Ladne mekike, Biba, struja i bolji život...ili tajni svet javnih preduzeća...

...Ponedeljak, 7,50h, šalter sala Elektrodistribucije Beograd u Masarikovoj...ulazim, odlučna da za pet minuta  razrešim misteriju mog najnovijeg računa za struju koji je ovog meseca tačno 10 puta već od prethodnog i svakog pre tog...na staklu krupnim slovima piše REKLAMACIJE, iza sedi gospođa u ranim pedesetim, na nosu male zlatne naočari s onim gajtančetom koje im oogućavaja da oko vrata vise po potrebi...uniforma teget, punđa, farbana crnokosa...do nje vodi ona traka što redove deli, prilazim s desne strane, nazovem joj dobro jutro i pitam jel mogu kod vas da reklamiram...razumete me, ponedeljak je i volja mi još neiskvarena... ona ne dižući glavu, kaže pređite s leve strane trake...ja sad op nazad, zaobiđem nepostojeći red i krenem s leva sve isto...dobro jutro, račun ste mi pogrešan poslali...i dalje ne hvatam eye contact, al me sad i ne sluša...nešto govori koleginici koja sedi do nje...ja ponovim pitanje malo glasnije i kroz rupu u prozoru dodajem račun...Pita jel ste očitali brojilo?... Kažem - kakvo brojilo? ...Pa vaše?! ...Kako ja da očitam brojilo? ...Pa tako lepo, poduči me...ja njoj da tih naprava ima 75 u zgradi i da su pod ključem od kad su ih radnici EDB sve do jednog ritualno spalili prošle godine i potom o svom trošku stavili nove, kako bi ih zaštitili od nestručnih lica...sleže ramenima, onda ništa, vraća račun i dodaje pride i ceduljče na kojem piše prvi sprat, soba devet...Tamo se žalite dalje...
...Ja na prvi sprat, stižem pred sobu devet, tamo čeka njih dvoje...gospođa koja isti problem kao i ja zaključujem slušajući njen razgovor s gospodinom, koji, ispostavlja se, radi u EDB i tu je samo da je sasluša i pomogne joj, jer je kumina kuma...al čekaju da završi pacijent pre njih...iskusno joj govori, sad će Biba pa ćemo mi...i tako čekamo par minuta, a iz kancelarije izlazi namrštena starija žena, teget džemper na dvoredno kopčanje, crne pantalone, pepeljasta kosa i male naočari...glavom probija kroz zamišljeni tunel koju joj pravi osa kretanja, ne gleda ni levo ni desno...kaže čovek tiho, e to ti je Biba...nema je par minuta pa se istom taktikom vraća, ćutećki...ka kancelariji ide i jedna Bibina vrsnica, al slabiji karakter...neiskusno podiže pogled, ja ga hvatam u letu i poturam joj pod nos moj papir...jel možete vi da mi pomognete u vezi sa ovim? ...posle par trenutaka izgovara...ovo je za Bibu...i nestaje u vilajetu kancelarije broj devet...posle još desetak minuta strpljivog čekanja, koje sam potrošila na zadovoljenje radoznalosti o pitanju šta doručkuje radništvo ditribucije...ide jedan u civilu i gura kafanska ugostiteljska kolica i glasno izgovara...mekike, paštete, pogačice, jogurttttttt...iz ostalih kancelarija ali i iz Bibine, izlaze neki ljudi, svi uveliko sredovečni i svi s cvikerima i kupuju zdrav obrok...ništa prikladnije od ladne mekike i toplog jogurta za enterijer u kojem je vreme stalo u Boljem životu, mislim se ja...
...Računam dosta je bilo - fina Ivana sad ide da prilegne, dobro jutro lepotice kažem veštici alter egu...obraćam se i ovima što su tu preko veze a fini ...oćete li vi ili ja da se bunim...ma ne, mi čekamo Bibu...aha, dobro... rekoh i uz veselo dobro juto upadam u sobu u kojoj ih je ukupno pet i svi pogleda fiksiranog za monitore, troje bestrzajno potežu mekike...ona ista, neiskusna se peca malim pokretom glave u pravcu odakle je dopro moj glas...na njeno dajte mi to, ja pružam račun...posle minut progovara...ovaj vam je 10 puta veći nego prethodni...ja odahnem, jer smo konačno tu gde sam bila kad sam im na vrata jutros ušla...dakle, sad znamo da je decembar još za nešto kriv...idite niz hodnik, poslednja vrata...tamo prijavlite da treba da vam opet očitaju brojilo...kažem fala i doviđenja, sve ispotiha da Bibi, mitskom biću, ne ometem duboku koncentraciju...
...E sad, intuitivno idem hodnikom desno, jer naravno ima i levo, i nailazim na staklena vrata na kojima piše samo za zaposlene...računam da su vrata desno ispred tih, koja preprečuju korider, ta na koja treba da kucam...upadam a tamo carstvo ćebadi, jorgana, jastuka i rastegljivih frotirskih dušečnih čaršava...roze, žuta i rezedo ubijaju mračni dizajn kancelarijskog nameštaja s početka osamdesetih...ljubazni, nasmejani dvoje pitaju šta me interesuje od asortimana...ja kažem, kilovat sat po noćnoj tarifi...oni, uz isti, glumljeno urođeni neiritantni trgovački osmeh odgovaraju...e za to morate da prođete ta vrata, pa niz hodnik do kraja...prirodno...i onda ja ka kraju a tamo jedna vrata levo, druga desno...opet,uporno,udaram desno, davno mi se ogadila levica... i opet nos u monitoru, na moje dobro jutro ja kod vas, bez skretanja fokusa računara promumla...ako je reklamacija, vrata prekoputa... odcvrkućem, hvala divni ste i konačno dobijem zabezeknuti pogled isto sredovečnog, dugačkog, sedokosog čoveka koji podseća na Šurdu...i trijumfalno kucam na poslednja vrata za to jutro...dobar dan najvrednijem čoveku u EDB, sva srećna grunem naizust...taj, vredni najdragoceniji, diže pogled sa elektronskog izdanja Blica i gleda me kao ludaka izgovarajući, dajte mi to...ja rešena da isteram svoje, solim...toliko ste vredni, da vas ne daju tako lako...prvo moram da pređem bedem po imenu Biba, pa još pet njih, uključujući i jorgan planinu, da do vas dođem...do ove tačke, već sam uz pravo na žalbu imala i dijagnozu...pogled mu kaže, ne pravi se pametna majke ti, nego daj taj račun...glasno dodaje elokventno...za dva dana čitanje, za pet novi račun i doviđenja...pitam, jel to sve?...a šta biste vi, uzvraća sad već opasno nadrkan jer Blic možda uveliko gruva sa novom idejom Maje Nikolić a on se zamlaćuje s budalom...kažem ništa, ništa, doviđenja i srećan rad...kažu, i od rada vajda...
...A mislim se u sebi...ovo je divan početak radne nedelje...sat i nešto vremena čistog performansa u kojem učestvujem srcem i dušom...ko kad je Marina Abramović jedared u Moskvi lovila poglede tražeći u njima ljubav za koju kaže da se tamo krije...e tako i ja, lovim te izbegle, skrenute, skrajnute i skrivene iza jeftinih naočara, sivih džempeta i zidova, međ ladnim mekikama i splasnulim pogačicama i mislim kako Giga Moravac i drugari žive kroz Bibu i jorgane...jer osamdesete nisu majkale skroz...provlače se kroz filtere onih decenija koje su nastupile posle...#NoviRačunVećStigaoSadUpolaManjiOdUobičajenog ...ali, razumećete još i ovo, ne pada mi na um da opet ganjam Bibu......

