...i šta sam drugo mogla da kažem, nego da i nema veze...jedino što sam dodala  jeste da je samo važno da zaobilaze Slagalicu, ne bi li izbegle sudbinu zvanu “nula bodova” i da će im život i ubuduće i bez Bitlsa i Džejmsa Dina biti sasvim ok...ionako nisu neki primer za omladinu...realno, sve je to krajnje sumnjivo...

...i posle petosatne akcije menjanja boje kose, odatle sam izašla ipak nekako tužna...samo iz jednog razloga...bilo mi ih je žao, ne zato što ne znaju...nego zato što nemaju potrebu da znaju...gradske devojke, Beograd, Srbija, 21.vek...

...e da, ipak malo lažem, imala sam još jedan, nešto manje veseo i potpuno lični razlog za tugu... voda stigla skoro do grla, pitanje je trenutka kad će da mi pokvari frizuru… saznanje da jevrejski riđe ipak ne donosi olakšanje  ume da bude podjednako zajebano...

...da li se mrak plaši nas?...

…danas, po drugi put ove nedelje, nisam imala struje u kući…kažu havarija I još jedno, višesatno isključenje…do devedesetih, meni je ta situacija bila jedna od omiljenih…kad smo bili mali, još jednu deceniju ranije, bile su restrikcije…neki se možda I sećaju…svaki deo grada je bio u nekoj grupi I jedva smo čekali da naša stigne na red…jer su se tada palile sveće, komšiluk je dolazio  na druženje...mame su štrikale pod fenjerima na gas a tate  igrale šah…a deca?… oblačenje pa napolje na sankanje, po  mesečini u školskom dvorištu ili u još veću, nezamislivu avanturu…slalom na plastičnim skijicama  po Botaničkoj bašti…

…e a onda su došle devedesete… I nestašice struje su izgubile svaki privid romantike...mi smo, na žalost, bili u povlašćenoj grupi…nisu nas gasili, pa se Dnevnik i njegov dodatak nisu tako lako mogli da anesteziraju…a I ne sećam se da je još nečeg bilo na televiziji…

…I ne bih to ni pomenula, da me današnji mrak nije vratio u to vreme…dok si fucking rekao keks…bila sam pobegla od kuće da ne sedim u prinudnoj gluvoći… samo što sam se vratila, ohrabrena svetlima, dohvatila sam se telefona…I dok sam tako blebetala, neko mi je zazvonio na vrata…a opšte je mesto da se danas vrata, jel te, nikom ne otvaraju…nikom ko se unapred ne zapljune…tako I ja, sa sluškom u ruci, provirim kroz špijuna…u hodniku mrak, neko ispred vrata, sa uključenom baterijskom …zvoni bez prekida…ja ipak odlučim da priupitam ko je, a čovek, zaklonjenog lica, kaže…ja sam… I poče da gura na vrata…odjavim se padrugi, otključam vrata I vidim komšiju sa gornjih spratova…preko osamdeset godina, visok, sed, sa engleskim, kariranim kačketom na glavi…gleda me u oči I ne vidi me…ja njemu dobar dan, jel vam nešto treba?...on meni, pa da uđem…pitam ga a zašto…a on meni mirno …tu živim…ja opet njemu, ovo je treći, vi ste gore…da, na petom, opet on anestezirnim tonom I evo, tu sam…Polako izgovorim još jedared, ovo je treći a na petom žive Marinkovići, vi ste još gore…pitam ga jel hoće da odem s njim do vrata, pristane iz cuga, lagano izgovorivši…izgleda da sam zaboravio kako se otključavaju vrata…bez reči se obuvam i izlazim…

…udjemo u lift, njemu ruka krene ka broju 8, I prene se nekako I izgovori…da, život je jako težak…ja lakonski, ma dešava se to…znate koliko stvari zaboravljam svaki dan, nekad ne znam ni gde mi je glava…on ćuti, uzdahnu I opet odluta…dolazimo pred njegova vrata, daje mi ključ u ruku da otključam…zaista ne ume…otvaram blindirana, teška, braon vrata…unutra njegova žena, tek par godina mlađa…gleda I ne progovara…oboje nemo zahvaljuju, on me tim strašnim, pogubljenim  pogledom, izvučenim iz nekog drugog vremena, još jednom okrznu I reče…sve je ovo tako strašno…tako, tako strašno…i uđe unutra…

…bila je 1992.godina…rano proleće…vratila sam se s fakulteta I na ulazu u zgradu zatekla čitulju…na slici najlepša devojčica u ulici, mala Sandra…visoka, plavooka, plavokosa …do skoro s kikicama…imala je crveni poni bicikl, izvodila vratolomije na rolšuama, svake nedelje je sa mamom I tatom, visokim gospodinom koji je prvi nosio engleski, karirani kačket u ulici, išla na ćevape u Skoplje, kafanu iza ćoška…kao I mi s našim roditeljima…

…istina, tada, 1992. već nije bila ni tako mala…imala je 20…uletim zgranuta u gajbu, pitam brata šta se to dogodilo…ej bre, pa gde ti živiš…od prošle godine se zabavljala sa nekim lokalnim ološem, kriminalcem u pokušaju…preuzeo je neki kao jači lik…I droga I to ti je to, Bubi…mrak i devedeste…

...imam negde u Kancelariji, u ormanu, poster koji je crtao Bob Živković, za decu koja se plaše mraka...na slici samo jedan veliki uplašeni mrak, sa oblačićem u kojem piše "A kako znate da se mrak ne plaši vas?"...nekako je vreme da ga vratim na zid...

