... on Monday, 9 January 2011...
...nikako da stignem do te priče, obično me nešto zamaje pa mi promakne...ali večeras je Sveti Stefan, slava na koju ne idem u goste ali je se uvek setim...
...slika prva...godina '92, sedela sam u svojoj sobi i učila obligacije...ko je među vama studirao prava ili prošao barem jedared pored žute zgrade u Bulevaru, zna da je to alfa i omega tih studija...dakle, 9.januar, ovo isto vreme...negde oko 9 uveče...u samo mojih 12 kvadrata zvukom se smestio Radio Pingvin, kao back up Oblak u pantalonama, ja u zimskoj jakni, pokrivena do brade, s rukavicama bez prstiju da mogu da okrećem strane, sedim u drvenoj, crvenoj stolici za ljuljanje...ispod nogu kalorifer koji duva bez snage...zajedno, dišući, dobacujemo do temperature od 12C stepeni...u living rumu moj tata...stajling sličan...zimska jakna, Lio jorgan made in Osijek, ušuškan, u trosedu imena Bošnjački, koji su mama i on uzeli na kredit u vreme dok se nisu kupovali brendovi nego samo najobičniji kreveti...gleda Dnevnikov dodatak i čeka da za dve godine dobije dijabetes...
...učim punom parom, već navežbana da se iz svega isključim, nije mi ni teško...to mi je posao...jer, znam da dolazi bolje vreme...
...slika druga...2000.godina, leto...neko sa kim sam delila život biva uhapšen na parkingu novobeogradske policije, u zločinačkom pokušaju da registruje auto...kriv zato što je novinar, kriv zato što se zamerio Milovanu Bojiću, kriv zato što nije bio dovoljno važan da ga ubiju kao što su ubili nekog drugog...i nije bio jedini u tom apsu...i nije bio jedini koji tamo nije imao šta da jede ako se izuzmu barena jaja, bajat hleb i nekakav smrdljivi kupus...i nije to bilo do nemanja hrane...bilo je do neslobode...koja je doista najviša cena za običnu, malu ideju o tome da se život živi po meri istine... i nosila sam svaki dan ručak u Padinsku skelu, nije mi bilo teško...a i što bi, to je bio deo paketa&pakta...a i znala sam da dolazi bolje vreme...
...slika treća....novembar 2002...aerodrom Surčin...Nikola Tesla je još čekao svoj trenutak...na putu u Mastriht, na neku EU činovničku naučnu zabavu...za dva dana puta - mali kofer...novi, crveni, kupljen na Buvljaku...tvrd, sa crnim tačkicama, na njemu piše marka...nikad nisam zapamtila koja ali mi se činilo zabavnim da mu tepam Feng Šui...ja od onih što tepaju stvarima da bi im duže trajale...biće da je stoga sa mnom do dana današnjeg...fucnut ali Feng...tik ispred mene u redu, isti takav...samo na njemu piše Šanel...podignem pogled da osmotrim vlasnicu dalje od crnih čizama sa visokom štiklom i ugledam još i pripadajući kaput sa krznenom kragnom, crnu feniranu kosu na kacigu, i ruku koja ga vuče...nokti crveni, špicasti...gledam i ne verujem...Mira Marković, uz nju snaja Milica, mali Marko i čuvar leđa u vidu pripadnika Službe...ona posećuje muža u zatvoru, nosi provijant, i nije prkosna kao što sam ja bila, samo tako nepartizanski nadmena...
...i objave maglu u Amsterdamu...i mi tako sednemo u aerodromski restoran, s one strane pasoške kontrole...mali free shop, tad nerenovirani kafe...nema se kud a sto do stola...i piljim kao nezdrava i neizgovoreno kažem...e sad znate kako je to...i mislim kako je život zajeban igrač, za nepune dve godine promenile smo uloge...deli nas sve što može da nas deli...a opet u jednoj tački smo se susrele, iako ona pojma o tome nema...jedino što je njihov paket bio post paid...nisu se zeznuli sa prepaidom... a kofer isti, realno...i nije mi bilo neprijatno, zato što sam upravo tad, ako ne ranije, naučila da se sve vraća i da se sve plaća...a i znala sam da dolazi bolje vreme...
...slika četvrta...gledam na RTS, čini mi se, baš sinoć Milovana Bojića, slobodnog čoveka, crnogorskog liječnika, ratnog ministra zdravlja, preispoljnog ološa u vulmark odelu, u borbi za prava Vojislava Š...gledam...i mislim se...ja sam sve naučila baš onda kad je trebalo...u međuvremenu čak i to da je moja linija od obligacija do Feng Šui kofera bespogovorno i jedino moguće...prava...
...samo me još kao malo muči ovo sa boljim vremenima...