Zid Lenonov a proleće praško

Džon Lenon nikada nije bio u Pragu. Ipak, njegovo ime nosi zid, Lenonov zid - jedna od retkih znamenitosti koje je 20.vek doneo ovom zlatnom gradu. Nije zabeleženo ni da je Vaclav Klaus, predsednik Češke, ikada bio u Liverpulu, gradu u kojem je rođen čovek koji je prvi otpevao Imedžin iliti Zamisli. I pitate se, kakve sad to ima veze jedno s drugim? U realnom vremenu verovatno nikakve, ali kad stanete pred taj zid nadomak Karlovog mosta, nekako vas neodbranjivo pojuri ironija koja, kroz uloge ove dvojice ljudi u životima ne samo Čeha, baca posebno svetlo na neka od važnih pitanja današnje Evrope.

Za neke, za većinu, Džon Lenon je bio alfa i omega Bitlsa, rok grupe koja je iz engleskih i nemačkih klubova sredinom '60 izronila i osvojila svet. Postali su najkomercijalniji bend svih vremena, miljenici kritike i publike. Ljudi su se delili na one koji vole Bitlse ili vole one druge. I kad je usledio razlaz, Lenonova zvezda je nastavila da sija.

Te, 1971. godine izašao je singl sa pesmom Imedžin. Reci, koje ne morate ni da prepevate da biste ih voleli, a koje glase "zamisli da nema zemalja, nije to tako teško, ničeg zbog čega bi ubili ili umrli, da nema religija, zamisli sve ljude kako žive u miru..." preplavile su plodno hipi tle svuda, pa i u Češkoj. Lenon je doživljavan kao neko ko je digao glas za sve, za njihovo ljudsko pravo da žive bez ograda koje donose granice, religije i nacije, za život oslobođen materijalnog.

 Kada je ubijen u Njujorku 1980. godne, grupa mladih se okupila u centru Pragu i u znak poštovanja i ljubavi ispisala je grafitima baš zid poslanstva Viteziva Malteškog krsta. Tih večeri, diplomate iz komšijske francuske ambasade mogle su prve da spaze netom osvanule reči Lenonovih pesama, njegove portrete i iscrtan veliki simbol mira. Vlasti su naravno ovaj bunt prepoznale baš onakvim kakav je u početku možda i nesvesno bio. Kao pobunu protiv rigidne komunističke vladavine sovjetskog tipa i - prefarbale zid. Koji je sutradan ponovo osvanuo šaren i slobodan. Taj urbani rat niskog intenziteta radikalizovan je 1988. godine, kada su se dogodili i prvi sukobi demonstranata i policije. Vođen je sve dok nije postao bespredmetan, do kraja plišane revolucije, koja je i zidu, češkom "berlinskom zidu" donela slobodu. U kojoj je zauvek ostao mesto, iako svega dvadesetak metara dugačak, na koje dolaze posetioci Praga kako bi se podsetili i Lenona i plišane borbe Čeha da dohvate pravo na drugo i drugačije mišljenje, u novom češkom, evropskom društvu.

