Романсирана богохулна љубавна крими прича

Све је кренуло по злу кад су им одсекли храст. Стајао је и вазда био сеоски запис, на истом месту шесто година, и пре него што је то постала ливада Маркељића. Кад је решено да туда мора аутопут, продали су и земљу и кућу и храст. Јер прогрес не бира.
А онда се село побунило. „Тај цер, старији је од града триста педесет година, па ће сад гилиптери да га руше“, негодовало се код Миће у кафани. Сви су били уверени да ће их силни јад задесити ако дрво падне и није било тих пара за које би му неко са тестером пришао. Решили су да оду код попа, пароха локалне цркве. Да Црква каже да запис не да. Но, поп Јордан, кажу душеван неки човек, а још и наочит, одлучио је да се не меша. Поручио им је да је Патријаршија рекла да је њима потаман и да им дају део стабла кад га отфикаре да би посадили нови, освештају га и то је то. Нових шесто година може да крене испочетка. Одржао је поп и некакву молитву, па отписао запис. Тако су рекли. А иначе, душеван неки човек. Вољан да помогне свима, чак и лудом Миловану. Милован, вечити сеоски нежења, знали су то сви, био је помало фаличан.
Село је одувек имало разних, али он је био први који је у мајчиној хаљини на пут изашао кад је још дечко био. Бранила га је тад једино стрина Славка, највећа инаџијка у фамилији. Рекла је, па макар сви пукли, да му лепо стоји тај шарени циц и нека га, нек он ту хаљину носи, кад су им већ сва женска деца задњице у фармерке увукла. Послали га, ипак, по савету њеног мужа, чиче Миловановог, заставника у пензији, у Богословију, да се прибере. И вратио се као вероучитељ. И даље луд, па није дуго у школи потрајао. Ипак, поп Јордан је и за њега увек имао времена. Често су у шуму замицали, дискутујући. Људи су се на то већ навикли. Милован, мало луд, а поп Јордан увек душеван. Обојица верујући, па то мора да је била тема. Јер шта би друго било. А и селу сваког чуда таман за три дана. Само је баба Мара, најстарија сиротиња сеоска, једном, кад су јој на неком комишању дали две чаше вруће ракије, рекла: “Мико“, обраћајући се свима именом за све, „ У моје време то се из шуме изгонило а не у шуму ћерало.“
Недуго затим, срушили су храст. Ноћу, криомице, страни неки људи. И живот је претио да га људи забораве. А онда су га се једног дана сви сетили. Јер тада је кренуло по злу. Кад си поп Јордан и луди Милован осванули као вест у новинама. „Ухапшени поп и вероучитељ трансвестит са четрдесет и два килограма дроге!“ И док су сви говорили о криминалцима, село је знало. Реч је, заправо, била о романси

Iz pisma drugu na beogradskoj zimi...

