...na toj kući, ukraj vrata na podrumu, u kamen je urezano da ju je napravio Rajko Živanović 1901. godine...dobri prađed, koji ređajući ćeramidu na krov sa četiri vode, zidajući odžakliju, kopajući bunar, buriće za rakiju praveći i vazda ih puneći, nije tada mogao ni da zamisli da će to biti mesto odrastanja neke gradske dece...nas koji smo svako leto, više od decenije, tamo svicima punili teglice da nam budu lampe u mraku, uspavljivali ljuljanjem kokoške, mažnjavajući ih iz kokošinjaca naših baba-strina, krali purenjake i taman dozrele šljive, brali kupine po vrzinama sve s dugim rukavima i u gumenim čizmama...istraživali napuštene vajate, gazili planinske potoke i reke u potrazi za belouškama i rakovima...čitali stripove i jeli eurokrem jer nam se moglo zato što smo iz lepog sela pokraj Gornjeg Milanovca...gledali olimpijske igre na crno-belom crvenom, malom, televizoru ruske proizvodnje u dvorištu ispod lipe, stogodišnjeg drveta sa čije kore su nas gledala, kao neki spomenik, urezana imena naših dedova iz vremena kad su bili dečaci...
...onda je najpre nestalo nje, pa su šljivici podivljali, pa je bunar presušio, krov popustio, kuću su obili još devedestih i odneli sve osim starih nakislih stripova... i sve je teže bilo da se u zavičaj ode...nadaš se da možeš da uhvatiš onaj osećaj bezbrižnosti, da ćeš negde da čuješ neki zalutali glas, videti neki izgubljeni lik...a tamo sve manje nego što je bilo...putevi su staze liliputanaca, prilazi zarasli, drveni sto i klupe pravljeni da se zasedne za tablić i remi, skrhani vremenom...i odjednom shvatis da ti je zavičaj samo ono što je u sećanju ostalo, da ga jednostavno nema više...
...i sad sam mudrija...kad me napade i kad skupim hrabrost da po ta sećanja krenem, stanem na prvoj stanici u selu...kod Miće u kafanu...kafedžija, čiji je otac bio kafedžija, gazda mesta koje smo zvali Kod Ostoje i gde smo pili žuti ili crni sok dok su odrasli cevčili rakiju, kafu i ratluk, vodio je jedno vračarsko poznato boemsko mesto...kad je nestalo Ostoje postalo je Kod Miće...nije ga bilo briga sto nema više pogled na Hram Svetog Save...vratio se u selo, turio blokče i plajvaz u džep, na fizički nepostojeći meni stavio još i roštiljske domaće kobasice, pileće meso i krmenadle, šopsku i kupus salatu...karirani stolnjaci, WC i to besprekorno čist čučavac ali s Kimberly-Clark opremom, sapun, topla voda i papir included..sve taman kako treba... i kad nahvataš mesto, jer je uvek puno zaludnih Beograđana i namernih prolaznika, i recimo zatražiš nešto da se zasladiš, kaže palačinke nek ti pravi baba, ovde od slatkog ima salata od slatkog kupusa...kafu kuva samo ako ima vremena, fiskalni račun ne da...tresne, biće ti bezveze sve skuplje 20 odsto a ako mi dođe inspekcija, opet dobro...kafanu da zatvorim - dušom da danem, jerbo vas je mnogo, brate mili...
...e taj Mića, koji još pamti moju mamu, drugaricu iz škole, koji u krajičku malog mozga drži i nas, dosadnu beogradsku decu, isto tim krajičkom zna da tamo nemamo više nikoga osim stare kuće u brdima...i zato nam uvek nađe sto makar prevremeno ekspedovao nekog, pita za tatu, kuva kafu i doturi na tacni, pokraj, i po dve kocke šećera i na kraju se mršti na bakšiš...zna ili bar volim da mislim da zna i zašto već godinama nisam produžila još taj kilometar uzbrdo...nego iz njegove kafane gledam u spomenik u senci borova na kojem, osim imena mog dede, upola mlađeg od mene, stoje bakarnim slovima ispisana imena njih još dvadesetak...sinova Šumadije, nečijih sinova koji 70 i neku godinu kasnije više ne postoje ni u sećanjima...kao što nema ni zavičaja izvan te kafane...
Нема коментара:
Постави коментар