 I gde je tu, pred tim zidom, mesto Vaclavu Klausu? Kada je 2009. još uvek aktuelni češli predsednik izgovorio rečenicu koja je doprinela njegovoj reputaciji ekscentrika među evropski pravovernim političarima, nisam ni pomišljala da ću je se setiti par godina kasnije pokušavajući da u decembarskom Pragu ulovim metar prostora da se fotografišem kraj grafita "You may say I'm a dreamer".  Izrekao je skoro pa jeres današnjice: "Ljudska prava su u stvari revolucionarno poricanje građanskih prava. Njima ne treba državljanstvo. Pozivanje na ljudska prava je ujedno i poziv na poništavanje suvereniteta pojedinih zemalja, posebno u današnjoj Evropi...Tih dana (onih kada je komunizam odlazio u istoriju – kažem vam ja) nismo pratili evropske integracije pažljivo...Nekako smo bili skloni da vidimo samo taj aspekt slobode, više nego opasnosti supranacionalizma koji uništava demoktariju i suverenitet zemlje". Rekao je još po nešto tad ovaj češki državnik, ali to za ovu priču nije važno. Ono što jeste, da je ponekad dovoljno da se na jednom zidu na, u osnovi, bezazlen nacin, u mikrosvetu prelama ta zbrzana istorija - od borbe za individualnu slobodu do priče da "višak" liberalizma dovodi u opasnost prava građanina i pravo države na suverenitet.

 Sve to ove zime u Pragu nikog mnogo ne brine, ta storija je vise mentalna zabava za dokonog turistu. Ceo grad je okićen za božićne i novogodišnje praznike i sija iz sve snage. Mirise na cimet i karanfilic iz kuvanog vina, na toplu medovinu, pečeni kesten i vanilu kojom se posipa trdelnik - slatkiš od kiselog testa koje možete da kupite na svakom ćošku. Na otvorenim bazarima na Starom trgu, trgovima Republike i Malostranska i posebno na Havelskim i Vaclavskim namestima, mogu da se za par desetina kruna nabave ljupki ukrasi za jelke, liciderska srca i naravno pečena praška šunka ili kuvane kobasice, po starim češkim i bavarskim receptima. Iz izloga vas mame božićne rasprodaje, reke turista iz celog sveta hrle ulicama kojima je ponekad nemoguće preći a da vas ta bujica ne ponese.

Pogled sa Karlovog mosta, najlepšeg i najstarijeg mosta u Pragu, bilo da je uperen ka Hradčanima, dvorcu čeških kraljeva ili na razigranu Vltavu, oduzima dah. Imate osećaj da ste u jednoj umivenoj, melanholičnoj ali spokojnoj slikovnici u kojoj ne može da vam se dogodi nista loše. I zaista skoro pa da ne može.

 Tramvaji, kao glavno prevozno sredstvo javnog prevoza u širem centru grada, stižu u minut, verovatno i zato što na prelazima imaju prednost i nad pešacima. Metroom stižete gdegod, s kraja na kraj grada, za pola sata koliko vam traje karta za jednu vožnju od jednog evra. Mozete da ručate boršč i knedle sa seckanom kuvanom šunkom sa kupusom i sosom od mirođije ili pak one s višnjama i krem-vanilom, u tradicionalnom češkom restoranu za beogradsku kintu. Veliko pivo, jedno od najboljih na svetu u kafani je dva evra. Na ulicama dosta mladog sveta, utisak je i da svi nešto rade, svi su ljubazni i nekako slovenski lepi, posebno žene.

I sve to zajedno, ta zimska opuštenost, daje jos jednu dimenziju storiji o Lenonu i Klausu, a ta je da se stiče utisak da su Česi, svo to vreme koje i u ovoj priči razdvaja njih dvojicu, iskoristili da urade ono čto se uraditi moglo da od nedemokratije, mirno i brzo, postanu sredina u kojoj su sve teme otvorene, pa i ona koja dovodi u sumnju same granice novostečene slobode. To nije lak put i stoga je vredno divljenja svako društvo koje ga je prošlo na dobrobit svojih građana. #IzJednihNovinaZatoJeOvakoDugačko

BANJA U KOJOJ SU SE "SRELI" HIMLER I SAI BABA

Priču o Bad Urahu počeću onim što ću preskočiti. Ni reči o divnoj ali dosadnoj prirodi u Švapskim Alpima, o savršenoj nemačkoj banji sa čudima za relaksaciju o kojima u našim termama možete samo da sanjate. Zaobići ću i to da troiposatna uživancija u spa centru košta devet evra ili tri puta manje nego slična, manje atraktivna u Banji Koviljači. Prazni ostaju i redovi o raskošnim vinskim podrumima i divnim belim vinima na koja su veoma ponosni i zbog kojih im je pivo uvek pod "b".