... Na prašnjavom putu u Mirisi, u povratku sa plaže meni najlepše na svetu, stoji nas desetak, sinoć, čekajući autobus. Nailazi jedan, krcat. Skoro svi domoroci potrpali su se uz gurku, da stanu makar na stepenike na ulazu jer se vrata ionako nikada ne zatvaraju. Na stanici, obeleženoj žutom trakom na asfaltu, ostajemo samo jedan gospodin, izgledom recimo činovnik lokalne banke i ja, odlučni da sačekamo drugi u kojem je manja gužva. Neki minut kasnije velikom brzinom približio se plavi veliki autobus marke lejland i oboje smo uskočili u njega. Bukvalno.
Naime, autobusi u Šri Lanki nikada ne staju u potpunosti osim na poslednjoj stanici. Na putniku je da bude spretan ako mu je do vožnje. Unutra nema mesta za sedenje ali sam se uglavila odmah desno od vrata i sa obe ruke uhvatila za pregradu iznad sedišta, namenjenu ručnom prtljagu. Jer, nije mi prvi put da se vozim u cejlonskim autobusima. Kad nema sedenja ovaj položaj obećava da ću ostati na nogama do kraja.
Vožnja međugradskim prevozom u trajanju od pola sata, za oko 40 kilometara izgleda ovako: sto kilometara na sat postiže se iz mesta za tri sekunde, majstor vozi slalom u punoj brzini između motociklista, tuk-tukova, kamiona i automobila. Posebno je važno da pretekne konkurenciju, pa je svaki autobus na putu meta. Najviše bodova u toj imaginarnij igrici izgleda da donosi ako pretiče u punoj brzini, a u oštroj krivini. Kumulativno.
Unutra nas je bilo između stotinu i hiljadu, sve je otvoreno jer promaja u javnom prevozu u Šri Lanki glavu čuva. Vozač, muškarac u ranim tridesetim, ipak je imao natprosečno stila: obložio je radno mesto lila jambolijom, nasuprot uobičajenoj sintetičkoj imitaciji crne ovčije kože ili lažnom tigru. Metroseksualizam je globalna pojava, jasno kao dan. Na šoferki sa unutrašnje strane vakum zakačaljkom, onom kojom mi obično neuspešno kačimo kuhinjske krpe jer se začas odlepe od površine, visi plastični grozd u prirodnoj veličini i još trojca malenih plišanih meda - ružičasti, crveni i žuti sa srcolikim natpisima "I love you". Zlatna statua Bude koji sedi nameštena je levo od volana, a ispred nje je lepo složen aranžman sa puđom, tradicionalnim ponudama u vidu prave lubenice osrednje veličine, papaje, jabuke, banane, manga i voćke zvane wood-apple (za koju mi je nekako bezveze da ti napisem drvena jabuka, iako je drvena ali uopšte nije jabuka). Jer nije red da se pred Budu ide sa škartom. Ostatak slobodnog prostora na staklenim površinama ukrasio je samolepljivim trodimenzionalnim plastičnim raznobojnim leptirima. I ružičasto-zlatnim istim takvim paunom. Eklektika in vivo. Tako nekako. Da stvarno gleda kuda vozi bio bi u problemu da išta vidi kroz tu gomilu. Ovako, Buda je srećan sa ekipom pa smo i mi svi srećni u njegovim rukama.
Naravno, vozač je desnu ruku izbacio na lakat napolje jer kako drugačije nego šoferski. Levom je sve vreme kucao poruke na mobilnom. Držeći se i dalje čvrsto, zapravo viseći sa plafona, nekako sam se naterala da verujem da autobus zna put sam. Ionako je prošao tuda milion puta. I da zažmurim kad majstor legne na sirenu koja ima zvuk brodske, jer to znači da ga neko nervira usput i da je nameran izgurati ga ustranu. A taj prizor ume da bude zastrašujuć za gledanje.
Kroz glavu mi je prolazila neka davna statistika pokupljena iz Zabavnika, koja kaže da u ovoj zemlji više ljudi strada od toga što im padne kokos na glavu nego u saobraćaju. Iz dokonosti, prebrajala sam na neviđeno koliko kokosovih palmi imam oko kuće. U skretanju misli sa ubitačne vožnje koja se, znamo sad to (hvala Zabavniku), uvek završi hepiendom, dosta su pomagale i raznobojne led-lampice koje svetlucaju u ritmu muzike sa ekrana. Svi putnici, posebno oni srećniji koji su zauzeli mesta na najlonskim plastificiranim sedištima, čak i ona rezervisana za sveštenstvo i trudnice (srećom, ovih poslednji nije bilo) hipnotisano su gledali lokalni bend obučen u karirana odela koji svira repertoar Brajana Vazda Dosadnog Adamsa. Očekivao bi čovek da sviraju svadbe po Kanadi, tako udiđeni. A ono im skandiraju mase u Lanki.
Ipak, moram to da ti kažem, bile su mi mnogo zanimljivije plasticne tapete kojima je oblepljena unutrašnjost autobusa. Ništa državotvorno, neke freske, Buda. Ništa, zamisli! Nego Čip i Dejl u natprirodnoj veličini, veveričije nasmejani baš kao njihov srpski sabrat Cipiripi. Gledaju sa tavanice, lakirani, nadmoćni jer im je i mesto u ovoj priči tako, i bukvalno iznad situacije.
Autobus je povremeno zastajkivao, kondukter žustro podsticao putnike da pohitaju uz "kvik, kvik, kvik" povike. Dok su ljudi izlazili i ulazili, začuđujuće uljudno i bez ikakve, pa i pritajene agresije, povremeno sam labavila stisak i čudila se kako sam već posle deset minuta napravila žuljeve na dlanovima kao da sam ručno kosila tvrdu julsku travu na Rudniku. I instant dobila upalu mišića u levoj nozi, jer sam njome uglavnom kočila u mestu pošto za desnu i nisam imala oslonac.
Kad sam konačno stigla do našeg sela, iskočila sam kao bez duše i duboko uzdahnula, prezirući sve te ljude na svetu belom koji dobrovoljno, zabave radi, idu na rolokoster.  Želudac mi je u nosu bio još dva sata, jos pet nisam mogla da pomislim na hranu jer ona, pre toga pojedena, skoro da se u potpunosti reinkarnirala. Kao što  lokalna verovanja i nalažu. Doista, ne za hranu.
I da, sve bih to nekako preživela kao što i jesam, al nokat na malom prstu kod šofera i konduktera, svaki od po dva ušiljena santimetra...pod raznobojnim led svetlima u ritmu Brajana Fucking Adamsa...E, to me dokusurilo.
Ipak, dorćolski rečeno Buda je car a karma je kraljica i sve je ovde okej. Nego ti pišem o ovoj strahoti da ne bude ja na plaži a vama u toj hladnoći - moša. Tek da se zna da za lepotu čovek mora i ovde da se pomuči. Prilično...

