...ja sam, zna se to, prilično naopaka...meni se, recimo, nikada ne žuri iz Haga...ima tamo jedna fina kafana, u srcu grada, kod Grka koji navija za Olimpijakos...ako ste naši, onda je vaš biftek sočniji a pivo hladnije, zato što je za njega Srbija Duda Ivković...
...i sad zamislite nedelju, sunčano rano predvečerje i vreme provedeno tako da u njega mnogo toga nije stalo...ali jeste ono što je najvažnije...kad znaš da ti je neko prijatelj...pa smo se smejali novim dogodovštinama i tome što smo stari kraj zamenili ovim haškim, kad umesto u Staroj Hercegovini gluvarenje dogovaramo baš za ovde...tome kako uvek imamo o čemu da pričamo, kako smo dobri ispali, kako je sve dobro ispalo...i svaki minut, do poslednjeg je utrošen....jer su holandski vozovi tog vikenda išli ranije od reda vožnje...ili u najgorem slučaju na vreme...
...do Brisela, kažu, obavezno presedanje u Roterdamu, pa još jedno u Bredi...u vagonu, naspram, sede dvojica... Flamanac, plav i montiran, turio sluške u uši i kulira iza naočara... Portugalac ćaska telefonom, uz svaku treću "anyway" i "make me young and beautiful", krajičkom oka prateći kako mu ide ta sitna provokacija...mislim, tolstojevski, kako svi sredovečni bračni parovi liče jedni na druge...odjedared, s perona nesnosna buka...navijačka, jer je tako zvučalo...igram se dedukcije…stotine mladih, pola devojke, niko stariji...ideja o huliganima s tribina otpala je poaroovskom brzinom, zbunjeno se pitam ko su sad pa oni...
...sa razglasa nam je rečeno da će voz kasniti pola sata dok se svi ti klinci skupe iz još dva voza koji pristižu...smrklo se, uveliko je prošlo deset...neki su već uleteli i posedali unaokolo...gledala sam ih tako bučne, pomalo nevaspitane i poprilično pijane i razrađivala moju omiljenu teoriju o tome koliko je kockica u različitima sudbinama i istorijama moralo da se složi da bi nam se putevi mimoišli u nekakvoj Bredi...i nehajno pratila gurkanje njih pedesetak na peronu ispod prozora...i videla ulazak i tog poslednjeg voza koji se čekao I to da je nastalo neko neprirodno komešanje i cika...isključeni su peronski monitori, a posle desetak minuta glas staničnog velikog brata je naredio da svi napustimo vozove i stanicu na zahtev policije...
...nastala je neopisiva gužva, veliko železničko čvorište al je čekaonica manja od one u Petrovaradinu...uklizala sam pred zatvaranje jedinog otvorenog kioska i kupila flašicu vode...blagoutrobije pa po informacije verbalnim napadom na najbliže službeno lice...policajac, sav u čudu, reče dogodilo se ubistvo...momak je nastradao...iako je ličilo na samoubistvo biće ipak da su ga gurnuli pod voz, kaže on…istražitelji su tu i treba im najmanje dva, tri sata da završe uviđaj, stao je saobraćaj između Belgije i Holandije...
... zgranuta ja i još par nas, odraslih ili bar nepripadajućih tinejdžerskoj elementarnoj nepogodi koja je nastavila veliki rejv parti s kojeg su svi došli, kao da se ništa ne događa...haos u gradiću u kojem su svetla pogašena još u 23h...nigde da se sedne, toaleti pod žutim policijskim trakama kao ničija zemlja...par stotina ljudi se tiska naokolo, policajci, vatrogasci, snimatelji...svi u fluorescentnim prslucima, jure kao muve bez glave...
...manjina, u kojoj sam, je šarolika...meksički bračni par dvadesetogodišnjaka koji putuje Evropom, on s dredovima a ona trudna, slovački diplomata, danska studentkinja, Amer, par belgijskih i nemačkih penzionera...gadljiva sam na ideju da sedim na podu stanice ili na trotoaru, da upotrebim unesrećeni javni pisoar, onaj što kad ste unutra svi mogu da vam vide cipele...nervira me što trudnici neće niko da ustupi jednu od četiri stolice na stanici...što ih nije briga što jednog od njih više nema, što urlaju, bacaju đubre svuda oko sebe...još su deca a u low life rastu...