Ni slova o grofu Eberhardu, pod kojim je mesto u 15. veku procvetalo. Niti o tome da je taj slavni plemić pod nekim izgovorom, koji mi je u slušanju promakao, pobio lokalne imućne Jevreje i od tih, njihovih novaca podigao jedan od najstarijih univerziteta u Nemačkoj, u obližnjem Tibingenu. Zanemariću i storiju o tome kako su ponosni na još jednog njihovog sugrađanina iz prošlosti, koji je u Bad Urahu živeo svega tri godine a završio na "glava" strani novčića od jednog evra. Primoža Trubara, slovenačkog prosvetitelja, zamislite!

I pitaću vas, zabave radi, sledeće.

Kakve su šanse da se u istoj prostoriji sretnu mladi nacisti, SS arijevci  s jedne strane i sa druge, sledbenici Sai Babe, hinduističkog vrača i vođe sekte Transcedentalna meditaciije? U realnom vremenu nikakve, ali u istoriji tog malog nemačkog banjskog grada to je već deo turističke ponude. Doduše, nije da vam to baš ispričaju na prvu ili drugu loptu. Ili uopšte. Osim ako znate da ispitate. Ne toliko zbog čudnih ljudi u dugim narandžastim haljinama, koji su tu živeli skoro čitavu deceniju tokom veselih sedamdesetih. Stvar je u tome da se ona prva priča, koja je samo deo jedne mnogo veće, o projektu po imenu Lebensborn, ne deli tek tako jer je ipak deo mračne nacističke prošlosti.

Kuća na zaravni

Kad je pre skoro 90 godina imućni lokalni Jevrejin profesor Georg Goldštajn odlučio da podigne hotel-lečilište nije ni slutio kakvu će neobičnu sudbinu imati zgrada koju je nazvao Haus auf der Alb. Izgrađena je u Bauhaus stilu po zamisli istaknutog nemačkog arhitekte tog doba Adolfa Gustava Šneka i useljena na kraju treće decenije prošlog veka. Posle par godina od izgradnje, na vlast su u Nemačkoj došli nacionalsocijalisti. Imali su, kako nas istorija uči, mnogo planova kako da im zemlja procveta i svi su bili u priličnoj meri monstruozni.

Jedan od onih koji su sprovodili i u Bad Urahu, u lepoj, velikoj, beloj zgradi na vrhu brda u tim Švapskim Alpima, bio je deo već narečenog projekta Lebensborn. Lukavi plan, koji je za promenu smislio Hajnrih Himler, vođa SS, bio je da se na gomili okupe mladi arijevci, SS oficiri  i pripadajuće devojke, kako bi oni najčistiji među njima, samo plavooki i plavokosi, sa idealnim merama svega pa i "lubanja", učestvovali u realizaciji. Ideja je bila da se ti, odabrani, izdvoje na određena mesta, širom Nemačke, a posle 1935. kad su apetiti porasli i u Holandiji, Norveškoj, Poljskoj i drugim "prisajedinjenim" zemljama, kako bi se bacili na pravljenje malih "nadljudi". I bacili su se.

Šetajući se hodnicima protestantski ili bolje rečeno bauhausovski jednostavnog Haus auf der Alb, kući očuvanoj u originalnom izdanju, sa mnoštvom drvenih prozora i osvetljenih svetiljkama u obliku običnih belih kugli, gotovo da možete da zamislite te mlade ljude. Posle ture ispiranja mozgova o veličini i važnosti arijevske rase, pa o "božanstvu" po imenu Hitler, išao je red tjelovežbi. U dokumentarnim filmovima tog doba možete da vidite devojke kolmovanih plavih kosa, koje u belim haljinicama prilježno vežbaju kao za slet. Partija ih je ubedila da se odreknu tradicionalnih vrednosti i svega što su ih učili roditelji kako treba da izgleda život pristojne mlade žene, da bi odlučile da za naciju učine najviše što mogu - da sa dodeljenim parterima, bilo da im postanu muževi ili još bolje ne, proizvedu potomstvo i poklone ga državi.

Projekat je, kažu knjige, diljem Rajha, za 10 godina izrodio oko 10000 dece, od kojih je dvoje vanbračnih u skor ubeležio sam Himler, ličnim primerom pokazujući da je plan bio "ingeniozan". Ipak broj dece, koja su poklonjena državi i živela najpre u odgajalištima a zatim neka od njih otposlata u porodice širom zemlje kako bi rasla u elitu nacije, nije bio dovoljan. Njih još 200 000 koji su odgovarali pravom opisu, oteti su iz porodica širom Poljske i drugih zemalja "plavih ljudi" i zadesila ih je ista, teška sudbina janjičara. No to više nije priča o Bad Urahu i kući na alpskoj zaravni.