Smrt na korzou

U najvećoj seoskoj ulici večeras je bila uobičajena gužva. Sa glavnog puta, obalne magistrale Južne provincije, jedno za drugim u Unavatunu mahnito su skretala svakojaka vozila. U krkljancu između tuk-tukova, automobila i mopeda, koji su se jedva mimoilazili na tri metra širokom asfaltu, nije mi se dalo nimalo da pohitam.
Usput mi je svaki ćošak bio već toliko poznat, da sam jedva obraćala pažnju na bilo šta. U pravilnim razmacima izgovarala sam "Ne, hvala", unapred uzvraćajući na neizrečena dobacivanja u prolazu: "Taksi, madam? Tuk-tuk?"
Desno niz put, uglavljena između dva kućerka, nalazi se najveća seoska tezga sa južnim voćem i povrćem. Po navici sam u prolazu, kao na Bajloniju, odmerila paradajiz, a potom meni i dalje nebične plodove džekfruta i guave, sve bezglasno negodujući kud se dede onoliki mango od prošle nedelje i dokle više ta nestašica. Na levoj strani, preko puta, dve ili tri prodavnice japanskih superdraj i sestrinskih kalifornijskih holister majica. Za po pet evra umesto za pedeset i pet, kao što im zakoni hipsteraja nalažu kad jednom preplivaju okean... Potom sledi red restorančića, podjednako neuglednih, ali veoma čistih i uvek gotovo punih.
Na terasi do ulice, u jednom od dva u kojima sam redovni gost, gde se u selu jede najbolji roti, nešto mi se večeras učinilo neobičnim. I vrednim zastajanja. Umesto stranaca koji jedu "the very best small srilankan dish", kako im reklamni natpis kaže, sedelo je nekoliko žena iz sela. Unutra, iza širom otvorenih duplih vrata, svetla su, kao i uvek bila upaljena, raznobojne led-svetiljke uobičajeno su treperile,sve ostalo bilo je drugačije. Stolovi su bili spojeni na sredini, a na njima je bio razmešten veliki beli krevet posut laticama ružičastog i crvenog hibiskusa i ljubičastog cveta lotosa. U sredini te neobične postelje, pak, ležala je seda starica kose vezane u punđu, obučena u beli sari, ruku prekrštenih na grudima. Nekoliko trenutaka nisam mogla da odvojim pogled od tog pokrova. Ne zato što još nikad nisam srela Smrt. Jesam, znamo se već dugo. Nego zato što mi je prvi put izmamila osmeh.
Nikada, naime nisam videla ništa toliko neprilično kao Smrt na korzou u Unavatuni. Bakica, koja je do pre koji dan sa dva štapa jedva prelazila ulicu kako bi došla do budističkog hrama na molitvu, otišla je konačno svojim putem. Bez štapova. I sad, u novom životu, odnekud gleda kako na dva metra od Smrti, uglavljene posred restorana koji vode njene dve unuke, prolaze ljudi koji za nju ni najmanje ne haju. Sa okolnih razglasa čuje se restoranska muzička kakofonija, vozači trube redom jedni drugima jer su migavci ovde uveliko precenjeni, turisti na bar desetak jezika pretresaju kako da donesu epohalno važne odluke - gde da se večera, šta za doručak, koja plaža, da li vino, pivo ili kokain domaće proizvodnje. A na Smrt niko ne daje ni pet para. Iako se večeras baš lepo uparadila i izašla, bez ikakve mane, pravo na glavnu štraftu.
Glasno sam se nasmejala, usput prekstila onako kako moj Bog nalaže i krenula dalje. Jer odluka je pala. Za večeru ananas sa kiselim mlekom. Takav je danas bio dan. Malo kiseo i prilično žut.

