Kad kažem Beograd...

...prolazim ulicom, brzim korakom, nizbrdo...napolju pravo prolećno veče...prohladno ali ne i hladno, vetar ali ne neprijatan, bez kiše i skoro kao da fali...na platou ispred nebodera u kojem danju žive banke, na zidiću okrznem pogledom siluetu čoveka zamotenog u teget-plavo ćebe, pokrivenog preko glave...bila sam dovoljno blizu da čujem kako jeca...nekako teško, grcajući...pomislila sam da je možda lud, ne zato što plače ili živi na ulici...ne znam zašto, samo mi se učinilo da bi se sva ta tuga mogla i tome pripisati...pa me pogodilo što sam nekad davno, tek tako,  uvrtela da je stvarno blago ludima, kako to umeju da kažu...setila sam se i kako sam gledala Van Gogove slike i mislila da ništa tegobnije u životu nisam videla...iz svih onih jarkih boja izbijala je muka s kojom je živeo...eto to mi je prošlo tog proleća kroz glavu i nisam odmakla ni pet koraka, a zaplakala sam...isto tako teško i gorko...

...bio je jun, lipe su mirisale naokolo, sunčani i topli dani su polako prestajali da budu čudo...svako veče, posle predavanja, šetale smo gradom i tražile neki trenutak mira, izdvojenosti od svih, od kojih se u takvim prilikama, inače, uteći nije moglo...sedele smo u parku, na klupi do duboko u noć i smejale se kao nikada u životu...znate onaj smeh kojeg se u jednom trenutku uplašite...da ne sluti na nešto, na neki kijamet u našim životima...tako nekako...i kad god prođem tim parkom toga se setim...i nasmejem...široko...

...gomila ljudi unaokolo, nepoznati, neprijatelji, neprijatni...prijatni, prijatelji, poznanici...svi nesvesni statisti u storiji o zanesenosti, parčetu slobode, trenutku sreće, strašnim snovima i besanim noćima, o pristajanju na obmanu i obmanjivanju o pristajanju...istovremeni početak i kraj priče koja je, između, trajala godinama...i svaki dan duži od tih par dana bio je suvišan jer je koštao previše, kao što uvek prividi i odsustvo časti koštaju...

...zadimljeni pab, najbolje pivo na svetu, uvek isti ćošak...između dva susreta živimo svoje živote, a onda jednom ili dva puta godišnje sve što nam je tako veliko i važno, što nas muči ili veseli stane u tri jezika i dva sata priče...i bivše i sadašnje ljubavi, bivši i sadašnji poslovi, Muja i Hasa iz vica, ratovi razni, ljudi silni neki...i raziđemo se kao da se znamo ceo život, kao da ćemo se videti sutra, kao da nismo iz dve države, iz različitih decenija i priča...kao prijatelji...

...i sad vi mislite Beograd a ja vam kažem Brisel...

 ....#onokad neke ulice podelite s nekim i onda nisu više samo vaše...bilo da ste ušuškani u njih ili vam ih je neko odneo...