...nikako da stignem do te priče, obično me nešto zamaje pa mi promakne...ali večeras je Sveti Stefan, slava na koju ne idem u goste ali je se uvek setim...
...slika prva...godina '92, sedela sam u svojoj sobi i učila obligacije...ko je među vama studirao prava ili prošao barem jedared pored žute zgrade u Bulevaru, zna da je to alfa i omega tih studija...dakle, 9.januar, ovo isto vreme...negde oko 9 uveče...u samo mojih 12 kvadrata zvukom se smestio Radio Pingvin, kao back up Oblak u pantalonama, ja u zimskoj jakni, pokrivena do brade, s rukavicama bez prstiju da mogu da okrećem strane, sedim u drvenoj, crvenoj stolici za ljuljanje...ispod nogu kalorifer koji duva bez snage...zajedno, dišući, dobacujemo do temperature od 12C stepeni...u living rumu moj tata...stajling sličan...zimska jakna, Lio jorgan made in Osijek, ušuškan, u trosedu imena Bošnjački, koji su mama i on uzeli na kredit u vreme dok se nisu kupovali brendovi nego samo najobičniji kreveti...gleda Dnevnikov dodatak i čeka da za dve godine dobije dijabetes...
...učim punom parom, već navežbana da se iz svega isključim, nije mi ni teško...to mi je posao...jer, znam da dolazi bolje vreme...
...slika druga...2000.godina, leto...neko sa kim sam delila život biva uhapšen na parkingu novobeogradske policije, u zločinačkom pokušaju da registruje auto...kriv zato što je novinar, kriv zato što se zamerio Milovanu Bojiću, kriv zato što nije bio dovoljno važan da ga ubiju kao što su ubili nekog drugog...i nije bio jedini u tom apsu...i nije bio jedini koji tamo nije imao šta da jede ako se izuzmu barena jaja, bajat hleb i nekakav smrdljivi kupus...i nije to bilo do nemanja hrane...bilo je do neslobode...koja je doista najviša cena za običnu, malu ideju o tome da se život živi po meri istine... i nosila sam svaki dan ručak u Padinsku skelu, nije mi bilo teško...a i što bi, to je bio deo paketa&pakta...a i znala sam da dolazi bolje vreme...
...slika treća....novembar 2002...aerodrom Surčin...Nikola Tesla je još čekao svoj trenutak...na putu u Mastriht, na neku EU činovničku naučnu zabavu...za dva dana puta - mali kofer...novi, crveni, kupljen na Buvljaku...tvrd, sa crnim tačkicama, na njemu piše marka...nikad nisam zapamtila koja ali mi se činilo zabavnim da mu tepam Feng Šui...ja od onih što tepaju stvarima da bi im duže trajale...biće da je stoga sa mnom do dana današnjeg...fucnut ali Feng...tik ispred mene u redu, isti takav...samo na njemu piše Šanel...podignem pogled da osmotrim vlasnicu dalje od crnih čizama sa visokom štiklom i ugledam još i pripadajući kaput sa krznenom kragnom, crnu feniranu kosu na kacigu, i ruku koja ga vuče...nokti crveni, špicasti...gledam i ne verujem...Mira Marković, uz nju snaja Milica, mali Marko i čuvar leđa u vidu pripadnika Službe...ona posećuje muža u zatvoru, nosi provijant, i nije prkosna kao što sam ja bila, samo tako nepartizanski nadmena...
...i objave maglu u Amsterdamu...i mi tako sednemo u aerodromski restoran, s one strane pasoške kontrole...mali free shop, tad nerenovirani kafe...nema se kud a sto do stola...i piljim kao nezdrava i neizgovoreno kažem...e sad znate kako je to...i mislim kako je život zajeban igrač, za nepune dve godine promenile smo uloge...deli nas sve što može da nas deli...a opet u jednoj tački smo se susrele, iako ona pojma o tome nema...jedino što je njihov paket bio post paid...nisu se zeznuli sa prepaidom... a kofer isti, realno...i nije mi bilo neprijatno, zato što sam upravo tad, ako ne ranije, naučila da se sve vraća i da se sve plaća...a i znala sam da dolazi bolje vreme...
...slika četvrta...gledam na RTS, čini mi se, baš sinoć Milovana Bojića, slobodnog čoveka, crnogorskog liječnika, ratnog ministra zdravlja, preispoljnog ološa u vulmark odelu, u borbi za prava Vojislava Š...gledam...i mislim se...ja sam sve naučila baš onda kad je trebalo...u međuvremenu čak i to da je moja linija od obligacija do Feng Šui kofera bespogovorno i jedino moguće...prava...
...samo me još kao malo muči ovo sa boljim vremenima...
Drugarice, citam ovo sto si srocila, posebno me pogodio kraj...kao da mi citas misli...i mene kopka to o boljimm vremenima!
ОдговориИзбришиM