Интензивна нега

Утрчала сам у оронулу зграду болнице. Квака на великим старинским улазним вратила висила је попут поломљеног крила неке птице. Као без главе пришла сам шалтеру крај којег је стајало двоје људи. Ситна жена у белом мантилу, лоше ошишане проседе кратке косе, седела је иза стакленог пулта и пиљила у лист папира пред собом. Прозвала је два имена. Када су се обоје одазвали, прибележила је то у списак и допустила им да прођу даље, поред шалтера, уз широке степенице. Преостала сам само ја. Упитно ме је погледала.

„Закаснила сам на почетак прозивке“, казала сам јој. „Дошла сам у посету Стевану Ђорђевићу.“ 

Бацила је поглед на десетак имена са списка и одмахнула главом. "Не можете код њега, већ му је стигла жена“, рекла је. „Пацијенти на интензивној нези имају право само на по једну посету дневно, од пола сата. Дођите сутра." Одложила је папир у фијоку.  

„Тата нема жену“, одговорила сам мирно, навикнута да у Србији мало шта иде без проблема.

„Слушајте, госпођо“, трудила се да буде стрпљива, „Не тражимо вам личне карте. Њему је дошла жена, тако је рекла. Отишла је горе и то једина посета Стевану данас. Дозвољен је улаз само једној особи, и то важи за сваког пацијента.”

Када ми је пре два дана зазвонио телефон усред важног састанка, најпре сам се изнервирала што га нисам утишала на време. Потом сам опазила и поруку која је стигла нешто раније. Оба пута био је мој брат. Писао је: “Тата је доживео срчани удар. Доктори кажу да су прогнозе лоше. Треба да дођеш“. На брзину сам се одјавила на послу. Успут, возећи се до куће, купила сам карту за први јутарњи лет. Већ сутрадан по подне стајала сам испред шалтера и испред ове жене, због које сам већ губила стрпљење. Трудила сам се, долазећи ту, да не будем тужна унапред, али сада је брана попуштала.

„Дошла сам с другог краја света“, рекла сам јој одлучно, са сузама у очима, “Хоћу да видим свог оца који је тешко болестан и немам намеру да одустанем.“

„У реду, нећу се ја с вама објашњавати“, рекла је попуштајући. „Идите горе до интезивне, па вас две то расправите са главном сестром.“

Попела сам се на спрат. На улазу у одељење још су чекали посетиоци за тај дан. Сви намрштени, у неизвесности. Жена с црвеним турбаном плакала је и уздисала гласно како јој, ето, не дају код мужа. Стала сам поред ње, држећи растојање. 

У том су се бела метална врата широм отворила. Изашла је сестра у кломпама и зеленом болничком оделу, са папирном заштитном капом која јој је покривала црвену косу везану у пунђу.

„Ко од вас тврди да је ћерка?“ изговорила је промуклим пушачким гласом, споро, као да јој је свега у животу преко главе.

"Ја", изговорила сам коракнувши ка њој.

"Ти ниси моја ћерка", вриснула је жена с турбаном и заплака још јаче: "Пусти ме код мог мужа!"

"Госпођо, нисте ни ви моја мајка, знала бих да јесте", одговорила сам јој трудећи се да будем прибрана. Сви који су чекали да посета коначно буде одобрена гледали су нас обе са негодовањем. Ипак, као да је њен очај немоћне особе придобијао наклоност већине.  "А ни тата није имао жену до пре четири дана, када смо се чули последњи пут", изустила сам већ изнервирано због осећања кривице које ме је обузело као да јој заиста не дозвољавам да види мужа. "А тешко да сте ми нова маћеха", заједљиво сам додала одустајући од намере да се обуздам.

"Питаћу пацијента кога очекује", пресудила је сестра, на пети се окренула и замакла унутра. После минут се вратила: "Чека сина!" 

"Али ја немам сина, имам само ћерку и то није ова овде", жена бризну у плач из свег гласа. Сада су ме већ сви гледали. 

"Које је годиште ваш муж?" досетила сам се да питам пре него што је све отишло предалеко. 

"А твој отац?" узвратила је без одговора. 

Људи су нас гледали као да играмо пингпонг. 

"Прва сам питала", рекла сам сад већ озбиљно сумњајући да је луда. 

"Мој Стеван је '47. годиште", одговорила је шмрцајући.  

"Е, а мој је десет година старији." Тријумфално сам се окренула ка сестри.

"Шта ви од годишта имате на лагеру?" 

