…danas, po drugi put ove nedelje, nisam imala struje u kući…kažu havarija I još jedno, višesatno isključenje…do devedesetih, meni je ta situacija bila jedna od omiljenih…kad smo bili mali, još jednu deceniju ranije, bile su restrikcije…neki se možda I sećaju…svaki deo grada je bio u nekoj grupi I jedva smo čekali da naša stigne na red…jer su se tada palile sveće, komšiluk je dolazio na druženje...mame su štrikale pod fenjerima na gas a tate igrale šah…a deca?… oblačenje pa napolje na sankanje, po mesečini u školskom dvorištu ili u još veću, nezamislivu avanturu…slalom na plastičnim skijicama po Botaničkoj bašti…
…e a onda su došle devedesete… I nestašice struje su izgubile svaki privid romantike...mi smo, na žalost, bili u povlašćenoj grupi…nisu nas gasili, pa se Dnevnik i njegov dodatak nisu tako lako mogli da anesteziraju…a I ne sećam se da je još nečeg bilo na televiziji…
…I ne bih to ni pomenula, da me današnji mrak nije vratio u to vreme…dok si fucking rekao keks…bila sam pobegla od kuće da ne sedim u prinudnoj gluvoći… samo što sam se vratila, ohrabrena svetlima, dohvatila sam se telefona…I dok sam tako blebetala, neko mi je zazvonio na vrata…a opšte je mesto da se danas vrata, jel te, nikom ne otvaraju…nikom ko se unapred ne zapljune…tako I ja, sa sluškom u ruci, provirim kroz špijuna…u hodniku mrak, neko ispred vrata, sa uključenom baterijskom …zvoni bez prekida…ja ipak odlučim da priupitam ko je, a čovek, zaklonjenog lica, kaže…ja sam… I poče da gura na vrata…odjavim se padrugi, otključam vrata I vidim komšiju sa gornjih spratova…preko osamdeset godina, visok, sed, sa engleskim, kariranim kačketom na glavi…gleda me u oči I ne vidi me…ja njemu dobar dan, jel vam nešto treba?...on meni, pa da uđem…pitam ga a zašto…a on meni mirno …tu živim…ja opet njemu, ovo je treći, vi ste gore…da, na petom, opet on anestezirnim tonom I evo, tu sam…Polako izgovorim još jedared, ovo je treći a na petom žive Marinkovići, vi ste još gore…pitam ga jel hoće da odem s njim do vrata, pristane iz cuga, lagano izgovorivši…izgleda da sam zaboravio kako se otključavaju vrata…bez reči se obuvam i izlazim…
…udjemo u lift, njemu ruka krene ka broju 8, I prene se nekako I izgovori…da, život je jako težak…ja lakonski, ma dešava se to…znate koliko stvari zaboravljam svaki dan, nekad ne znam ni gde mi je glava…on ćuti, uzdahnu I opet odluta…dolazimo pred njegova vrata, daje mi ključ u ruku da otključam…zaista ne ume…otvaram blindirana, teška, braon vrata…unutra njegova žena, tek par godina mlađa…gleda I ne progovara…oboje nemo zahvaljuju, on me tim strašnim, pogubljenim pogledom, izvučenim iz nekog drugog vremena, još jednom okrznu I reče…sve je ovo tako strašno…tako, tako strašno…i uđe unutra…
…bila je 1992.godina…rano proleće…vratila sam se s fakulteta I na ulazu u zgradu zatekla čitulju…na slici najlepša devojčica u ulici, mala Sandra…visoka, plavooka, plavokosa …do skoro s kikicama…imala je crveni poni bicikl, izvodila vratolomije na rolšuama, svake nedelje je sa mamom I tatom, visokim gospodinom koji je prvi nosio engleski, karirani kačket u ulici, išla na ćevape u Skoplje, kafanu iza ćoška…kao I mi s našim roditeljima…
…istina, tada, 1992. već nije bila ni tako mala…imala je 20…uletim zgranuta u gajbu, pitam brata šta se to dogodilo…ej bre, pa gde ti živiš…od prošle godine se zabavljala sa nekim lokalnim ološem, kriminalcem u pokušaju…preuzeo je neki kao jači lik…I droga I to ti je to, Bubi…mrak i devedeste…
...imam negde u Kancelariji, u ormanu, poster koji je crtao Bob Živković, za decu koja se plaše mraka...na slici samo jedan veliki uplašeni mrak, sa oblačićem u kojem piše "A kako znate da se mrak ne plaši vas?"...nekako je vreme da ga vratim na zid...
Нема коментара:
Постави коментар