Vlasnici sreće

Potom se storija skokom seli u '70 godine 20.veka, kada je zgrada prodata poklonicima transcedentalne meditacije. Kažu da tada već nije bilo čudno što tu žive i svoja načela sprovode pripadnici sekte Bagvan. Oni koji su sebe nazivali posednicima sreće, blagoslova, prosperiteta i verovali u nadnaravnost Sai Babe. Onog istog koji je dve decenije kasnije posredno usrećivao i nas, prosvetljujući Miru Marković tokom njenih putešetvija po Indiji.

Jedino što su im Nemci zamerali tokom tih 10 godina suživota, jeste to što su zanemarili kuću u kojoj su živeli, dok gotovo nije bila u potpunosti uništena. Krajem osamdesetih otkupila ju je nazad savezna država Baden Virtenberg, jer je to, uz još jednu građevinu, jedina preživela Bauhaous zgrada u tom delu Nemačke i zaštićena je kao spomenik arhitekture. Posle tri godine temeljne restauracije, vratili su joj stari sjaj jednostavnosti.

I tako, dođete negde ne očekujuci ništa posebno osim malo odmora a odete s čudnim tovarom misli kako je dobar deo istorije civilizacije zapravo priča o manipulaciji ljudima. Većeg ili manjeg kalibra, sa suviše ili sa malo tragičnih posledica, bilo da manipulatori nose na crtu ispeglane uniforme koje seju strah ili narandžaste indijske haljetke kao obeležja izmeštene realnosti. I razmišljate kako ima previše tih priča iz kojih, kao vrsta, ništa nismo naučili. Za jedan put u (ne)obične Švapske Alpe sasvim dovoljno.

I na kraju mala poduka…

Arhitektura, namestaj i razni drugi predmeti prema shvatanju Bauhaus dizajnera tog doba oblikuju se na osnovu upotrebljivosti. Estetska vrednost stolice, na primer, mora da proistekne iz savšenog stapanja njenog oblika i funkcije. Cela bauhausovska produkcija obeležena je najvećom mogućom jednostavnošću.

Stoga se u ovoj zgradi, u skromnim sobama, sa gumenim sivim podovima, u kojima ni danas nema televizora ni interneta da se ne bi bilo čime narušio originalni bauhaus ambijent, nalaze samo svetli drveni kreveti, nahtkasne i po pisaći sto, stolica i fotelja. Tišinu usamljenog mesta, na šumovitom, osunčanom brdu narušavao je tada, u drugoj polovini '30ih, samo žagor tog sveta, zaposlenog svojom posvećenošću, uz malo prigodne muzike sa razglasa.

Posebno su se cenile sportske aktivnosti, uključujući i one pored bazena, čija je dodatna vrednost bila lekovita voda i pogled na nepregledno zelenilo ili zlatilo, u zavisnosti od doba godine. Bazen je zatrpan tokom restauracije zdanja 1991.godine jer je zaključeno da bi troškovi održavanja bili previsoki. Na mestu gde se nalazio postavljene su skulpture koje dočaravaju kako je to ranije izgledalo. #IzJednihNovinaZatoJeOvakoDugačko

Tolerancija ili kad ti sestra nije kurva

Duboka noć, subota na nedelju. Kotrljam se Bulevarom i zagledam izloge. Šal me pomalo grebe oko vrata, toplo je ali nekako ipak za ušuškavanje jer zima miriše sa zapada. Pristižem trojicu momaka u ranim dvadesetim i umesto da me, kao i obično, nervira nedostatak kulture kretanja u urbanim uslovima, ja ih puštam da se šire trotoarom koristeći to kao ispriku da prisluškujem razgovor. Koji teče ovako...

- Brate, moraš da prestaneš da budeš negativan. Brate, stalno nešto kukaš, otkad te znam, već sto godina, od pre četiri, ti samo kukaš. Da nemaš para, da ti ne valja ovo ili ono. Brate, zračis, keve mi. Kako vas ja ne gnjavim?! Mislim, brate ni meni ne ide. Ćale mi je uspešan i keva isto, imaju love i koliko mi daju - meni dosta. Tebi nikad nije, jel tako?! I sestra će mi biti uspešna jednog dana. Ono, lepa je, ne oblači se ko kurva a i nije neka kurva, realno. Dobar je đak, govori jezike, brate, i što sad ja da budem nezadovoljan što nisam kao oni. Ne mogu, brate! I večeras samo kukaš, ne valja ti to, brate, uopšte ti ne valja, gušiš, smaraš a ne mogu da te trpim više, braaaate.

"Brat" ćutećki sluša i u jednom trenutku prekida monolog...

- Jel mogu ja nešto da kažem, brate? Znam šta ti je, brate. Ne mogu da budem srećan zbog večeras. Sedeo je taj tvoj iz osnovne s nama, ti si pričao s njim a ja sam ćutao i kulirao, brate. I Stefan je, isto, brate. Sve vreme sam mislio na nešto drugo, kao da brojim ovce da bih zaspao, brate, da ne mislim na to. Mislio sam na ribe, na pivo a ne na to kako se trpa u bulju, brate. Jesam nešto rek'o - nisam! Jesam ti kenjao - nisam! I to što sam negativan brate, to je moja stvar! I ako to nije tolerancija, onda ne znam, brate, šta je...