Она је рекла '37. и случај је био решен. 

Жена с црвеним турбаном отишла је низ степенице потресено јецајући.  

Ушла сам у одељење интензивне неге. Доктор, млађи мушкарац, уморан од дежурства међу тешким болесницима, знатижељно је питао шта се то догодило. 

"Као у шпанској серији", одговорила сам му: "Ја сам свом оцу у ствари син, који је долазио јуче, а непозната госпођа која тврди да му је жена, мени није ни мајка ни маћеха. А сад ви мени реците шта ми је са татом?" 

Насмејао се грохотом. Потом се уозбиљио. "Ништа више није у нашим рукама", рекао је намештајући наочаре: "Искористите време које имате. Данас добијате од мене сат с оцем. Заслужили сте јер не могу да се сетим да ме је овде икад ико насмејао".  

Тачно сат касније, плачући, кренула сам ка излазу из болнице. Она иста ситна седа лоше ошишана жена, у белом мантилу, са шалтера чекала ме је на вратима. 

"Знате, госпођа од малочас није луда", обратила ми се у поверењу. "Има мужа истог имена, јуче је примљен и грешком су јој рекли да је на интензивној. Данас је, у ствари, она баш имала среће". 

Čovek koji je hrkanjem utišao šumu

Ponoć je odavno prošla. Okolo mračna, al’ bučna tropska šuma. Čuju se zrikavci, ptice, majmuni se promeškolje tu i tamo pre dubokog sna. Iz komšijske kuće preko puta, jedine u blizini, ženski glas pevušio je melodiju gotovo nalik na onukoju ja ponekad vrtim u glavi kad se primaknem tatinom zavičaju... Oj, Moravo, moje selo ravno... Čuju se i kockice kako se kotrljaju po tabli, jer Obama i njegova deca igraju čoveče, ne ljuti se. Deca su odrasla, bilo ih je petoro, jedno nije više živo. Ali ovde uvek kažu da ima petoro dece. Sva se računaju. Jedna ćerka udata za Italijana, druga živi u Americi, jedan sin ima dečka, drugi ima ženu i dete. I Obama ima ženu. I još ponešto. Ispred kuće, na travi, do puta sve kao na izložbi. Tri velika psa, na prvoj liniji odbrane najpre Mira i Vufi koji imaju devet sasvim malih žućkastih kučića, pa jedan bezimeni i bezglasni soler kratkog repa, par mačaka, dva tuk-tuka koje ne vozi lično jer ne mora, novi putnički kombi i moped. Ovaj poslednjipotera svako malo jer i Mira od kuće pobegne svako malo. Dosta joj svega, i Vufija i dece pa se samo tiho pokupi ka džungli, pomalo kao mućak, nekako izmučeni, doduše. Pa je zaokupi uz dernjavu "Miraaaa, Miraaa..." i vrati je uz isto tako glasnu pridiku da od kuće ne sme da mrda. Nikuda. Jer nije joj on rekao da ih pravi toliko. Kučića.

Obama im svima svaki dan kuva. Svojim životinjama, naravno. Strpljivo i temeljno. Hrani on i one koji su samo u prolazu. Ptice razne, majmune, puhove, iguane. Šaka kuvanog, blistavobelog pirinča ovde i onde pored puta ili na ogradi, poneka voćka. To rade svi u selu, jer šuma daje svima i to valja deliti. Ko ne deli, stigne ga karma. Uvek. A za njega i njegove potomke kuva gospođa Obama, gotovo nemušta žena po imenu Vasanti.

Jednom je tako, sećate se, na Šri Lanku udario cunami. Voda nije stigla do Obamine kuće, jer je poviše na brdu, ali došlo je mnogo ljudi. Pobeglo od strašnog talasa koji je malo niže niz ulicu počistio sve. I šumu i kuće i ljude. Džungla je bila spas i pomagali su svi koje je voda mimoišla. I on. I mnogi stranci. I jedna Amerikanka, Lorin. I nekako se dogodila ljubav. Tako kažu. Pa je najpre u Njujork otišla ona, a potom i on. Za njom. U selu je ostala žena. I troje dece. I jedno koje više nije živo. A i tamo se rodila ćerka, peto na broju. I onda je Vasanti popila otrov. Jer je to bilo previše za nju.