...toalet obližnjeg skupog hotela sam iskoristila tek pošto sam recepcionaru koji se iznutra zaključao, odigrala tačku "Kraljica Draga ni mrtva u pisoar ne ide", sa plakanjem u dva čina...a u sebi se mislila...e baš to…
...oko dva su otvorili peronske kapije i rekli da svi hvatamo voz za Rozental...i opet ja prva ulazim u vagon, klasa isto prva...za mnom trojica, sve komentarišući kako imamo karte za drugi razred...ja najpe na srpskom kažem ma pazi da neće da me izbace pa na engleskom WTF...i posedamo taman, kad se opet začu stampedo...
…popizdela, prilazim jedinom grmalju među njima i kažem da su im tinejdžeri realno nepodnošljivi i nije da ih se plašim, samo ne mogu više da ih smislim i da sam odlučila da putujem s njima...i taj veliki me zagrli i povuče na sedište do sebe...ne brini, i mi ćemo do Belgije...i pita odakle sam...na moje iz Srbije, dva metra visine, narandžasti ‘olandski dres i čiroki frizura na glavi preobraziše se u micu koja izgovara:"Gelko Jokosimovic!?"..."treće mesto, odlična pesma, ona mala crna, Marija...kakav glas"...ja gledam i ne verujem...druga dvojica, isto momak i momak, kažu da su sinoć pravili žurku u čast Evrovizije i da je njihovoj zemlji najveći nacionalni neuspeh što nikad nisu bili ni blizu...tešim ih, šta ću...kad su me pitali šta radim, rekla sam sopstvene zabave radi da sam učiteljica, i da sam navijala za Kaliopi...to im sve bilo ok...baš...
...voz ponovo staje, presedanje po stoti put...železničar je postao skretničar..."for Brussels - follow him" i gurka me ka najvišem koji zna put...dva vagona i 11 putnika...na prvoj stanici rastajem se od drugara, kažem ako je Roben igrao finale Lige šampiona i pevanjem ćete jednom stići dotle, do not worry...
...i konačno, na Centralnu stanicu u prestonicu stižemo posle tri...tetka iz Gane, da ne kazem Ganjanka, Amer koji stažira u UNDP, dvoje Španaca i ja...krećemo ka izlazu...i ćorak, zaključan...i drugi, treći...svi...nigde nikog, stanica miriše na čisto, na deterdžent...čeka jutro u miru...pada odluka da vrištimo, meni više leži da psujem na srpskom...i konačno stiže, iz daleka, čuvar...svima po papir kojim možemo da tražimo da nam vrate lovu za karte zbog čitave zbrke...
...idući ka hotelu, ka Zmajevom gnezdu, šetam pustim Grand placom, pa pored Berze, Bulevarom Adolf Maks...i umesto spavanja, pod tuš, bacanje krpica u kofer, doručak i pravac na jutarnji let za Beograd...primetila sam da se brže pakujem kad na ruskom satelitskom kanalu, predsednik Srbije daje intervju u kojem rusku dijasporu obaveštava gde mu je srce, šta neće i sa kim neće...a beli listić mu u reveru...
...i da na kraju ne zaturim...žao mi je tog momka iz Brede i njegove majke koja je bez glasa i gotovo neprimećena prošla ka šinama...iako bih ja da naša deca nisu kao njihova, ona je baš kao naše mame...i da ne bude ovo priča bez tata, moj je, kad sam mu pričala sve ovo i izjavila da nikad pre toga čula nisam za tu Bredu, primetio da je to zato što nisam učila geografiju po kladionicama...inače bi znala, ti što se praviš važna kad se napraviš pametna pa kažeš da je geografija sudbina...
..#onokad te voze ujedinjeni prevoznici Beneluksa...
...imaju zajednička
sećanja...da je drug Tito poklonio bambija obdaništu u kojem su se prvi put
srele, pa da se himna škole zvala "Heroj Vlada mrtav nije", i Ljubice
Radovanović, istoričarke, koja je u prvom razredu prvog dana novog sveta rekla
"dobar dan kolege, srednja škola nije obavezna" pa su isto pomislile
da baš tad počinje ozbiljan život...zajedno su pojele tisuću krempita u
poslastičarnici jednog ministra kulture, završile fakultete s zbirom prosečnih ocena 29, sve su kume jedna drugoj...kad im se saberu putevi pokrile su ceo
svet, kad im se sabere koga poznaju - poznaju sve, kad im se sabere koliko su
razgovarale međusobno - na to im otišlo
četvrt života...
...u malom dvorištu u
koje se izlazi na sporedna vrata, tik uz ogradu Botaničke bašte, u guvnu, onom
većem, gde se igralo "Ide maca oko tebe" ostala su da čekaju
ponedeljak četiri pink plastična hulahopa...
