...nema mnogo stvari oko kojih se baš, baš potresam...u stvari, ima ih ali se s vremenom radilo na odbrani and zaštiti...onako ježeći, izbacim bodlje i cool...ali, ponekad, odnekud, iskoči ponešto...
...juče ujutru, jurim u Knez Mihailovu da kupim novi memori stik za tričavih par tisuća, skoro u letu preskačući ženu bez kuće, koja u poderanim čarapama i nekom džemperiću, izubljenog, tužnog pogleda i raspuštene sede kose, sedi u ćošku, na ulici, među svojim kesama...okrznem je krajičkom oka, stresem se i posle deset sekundi je brišem iz sećanja...
...popodne, isto juče, u odlasku kod lekara, utrčavam na Slaviji u dvadesetdvojku, za mnom ulazi i troje romske dece...15 godina, 5 godina i 2 godine...svi musavi, debeljuškasti, crno im ispod nokata, vaške u kosi...prose i na prvoj stanici menjaju trolu...kažem sebi, buckasti su i zdravi, nije baš da treba da me grize savest što sam principijelno okrenula glavu...kao, ne prose za sebe...
...na sledećoj, ulaze jos dva dečaka...manjina ista, oni čisti, lepi...jedan desetak a drugi recimo 6 godina...ovaj mlađi zavija neku zastrašujuću melodiju, ja tako zamišljam opus Jašara Ahmedovskog štagod to bilo, a stariji se provlači sa kapom i skuplja kintu...ubacila sam 20 da properem savest...
...i kao što sam vam već rekla, nije me to sve baš izbacilo iz cipela...to su slike koje prolete bez zadržavanja, navežbalo se dilitovanje do ovih dana...
...a onda sam srela nekog koga dugo nisam videla... nekog nekad pametnog, vrednog, duhovitog, zgodnog...seli smo da na brzinu nadoknadimo propušteno...i sve je to naizgled i dalje...ali kažem ja, nešto si mi se promenio...kaže on, jesam, karakter mi se menja...pitam, šaljivo, jel s godinama...i dobijem udarac u želudac...pomiren sam sa mirenjem, tako nekako...znaš ono kad ti siromaštvo menja karakter a ti ne možeš ništa...ni sa siromaštvom ni sa karakterom...samo pustiš vreme da prolazi...#onokad otmenost ubije ježa...
Нема коментара:
Постави коментар