Jedno je kad te muž prevari u selu, to nije strašno, jer se ipak ujutru vrati kući. Jedno je i kad kao ode nekim poslom svojim motorinom, pa ga iza ćoška baci u vrzinu od fikusa i hibiskusa i krišom se vrati da te, voajerski, vreba kroz prozor kupatila dok se kupaš ne obazirući se na druge koji to vide. Smeje se narod, da. I sramota je, i to da. Ali bar gleda tebe. Jedno je i kad kažeš sebi da je u Americi zato što ima dobar posao, da šalje novac a eto, i voli te, čim traži da skoro svaki put skajpujete goli iako si mu rodila četvoro dece. Jedno koje nije više živo. Ali je nešto sasvim drugo kad dobije peto dete sa nekom američkom belom ženom, koja je u tvojoj zemlji umesto da spasava druge spasavala sebe. E, to je za otrov.

Srećom, ni otrovi nisu kao što su bili. Ne hvataju odmah i dokraja. Isto srećom, i bele žene su kao što često umeju da budu. Uzmu šta im treba i posle višak spakuju daponesu. Ili da pošalju nazad u selo. Na jugu Južne Azije.

I sada evo već godinama opet žive kao što dobrim seljanima i priliči. Gospođa i Obama koji ima petoro dece, četvoro njenih, jedno koje nije više živo. Peto u Americi.

I pitate se otkud on Obama? U stvari, i ne zove se tako. Sigurno ima neko prikladno ime za sopstveni život. I za čoveka koji hrče toliko da utiša šumu. I da ujutru dovikivanjem preglasa Betovenovu "Za Elizu" sa razglasa tuk-tuka koji prodaje hleb i pecivo po selu. To ime mu nadenule zlorane neke žene priče radi. Jer crn, ćelav, bosonog, čovek širokih ramena, koji u džungli govori američki engleski, u današnje vreme može da se zove i Obama. Ništa ne fali. To je isti taj slobodni život posle.

1

Bajka o predsedniku sa smešnim krajem

Juče popodne, ukrcavanje u trolu na Terazijama, ka Krstu. Kumče, 6 godina, ulazi pažljivo i seda na jedno od ona četiri mesta okrenuta licem u lice, sedište do prolaza. Ostatak ekipe ostaje da stoji, gužva - onako. Celodnevni dril po letnjem lepom beogradskom danu podrazumevao je i poduku svaki put kad smo prošli pored neke važne gradske kuće. Važne, naravno, jedino ako ima priču. Na primer...mili, jel vidiš ovu zgradu, zove se Beli dvor i kao u Beloj kući, i tu živi predsednik...jel si zapamtio? Dete odgovara smireno sa jeeeesaaaammm, uz...kumo, a jel smem da legnem pored fontane...smeš, nego jel si zapamtio ovo o našem predsedniku i njegovoj kući...jeeeesaaaammm, a jel mogu sad tri kugle sladoleda od vanile...

Znate, to je jedno zlatno dete, retko strpljivo sa odraslima koji bi samo da mu ulivaju nešto u glavu po vasceli dan, jer nema dangube ni kad je jul povazdan... I tako od jutra do mraka, do trole na povratku kući...

Na sledećoj stanici, kod Beograđanke ulazi stariji, pokrupan čovek u odelu, bež letnjem, s kravatom, glavat, sede kose, s istim takvim brcima. Doista redak prizor u razgaćenom javnom prevozu, i jos seda tačno preko puta našeg deteta. Maleni razrogači oči, širom da šire ne može, gleda ga netremice i preko njegovog ramena dobaci: Kumo, jel ovo predsednik?! Zamislite sad svoj pogled,da ste ga u londonskom tjubu ukrstili s Kraljicom, ili da Madona sedne preko puta vas u njujorškom metrou, ili recimo da ja uskočim ujutru u tri'estrojku do Slavije a tamo s Dunav stanice putuje Džordž Kluni. E taj pogled. Samo dečji.

Mi odrasli, kvarni, namignemo saučesnicki i potvrdno, sve se gušeći od smeha da ne vidi dete. A ni predsednik, nije red. A dete ga gleda kao nehajno, da ne bude da zuri, s malom dozom strahopoštovanja pride, i još nekako zaštitnički što ga niko više nije provalio a on, eto, jeste al će da bude kul i da se napravi da nije neki big deal. Jer ipak to predsednik. Koji živi u velikoj kući pored fontane.

Ima priča i nastavak. Odmah na sledećoj ušla i bakica, i pre nego što je pokušala da se provuče pored i sedne do prozora, mališa pametnjaković se povukao i ustupio joj mesto. I dobio za to blagonaklon pogled od bakice. I od predsednika, naravski. Osobito.