Treći u ovoj priči nije progovorio ni reč. Stefan je valjda samo tu da je započnem, jer ne mogu s njim da je zaobiđem. To, i zbog ravnoteže među zvezdama.

I ostavim ih da zamiču pokraj česke ambasade i skrenem u tašmajdanski mrak, odmah iza Jata. Veseleći se tome kako toletancija ipak pronalazi put. Braaaaateeee...

Kako sam upoznala i zašto sam zagrlila Raleta Zelenovića...

...pobegla sam sa časa u srednjoj školi svega nekoliko puta, priznajem kriva za štreberstvo...sećam se, jednom kolektivno...išli smo u Kinoteku da gledamo Tramvaj zvani želja...profesor filozofije na zameni nam je taj čas opravdao...znao je da je važnije od Dekarta ono što je baš tad Marlon Brando imao da nam kaže...

...juče je, pak, bio dan Ujedinjenih nacija...iako je samo posao nalagao da se pojavim na mestu obeležavanja, pohitala sam, kao retko kad, hitrim korakom...mojim ličnim...jer to je prvi put da, opet mojom ličnom kamper cipelom mogu da stanem na tlo nove Kinoteke...

...i tako ušetam sinoć, uz ljubazni klimoglav i kurtoazno ali nasmejano dobro veče finih domaćina...provrtim se po velikom holu u prizemlju i odlučim da se malo prošetam po zgradi, baš kad je udaljavanje nalagao trenutak pristojnosti...i odjedared, na stepeništu iza sebe, čujem poznati glas koji nekom otpozdravlja...okrenem se i u starijem gospodinu s naočarima, uz trenutak sumnje koju nose godine, prepoznam Raleta Zelenovića...čoveka koji je za mene sinonim za Kinoteku i kojeg od kad znam za sebe netremice slušam kad o filmu govori...taj blag i nenapadan glas, koji o nitratnim trakama, glumcima, rediteljima, bioskopskom mraku, priča priču jasnim ali nenametljivim autoritetom...

...e, sad...znate one situacije kad nekog vidite po prvi put uživo i imate ispravan osećaj da ga znate...a onda zaboravite da on vas ne zna...i lepo kažete...dobro veče Rale, divna vam je zgrada...a Rale kaže, hvala, trudili smo se...haj'te sa mnom da vam je pokažem...i tako ja dobijem storiju...sledeću...

...u novoj zgradi je skoro sve na mestu već dve godine, čekamo dozvolu vatrogasaca pa da se uselimo... rekonstrukcija je započeta 2007. i eto gotova je...poveo me u veliku salu...sa plafona visi divan, ogroman kristalni luster, udobne, velike braon bioskopske stolice čekaju gledaoce...tu je platno, digitalna tehnika, balkoni koji su, kaže, bili zazidani i otkriveni su kad su zidovi probijeni, rekonstruisana je celokupna zidna plastika zdanja iz 1880. pa neki poseban parket, i mikroklima , prema potrebi, različita za svaku od prostorija...imali smo problem, Cepter je s druge strane bio potkopao zgradu i bila je potonula 30 santimetara...onda je savezna država 2000. godine odlučila da je da na prodaju za 1,75 miliona maraka...kao malo skuplju kuću nekog uspešnog kriminalca sa Dedinja, mislim ja...sedam godina se Kinoteka u liku Raleta Zelenovića rvala sa vladama da ne prođu kao beogradski bioskopi...padale su pretnje mračnog sveta sa čudnim naglascima koji su imali petlju da kažu da glave lete i za mnogo manju kintu od one koja se može dobiti za plac u srcu grada...kakva sad sala kino-kluba?!...jer za njih je Kinoteka bila to...skupina amatera koji snima i prikazuje filmove, nešto nalik na one koje su viđali kad su sa svojih brda i crnih planina silazili najbliže što su mogli civilizaciji...

...dalje ide priča kako se za samo nepunih šest miliona evra sva ta divota može napraviti, jer to nigde za te novce ne može...i odgovor da se u novu Kinoteku niko nije ni dinara ugradio...da je porasla ovolika na nečijem poštenju...

...i najvažnije, da ima pet sala, tri manje, dve veće za 100 i 50 ljudi...i digitalnu opremu, mali muzej gde će biti na dohvat i štap Čarlija Čaplina, i prostor za restauraciju filmova, pa onaj u kojem će raditi na tome da se sačuva sve što imamo i da neki novi ljudi, oni koji će tek da se rode, zavole stare filmove baš kao što smo i mi...i kafeterija, u kojoj za razliku od one u zgradi u Kosovskoj, umesto pet ima još 25 puta toliko stolova...sve pod staklenim krovom koji čvrsto drži beogradsko nebo...

