петак, 2. март 2018.

Романсирана богохулна љубавна крими прича

Све је кренуло по злу кад су им одсекли храст. Стајао је и вазда био сеоски запис, на истом месту шесто година, и пре него што је то постала ливада Маркељића. Кад је решено да туда мора аутопут, продали су и земљу и кућу и храст. Јер прогрес не бира.
А онда се село побунило. „Тај цер, старији је од града триста педесет година, па ће сад гилиптери да га руше“, негодовало се код Миће у кафани. Сви су били уверени да ће их силни јад задесити ако дрво падне и није било тих пара за које би му неко са тестером пришао. Решили су да оду код попа, пароха локалне цркве. Да Црква каже да запис не да. Но, поп Јордан, кажу душеван неки човек, а још и наочит, одлучио је да се не меша. Поручио им је да је Патријаршија рекла да је њима потаман и да им дају део стабла кад га отфикаре да би посадили нови, освештају га и то је то. Нових шесто година може да крене испочетка. Одржао је поп и некакву молитву, па отписао запис. Тако су рекли. А иначе, душеван неки човек. Вољан да помогне свима, чак и лудом Миловану. Милован, вечити сеоски нежења, знали су то сви, био је помало фаличан.
Село је одувек имало разних, али он је био први који је у мајчиној хаљини на пут изашао кад је још дечко био. Бранила га је тад једино стрина Славка, највећа инаџијка у фамилији. Рекла је, па макар сви пукли, да му лепо стоји тај шарени циц и нека га, нек он ту хаљину носи, кад су им већ сва женска деца задњице у фармерке увукла. Послали га, ипак, по савету њеног мужа, чиче Миловановог, заставника у пензији, у Богословију, да се прибере. И вратио се као вероучитељ. И даље луд, па није дуго у школи потрајао. Ипак, поп Јордан је и за њега увек имао времена. Често су у шуму замицали, дискутујући. Људи су се на то већ навикли. Милован, мало луд, а поп Јордан увек душеван. Обојица верујући, па то мора да је била тема. Јер шта би друго било. А и селу сваког чуда таман за три дана. Само је баба Мара, најстарија сиротиња сеоска, једном, кад су јој на неком комишању дали две чаше вруће ракије, рекла: “Мико“, обраћајући се свима именом за све, „ У моје време то се из шуме изгонило а не у шуму ћерало.“
Недуго затим, срушили су храст. Ноћу, криомице, страни неки људи. И живот је претио да га људи забораве. А онда су га се једног дана сви сетили. Јер тада је кренуло по злу. Кад си поп Јордан и луди Милован осванули као вест у новинама. „Ухапшени поп и вероучитељ трансвестит са четрдесет и два килограма дроге!“ И док су сви говорили о криминалцима, село је знало. Реч је, заправо, била о романси

1 коментар:

  1. HaHa... sjajno! Ništa lepše od dobrih insajderskih informacija sa lica mesta...:)
    I neka je večna slava starom hrastu, dobro je to drvo bilo, kao i život pod njegovom krošnjom...

    ОдговориИзбриши