U najvećoj seoskoj ulici večeras je bila uobičajena gužva. Sa glavnog puta, obalne magistrale Južne provincije, jedno za drugim u Unavatunu mahnito su skretala svakojaka vozila. U krkljancu između tuk-tukova, automobila i mopeda, koji su se jedva mimoilazili na tri metra širokom asfaltu, nije mi se dalo nimalo da pohitam.
Usput mi je svaki ćošak bio već toliko poznat, da sam jedva obraćala pažnju na bilo šta. U pravilnim razmacima izgovarala sam "Ne, hvala", unapred uzvraćajući na neizrečena dobacivanja u prolazu: "Taksi, madam? Tuk-tuk?"
Desno niz put, uglavljena između dva kućerka, nalazi se najveća seoska tezga sa južnim voćem i povrćem. Po navici sam u prolazu, kao na Bajloniju, odmerila paradajiz, a potom meni i dalje nebične plodove džekfruta i guave, sve bezglasno negodujući kud se dede onoliki mango od prošle nedelje i dokle više ta nestašica. Na levoj strani, preko puta, dve ili tri prodavnice japanskih superdraj i sestrinskih kalifornijskih holister majica. Za po pet evra umesto za pedeset i pet, kao što im zakoni hipsteraja nalažu kad jednom preplivaju okean... Potom sledi red restorančića, podjednako neuglednih, ali veoma čistih i uvek gotovo punih.
Na terasi do ulice, u jednom od dva u kojima sam redovni gost, gde se u selu jede najbolji roti, nešto mi se večeras učinilo neobičnim. I vrednim zastajanja. Umesto stranaca koji jedu "the very best small srilankan dish", kako im reklamni natpis kaže, sedelo je nekoliko žena iz sela. Unutra, iza širom otvorenih duplih vrata, svetla su, kao i uvek bila upaljena, raznobojne led-svetiljke uobičajeno su treperile,sve ostalo bilo je drugačije. Stolovi su bili spojeni na sredini, a na njima je bio razmešten veliki beli krevet posut laticama ružičastog i crvenog hibiskusa i ljubičastog cveta lotosa. U sredini te neobične postelje, pak, ležala je seda starica kose vezane u punđu, obučena u beli sari, ruku prekrštenih na grudima. Nekoliko trenutaka nisam mogla da odvojim pogled od tog pokrova. Ne zato što još nikad nisam srela Smrt. Jesam, znamo se već dugo. Nego zato što mi je prvi put izmamila osmeh.
Nikada, naime nisam videla ništa toliko neprilično kao Smrt na korzou u Unavatuni. Bakica, koja je do pre koji dan sa dva štapa jedva prelazila ulicu kako bi došla do budističkog hrama na molitvu, otišla je konačno svojim putem. Bez štapova. I sad, u novom životu, odnekud gleda kako na dva metra od Smrti, uglavljene posred restorana koji vode njene dve unuke, prolaze ljudi koji za nju ni najmanje ne haju. Sa okolnih razglasa čuje se restoranska muzička kakofonija, vozači trube redom jedni drugima jer su migavci ovde uveliko precenjeni, turisti na bar desetak jezika pretresaju kako da donesu epohalno važne odluke - gde da se večera, šta za doručak, koja plaža, da li vino, pivo ili kokain domaće proizvodnje. A na Smrt niko ne daje ni pet para. Iako se večeras baš lepo uparadila i izašla, bez ikakve mane, pravo na glavnu štraftu.
Glasno sam se nasmejala, usput prekstila onako kako moj Bog nalaže i krenula dalje. Jer odluka je pala. Za večeru ananas sa kiselim mlekom. Takav je danas bio dan. Malo kiseo i prilično žut.
Usput mi je svaki ćošak bio već toliko poznat, da sam jedva obraćala pažnju na bilo šta. U pravilnim razmacima izgovarala sam "Ne, hvala", unapred uzvraćajući na neizrečena dobacivanja u prolazu: "Taksi, madam? Tuk-tuk?"
Desno niz put, uglavljena između dva kućerka, nalazi se najveća seoska tezga sa južnim voćem i povrćem. Po navici sam u prolazu, kao na Bajloniju, odmerila paradajiz, a potom meni i dalje nebične plodove džekfruta i guave, sve bezglasno negodujući kud se dede onoliki mango od prošle nedelje i dokle više ta nestašica. Na levoj strani, preko puta, dve ili tri prodavnice japanskih superdraj i sestrinskih kalifornijskih holister majica. Za po pet evra umesto za pedeset i pet, kao što im zakoni hipsteraja nalažu kad jednom preplivaju okean... Potom sledi red restorančića, podjednako neuglednih, ali veoma čistih i uvek gotovo punih.
Na terasi do ulice, u jednom od dva u kojima sam redovni gost, gde se u selu jede najbolji roti, nešto mi se večeras učinilo neobičnim. I vrednim zastajanja. Umesto stranaca koji jedu "the very best small srilankan dish", kako im reklamni natpis kaže, sedelo je nekoliko žena iz sela. Unutra, iza širom otvorenih duplih vrata, svetla su, kao i uvek bila upaljena, raznobojne led-svetiljke uobičajeno su treperile,sve ostalo bilo je drugačije. Stolovi su bili spojeni na sredini, a na njima je bio razmešten veliki beli krevet posut laticama ružičastog i crvenog hibiskusa i ljubičastog cveta lotosa. U sredini te neobične postelje, pak, ležala je seda starica kose vezane u punđu, obučena u beli sari, ruku prekrštenih na grudima. Nekoliko trenutaka nisam mogla da odvojim pogled od tog pokrova. Ne zato što još nikad nisam srela Smrt. Jesam, znamo se već dugo. Nego zato što mi je prvi put izmamila osmeh.
Nikada, naime nisam videla ništa toliko neprilično kao Smrt na korzou u Unavatuni. Bakica, koja je do pre koji dan sa dva štapa jedva prelazila ulicu kako bi došla do budističkog hrama na molitvu, otišla je konačno svojim putem. Bez štapova. I sad, u novom životu, odnekud gleda kako na dva metra od Smrti, uglavljene posred restorana koji vode njene dve unuke, prolaze ljudi koji za nju ni najmanje ne haju. Sa okolnih razglasa čuje se restoranska muzička kakofonija, vozači trube redom jedni drugima jer su migavci ovde uveliko precenjeni, turisti na bar desetak jezika pretresaju kako da donesu epohalno važne odluke - gde da se večera, šta za doručak, koja plaža, da li vino, pivo ili kokain domaće proizvodnje. A na Smrt niko ne daje ni pet para. Iako se večeras baš lepo uparadila i izašla, bez ikakve mane, pravo na glavnu štraftu.
Glasno sam se nasmejala, usput prekstila onako kako moj Bog nalaže i krenula dalje. Jer odluka je pala. Za večeru ananas sa kiselim mlekom. Takav je danas bio dan. Malo kiseo i prilično žut.
Divan ti je tekst doktorice... :*
ОдговориИзбришиDoktorica cveta od pohvale :)
ОдговориИзбришиSjajno
ОдговориИзбриши