...pokazao mi je Rale i svoju kancelariju, kaže najmanju u zgradi...opremljenu belinom u prostoru i nameštaju...i kaže, čeka da zgradu otvori 8.decembra dobili upotrebnu dozvolu ili ne, jer ide u penziju...i nije voljan da sačeka da tu čast dobije, na primer, možda jedan od kandidata čije se ime pominje u kuloarima kao neko koga kvalifikuje to što se ispravno priudao za ženu na vlasti...

...i na kraju te šetnje i te priče, meni odjednom došlo da ga poljubim...i rekoh mu da bih, da se opasno ne stidim...i onda Rale Zelenović reče,MENI, zamislite, baš meni...pa nemojte da se sramite...ajde dobro, kad se već stidite evo ja ću vas...i tako se zagrlimo, dvoje nepoznatih ljudi, Rale i ja...i drama queen je na brzinu sakrila suzu...

...i vi biste isto na mom mestu...probajte da zamislite kako je to oteti ruinu od zgrade u centu grada od gramzivih, kako je banke i državu ubediti da novac daju, sve ostale da svoje postojanje ne ugrađuju u cenu, napraviti nešto na polzu narodu...setite se koga još takvog znate...pomislite na naše zatvorene muzeje, uništene bioskope, biblioteke pretvorene u kafice...lepo vam kažem da biste i vi...

...posle je naišao Ivica Dačić i njega je tom turom proveo, ali nije to ista priča...za premijera je ovakva šetnja protokol a za mene Beograd koji priznajem za svoj, u čijem će se bioskopskom mraku neki drugi smejati Mom čoveku Godfriju, plakati uz Prohujalo sa vihorom ili odlučiti da budu novinari dok gledaju Sve predsednikove ljude...

...i na samom kraju, pitaću vas da li znate ko je Borka Božovic? I zašto Radoslav Rale Zelenović nije na njenom mestu? Hiljadu Haosa staje u jednu Kinoteku, kažem pristrasna i politički antikorektna ja i može mi se...#AloGradonačelniče!

Kad je kafana zavičaj...

 ...priča ide ovako...bio je visok, tamne, talasaste i guste kose, jakih obrva... plave oči su bile nešto što je delio sa ostatkom porodičnog brđanskog klana...obučen onako kako je priličilo šumadijskom sinu - čakšire, džemper štrikani, sa šajkačom na glavi, vunene čarape i kožni opanci na nogama - otišao je s Drugom proleterskom...oktobar ga je zatekao u Beogradu, a tri dana prekasno na Savinac je stigla vest da ga je 18. dana tog listopadnog meseca dograbio nemački metak od kojeg mu nije bilo spasa...imao je 21 godinu, ženu od 19 i kćerku, moju mamu, tromesečnu isto plavooku bebu, kojoj je, kasnije, kuća dedova bilo sve što je umesto porodice imala...

...na toj kući, ukraj vrata na podrumu, u kamen je urezano da ju je napravio Rajko Živanović 1901. godine...dobri prađed, koji ređajući ćeramidu na krov sa četiri vode, zidajući odžakliju, kopajući bunar, buriće za rakiju praveći i vazda ih puneći, nije tada mogao ni da zamisli da će to biti mesto odrastanja neke gradske dece...nas koji smo svako leto, više od decenije, tamo svicima punili teglice da nam budu lampe u mraku, uspavljivali ljuljanjem kokoške, mažnjavajući ih iz kokošinjaca naših baba-strina, krali purenjake i taman dozrele šljive, brali kupine po vrzinama sve s dugim rukavima i u gumenim čizmama...istraživali napuštene vajate, gazili planinske potoke i reke u potrazi za belouškama i rakovima...čitali stripove i jeli eurokrem jer nam se moglo zato što smo iz lepog sela pokraj Gornjeg Milanovca...gledali olimpijske igre na crno-belom crvenom, malom, televizoru ruske proizvodnje u dvorištu ispod lipe, stogodišnjeg drveta sa čije kore su nas gledala, kao neki spomenik, urezana imena naših dedova iz vremena kad su bili dečaci...

...onda je najpre nestalo nje, pa su šljivici podivljali, pa je bunar presušio, krov popustio, kuću su obili još devedestih i odneli sve osim starih nakislih stripova... i sve je teže bilo da se u zavičaj ode...nadaš se da možeš da uhvatiš onaj osećaj bezbrižnosti, da ćeš negde da čuješ neki zalutali glas, videti neki izgubljeni lik...a tamo sve manje nego što je bilo...putevi su staze liliputanaca, prilazi zarasli, drveni sto i klupe pravljeni da se zasedne za tablić i remi, skrhani vremenom...i odjednom shvatis da ti je zavičaj samo ono što je u sećanju ostalo, da ga jednostavno nema više...