U trenutku dok se vrata na troli otvaraju uz tresak na pravoj stanici, jer kako drugačije, iskrcavamo se većinski i mirno u vračarsko veče. Kumče zadovoljno celodnevnom uživancijom, slavodobitno i nekako podrazumevajuće reče: ej, kumo, 'si videla, i predsednik je izašao na Krstu.

Jer kako drugačije.

Subota Todorovih konja

Bilo je to hladna martovska noć. Sedeo je ćutećki, nalakćen za stolom pored petrolejske lampe i čekao da ona smesti decu u krevet. Kroz oskudno žućkasto svetlo promakla je Njegova Najstarija, još malo pa odrasla, do velikog vunom postavljenog kreveta gde su je čekali dvoje zajedničkih, malih. I mislio kako ni oni više nisu bebe jer je Mladjoj Njoj već osma a Njemu šesta. Troje dece, dve žene. Jednom se oženio uz kao ljubav, drugom kad One Prve više nije bilo. Pa je posle isto došla neka kao ljubav. Deca su šćućurena čekala da ih ophrva san, pre nego što majka ostavi preslicu kojoj je u smutna vremena postala vična a otac naloži poslednju vatru.  I da ugase lampu, srećni što i kad je okupacija i nema ničeg pa ni drva, svi dele jednu ali toplu sobu. Jer svi zajedno nisu voleli mrak. Pogotovo zimski, nemi mrak u rano proleće 1943.godine.

A onda se začuo lavež oba pseta iz zadnjeg dvorišta. Bili su vezani uz štalu, kraj kolske kapije velikog dvorišta. Čuvali su konje koje je voleo i koji su ih hlebom hranili. Pre rata imao je osam konja i tri fijakera, momke koji su ih održavali i vozili po gradu. Kad je bio dečko počeo je s jednim starim atom i čezama, a do okupacije je već od jutra sedeo u Karpatima, čitao novine i nadgledao kako za njega špartaju gradom bivajući tako začetak javnog prevoza u varoši koja je prerastala u grad. Nemci su odveli polovinu, nedićevci još dva. I oteli fijaker i čeze. Preostala dva, bela, Zekan i Zvezdan, bili su sve na šta je mogao da se osloni u mučnom vremenu buđave proje i raspalih cipela.

Ta dva pseta retko su se čula noću. Ovog puta bili su sve glasniji, sve besniji. A onda se začuo i konjski topot. U kasu, jureći oko kuće. To ga je nateralo da hitro ustane iz kreveta. Ućutkao je decu pokretom ruke, pomerio zavesu s prozora ka avliji pokušavajući da pre nego izjuri napolje proveri da li mu je glava u pitanju. Jer ako je vojska, bilo švapska ili kvinslinška, onda neka im konja.

Bleda mesečina bila je savršena svetlosna podloga za dramu koja se ipak samo čula. Sad je već lajao jedan ker, drugi se oglašavao sve slabijim jaucima koji su parali noć. Prozori su se tresli od ubrzane trke bar dva para konjskih nogu. Njištanje je bilo toliko strašno da je i Ona ustala, ogrćući štrikani trouglasti šal, da se privije uz njega i da zajedno stanu pred one koji udaraju na njih, na decu. A onda su ustala i deca, i zagrljena jer zagrljaj tera strah, provirila kroz drugi prozor ka ulici.

Ipak, napolju se nije videlo ništa od te silne i opake borbe. Koja je uminula kad se posle desetak minuta topot izgubio niz ulicu a kučići potpuno zanemeli. Stali su prestravljeni pred prestravljenu decu i rekli im da se vrate u krevet i da ujutru nikom ništa ne govore. Jer nisu znali ni šta bi oni sami nekome rekli o tome šta se u stvari zbilo. Niko u toj sobi, u maloj varoši koja je postajala grad, te noći nije oka sklopio. Znali su da su imali sreće što niko nije izašao napolje jer se ne bi vratio živ. Ta borba bila je, jasno im je to, na život i na smrt.