...storija o crvenom koferu...

... on Monday, 9 January 2011...
...nikako da stignem do te priče, obično me nešto zamaje pa mi promakne...ali večeras je Sveti Stefan, slava na koju ne idem u goste ali je se uvek setim...
...slika prva...godina '92, sedela sam u svojoj sobi i učila obligacije...ko je među vama studirao prava ili prošao barem jedared pored žute zgrade u Bulevaru, zna da je to alfa i omega tih studija...dakle, 9.januar, ovo isto vreme...negde oko 9 uveče...u samo mojih 12 kvadrata zvukom se smestio Radio Pingvin, kao back up Oblak u pantalonama, ja u zimskoj jakni, pokrivena do brade, s rukavicama bez prstiju da mogu da okrećem strane, sedim u drvenoj, crvenoj stolici za ljuljanje...ispod nogu kalorifer koji duva bez snage...zajedno, dišući, dobacujemo do temperature od 12C stepeni...u living rumu moj tata...stajling sličan...zimska jakna, Lio jorgan made in Osijek, ušuškan, u trosedu imena Bošnjački, koji su mama i on uzeli na kredit u vreme dok se nisu kupovali brendovi nego samo najobičniji kreveti...gleda Dnevnikov dodatak i čeka da za dve godine dobije dijabetes...
...učim punom parom, već navežbana da se iz svega isključim, nije mi ni teško...to mi je posao...jer, znam da dolazi bolje vreme...
...slika druga...2000.godina, leto...neko sa kim sam delila život biva uhapšen na parkingu novobeogradske policije, u zločinačkom pokušaju da registruje auto...kriv zato što je novinar, kriv zato što se zamerio Milovanu Bojiću, kriv zato što nije bio dovoljno važan da ga ubiju kao što su ubili nekog drugog...i nije bio jedini u tom apsu...i nije bio jedini koji tamo nije imao šta da jede ako se izuzmu barena jaja, bajat hleb i nekakav smrdljivi kupus...i nije to bilo do nemanja hrane...bilo je do neslobode...koja je doista najviša cena za običnu, malu ideju o tome da se život živi po meri istine... i nosila sam svaki dan ručak u Padinsku skelu, nije mi bilo teško...a i što bi, to je bio deo paketa&pakta...a i znala sam da dolazi bolje vreme...
...slika treća....novembar 2002...aerodrom Surčin...Nikola Tesla je još čekao svoj trenutak...na putu u Mastriht, na neku EU činovničku naučnu zabavu...za dva dana puta - mali kofer...novi, crveni, kupljen na Buvljaku...tvrd, sa crnim tačkicama, na njemu piše marka...nikad nisam zapamtila koja ali mi se činilo zabavnim da mu tepam Feng Šui...ja od onih što tepaju stvarima da bi im duže trajale...biće da je stoga sa mnom do dana današnjeg...fucnut ali Feng...tik ispred mene u redu, isti takav...samo na njemu piše Šanel...podignem pogled da osmotrim vlasnicu dalje od crnih čizama sa visokom štiklom i ugledam još i pripadajući kaput sa krznenom kragnom, crnu feniranu kosu na kacigu, i ruku koja ga vuče...nokti crveni, špicasti...gledam i ne verujem...Mira Marković, uz nju snaja Milica, mali Marko i čuvar leđa u vidu pripadnika Službe...ona posećuje muža u zatvoru, nosi provijant, i nije prkosna kao što sam ja bila, samo tako nepartizanski nadmena...
...i objave maglu u Amsterdamu...i mi tako sednemo u aerodromski restoran, s one strane pasoške kontrole...mali free shop, tad nerenovirani kafe...nema se kud a sto do stola...i piljim kao nezdrava i neizgovoreno kažem...e sad znate kako je to...i mislim kako je život zajeban igrač, za nepune dve godine promenile smo uloge...deli nas sve što može da nas deli...a opet u jednoj tački smo se susrele, iako ona pojma o tome nema...jedino što je njihov paket bio post paid...nisu se zeznuli sa prepaidom... a kofer isti, realno...i nije mi bilo neprijatno, zato što sam upravo tad, ako ne ranije, naučila da se sve vraća i da se sve plaća...a i znala sam da dolazi bolje vreme...
...slika četvrta...gledam na RTS, čini mi se, baš sinoć Milovana Bojića, slobodnog čoveka, crnogorskog liječnika, ratnog ministra zdravlja, preispoljnog ološa u vulmark odelu, u borbi za prava Vojislava Š...gledam...i mislim se...ja sam sve naučila baš onda kad je trebalo...u međuvremenu čak i to da je moja linija od obligacija do Feng Šui kofera bespogovorno i jedino moguće...prava...
...samo me još kao malo muči ovo sa boljim vremenima...