 ...i sad sam mudrija...kad me napade i kad skupim hrabrost da po ta sećanja krenem, stanem na prvoj stanici u selu...kod Miće u kafanu...kafedžija, čiji je otac bio kafedžija, gazda mesta koje smo zvali Kod Ostoje i gde smo pili žuti ili crni sok dok su odrasli cevčili rakiju, kafu i ratluk, vodio je jedno vračarsko poznato boemsko mesto...kad je nestalo Ostoje postalo je Kod Miće...nije ga bilo briga sto nema više pogled na Hram Svetog Save...vratio se u selo, turio blokče i plajvaz u džep, na fizički nepostojeći meni stavio još i roštiljske domaće kobasice, pileće meso i krmenadle, šopsku i kupus salatu...karirani stolnjaci, WC i to besprekorno čist čučavac ali s Kimberly-Clark opremom, sapun, topla voda i papir included..sve taman kako treba... i kad nahvataš mesto, jer je uvek puno zaludnih Beograđana i namernih prolaznika, i recimo zatražiš nešto da se zasladiš, kaže palačinke nek ti pravi baba, ovde od slatkog ima salata od slatkog kupusa...kafu kuva samo ako ima vremena, fiskalni račun ne da...tresne, biće ti bezveze sve skuplje 20 odsto a ako mi dođe inspekcija, opet dobro...kafanu da zatvorim - dušom da danem, jerbo vas je mnogo, brate mili...

 ...e taj Mića, koji još pamti moju mamu, drugaricu iz škole, koji u krajičku malog mozga drži i nas, dosadnu beogradsku decu, isto tim krajičkom zna da tamo nemamo više nikoga osim stare kuće u brdima...i zato nam uvek nađe sto makar prevremeno ekspedovao nekog, pita za tatu, kuva kafu i doturi na tacni, pokraj,  i po dve kocke šećera i na kraju se mršti na bakšiš...zna ili bar volim da mislim da zna i zašto već godinama nisam produžila još taj kilometar uzbrdo...nego iz njegove kafane gledam u spomenik u senci borova na kojem, osim imena mog dede, upola mlađeg od mene, stoje bakarnim slovima ispisana imena njih još dvadesetak...sinova Šumadije, nečijih sinova koji 70 i neku godinu kasnije više ne postoje ni u sećanjima...kao što nema ni zavičaja izvan te kafane...

Biće da smo narod koji ne zaslužuje svoju decu

...gledala sam oko sebe protekle nedelje...i videla da je ovo zemlja, i u njoj vreme, nečasnih diletanata, vrednih budala, mudrosera koji se izdaju za filozofe i zlih staraca, pride...Ove prve tri kategorije svakako neću da vam ovde obrazlažem…ponešto je već jasno, ponešto ne morate ni da znate…ali zastrašujući fakat da u Srbiji deca postaju smetnja…e, o tome hoću…

U Knez Mihailovoj sinoć vašarska atmosfera... roze šećerna vuna, svetlucavi roboti, ulični prodavci svakojakih đinđuva, izložba fotki beogradskih romskih smetlara, hip hop plesači, ulični muzikanti stari i novi...Ovi poslednji, dvoje stvarno mladih i odličnih, pod svetlom sopstvene, donete, starinske lampe sa abažurom sa zlatkastim svilenim resama, na električnim instrumentima, klaviru i violini, sviraju Mađarsku rapsodiju...skoro trogodišnje dete od veselja skakuće, ciči i pokušava kraj njih da uhvati ritam...pridružilo mu se još nekoliko njih, devojčice i dečaci, svi ozareni pljeskaju ručicama...naokolo gomila ljudi, posmatraju tu svirajuću i igrajuću družinu...i onda, preokret...

…prilazi klimavim ali odlučnim korakom gospođa u liku Mis Marpl, belokosa bakica u cvetnoj haljini i pita jel ovo vaše dete, ovo što je kolovođa...na ponosni odgovor da, jeste, kaže sram vas bilo, i vas i njega zato što ste nekulturni...nek' skače u parku, tamo da ga vodite, ovo je koncert i suknu silnu salvu kvazipedagogije u kojoj je upakovana bila zloba...čista, nepatvorena...i nije da je imalo mesta za polemiku, jer nije...ne zato što je s blesavima najbolje ne raspravljati, jer uopšte nije ni bila blesava...nego zato što je zloba opasna i treba joj izmaći, brzo i daleko...pa se izmakosmo, potreseni...pred njom i pred još par neočekivanih pogleda koji su joj bili saučesnici...onih istih pogleda koje upućujemo ljudima čije se kuče pokaki na travici u parku ili ide bez povoca…u Beogradu ih danas, te, meni zastrašujuće poglede, dobijaju I deca koja skaču, pevaju, ciče ili se valjaju po zemlji od sreće…zato mislim ponekad da I nije tako loše šta nas uskoro neće biti…mi smo narod koji ne zaslužuje svoju decu…

...i sami znate da život u Srbiji svašta može da donese...rekla bih da sam već izbegla opasnost da budem nečasna i vredna I filozof, pa stoga mogući diletantizam i glupost  I mudroseranje u mom slučaju ne bi bili opasnost za druge...ali ako vidite da sam odjednom izrasla u gadnu babu, već sad vas molim za neku malu ali efikasnu eutanaziju...onako više drugarsku, zapakovanu u čokoladnu bombonu ili čašu istarskog terana...za dobro slobode...eto to sam htela da vam kažem još sinoć, al iPad nije bio saglasan...#UtisakNedelje