Sledećeg jutra, rano, na vrata je pokucao deda Toza, Njen otac. Krenuo je zorom da vidi unuke. Peške, prteći sneg, pravo iz mlina u Velikom Crniću, obučen samo u mikadu postavljenu jagnjećim krznom. Bez reči su ga pustili unutra. Dvojica muškaraca i Ona, ogrnuta tom očevom džokom, otišli su da vide poprište nevidljive noćne bitke. Otisci nepotkovanih kopita bili su otisnuti u snegu oko kuće, tragovi raspršene krvi bili su svuda unaokolo. Jedan pas je ležao mrtav, razbijene glave, drugi je kraj njega gotovo nemo lizao rane. Kokoški nigde jedne, umesto da osvanu pod šupom kao uvek. Tek oko podne sišle su sa tavana. U štali, konji su se ržući, nervozno pomerali s noge na nogu. Pokušaj da ih nahrane završio se time da Ju je inače pitomi Zekan ugrizao za rame, te je ona mikada spasla belaja. Ćuteći su uklonili tragove tog vršljanja, odlučni u saglasju da se ništa nije dogodilo. Jer je dovoljno što su vremena teška. Nepodnošljivo bi bilo da su i sumašedšaja.

On ceo dan nije izlazio na ulicu s preostalim fijakerom, ostali su zajedno unutra glumeći da je to jedan običan palanački zimski dan.

Preko puta, u maloj i prizemnoj staroj kućici, živela je baba Milka, visoka, mršava, starinska i fina žena. Delila je dvorište i život sa ćerkom i zetom i troje unučadi. Sojka, Nata i Pera bili su vršnjaci Njegove dece i deleći istu ulicu, delili su i svakodnevicu decenijama. U jednom trenutku, negde pred mrak, ta baba Milka je izašla na ogradu i pozvala je Nju da pređe preko.
Pretrčala je u komšiluk i sela na hoklicu pored šporeta na drva. Upola glasa, pronicljivo je gledajući, baba je rekla:
- E sad kad si sela da te nešto pitam. Reci mi, kako ste, Dano?
- Pa dobro smo tetka Milka, odgovor je bio još tiši.
- E neka ste. Nego, ja sam noćas nešto čula pa da te pitam jel su vam svi konji na broju? Jedan beli konj iz vašeg dvorišta sinoć je preskočio ogradu i vrišteći odjurio prema gradu. A onda i još jedan. Šta to bi, Dano?

Pitanje je ostalo bez odgovora, osim onog da su oba konja tu. Nju je bilo sramota jer nije umela da objasni šta se dogodilo. A baba Milka je znala da ne treba više išta da pita.

Godinu dana kasnije, kako se približavao jos jedan ratni mart, Ona je svojoj majci, Velikoj Zori, ispričala priču o neobjašnjivom. Počevši od preslice. Kad je završila, podigla je pogled i u očima svoje majke videla da ima ona objašnjenje:

- Pa Dano, to su ti bili Todorovi konji! Ništa uruke na Todorovu subotu a ti, crna Dano, uzela da predeš!

Moja baba, baba Danica, o ovome mi je prvi put govorila kad sam imala 20 godina i završila time da nikada nikom van familije o ovome ne prozborim jer "kako bilo i šta god to bilo, ne dao Bog da neko drugi sazna. Jer, Vanjice, desilo se nešto neobjašnjivo. A ti znaš koliko smo mi svi čvrsto na zemlji, čak i kad smo zamajani. A ljudi su u to vreme bili mnogo jednostavniji, prostiji, pobožniji i takve stvari su mogle da im se dogode. Sada je to nemoguće. Verovatno. Možda. Nisam pametna. Eto."

E da, ostala sam vam dužna obajšnjenje ko su Todor i njegovi konjanici.

Storija kaže da "se od svih mitskih bića koja nastanjuju Balkan, Todorci – tajanstveni i okrutni noćni jahači, svrstavaju u najstrašnije. Veruje se da Todorci, prekriveni belim plaštom, neprekidno jašu na belim konjima, s kojima su srasli. Jašući, ubijaju sve pred sobom, a ponekad su nevidljivi, pa ih uplašeni ljudi mogu samo čuti kako prolaze. Posebno ih se treba kloniti tokom prve nedelje uskršnjeg posta, Todorove nedelje, kada se po narodnom verovanju odvija borba između sila života i smrti i kada ne treba ništa raditi. Njihov tamni predvodnik, koga narod zove Veliki Todor, jaše hromog konja, u belom plaštu i sa kalpakom iza koga mu se ne vidi lice, naroužan mračnim tajnama i čudnovatim moćima. Zbog ovakvih osobina, smatra se jednim od najvećih demona Balkana."

Na Todorovu subotu, 19. marta 2016. godine setila sam se ove naše jedine mračne porodične priče i svih njenih učesnika kojih više nema. Osim moje tetke, razumne i mudre Male Zore koja o ovome ne voli da priča. I koju je strah i 70 i kusur godina kasnije.