Zašto Srbija nije London ili kako sam oduvala Zdravka

Kupila kartu pre neki dan za Zdravkov koncert. Računala sam da treba poštovati tu neku kao beogradsku priču "Od Silvane do Nirvane", u mojoj izvedbi "Od The National do Zdravka". I otišla u subotu uveče u Arenu. Pet minuta pre početka, u prepunoj dvorani, ustanovila da svi oko mene puše. Zamolila ih, ljubazno, one najbliže, da ugase. Smejali mi se. Izašla do ulaza i pitala obezbeđenje jel pušenje dozvoljeno. Rekli ne al da se obratim šefu.

Šef, obavezno ćelavac u parapolicijskoj uniformi, rekao da nije nadležan. Nego policija. Pitala policajca, koji je stvar promatrao iz prikrajka nadajući se da neće morati da se bakće time, a on - prstom ka kontrolorima karata iz Eventima. Oni rekli obezbeđenje. I policajci. Okupila ih sve jednog do drugog i pitala, očajno-pretećim tonom, da mi razjasne da li sam ja to možda luda. Zato što tražim svoje pravo, i to kupljeno rođenim parama. Rekli da ne znaju. Da probam s komunalcima. Ja. Da probam?!

Kad sam već bila zelena dosetili se i da mogu da pitam organizatore. I za pušenje i za pravo. Najpre rekli da ih nađem iza bine. Da se sama "probijem" do tamo. Zelena je ubrzano počela da prelazi u ljubičasto. Boja lica. Pa me poslali na Službeni ulaz.

Izletim napolje, pa dva ulaza dalje umarširam kroz detektor, odmah iza VIP gospođe u bundi, i s vrata pitam ko je glavni. Tamo Gane Pecikoza, Zdravkov brat i neki ljubazni gospodin koji je, kaže, komandant parade. Znam ko su jer temeljno, godinama čitam treš novine. Dakle, vajdica. Pita me u čemu je problem. Ja kažem u pušenju.

- Pa gospođo draga, jeste li vi bili nekad na koncertu, pokušava pokroviteljskim tonom koji je spremio za histerične tete.

Ali avaj. Ja.

- U poslednjih 15 dana ovaj mi treći, jedan u O2 u Londonu, prošle nedelje na Morisiju. Koje od tih iskustava me tačno kvalifikuje za razgovor sa vama? Hoću mesto bez duvanskog dima ili da mi vratite novac, to ja hoću.

Gledaju me sva trojica sa mešavinom neverice u moju pribranost, istina i sa malom ali ipak prisutnom dozom razumevanja. Jer putovalo se. Jer videlo se da može i drugačije. Po zakonu. Bez pogovora.

-Pa gospođo, ovo vam je Srbija i mi ne možemo da nateramo ljude da se drže zakona. To ovde ne može. Nije ovo London.

Kažem mu, ja taj deo ne razumem. Stvarno. Jer od toga ničeg lakšeg - ko puši marš napolje, naplatiš mu kaznu i ćao. I zato, gospodo, izvol'te mi vratite novac.

I onda njih trojica, dakle i Zdravkov brat koji je doista isti on, čak se istom farbom i farbaju, pretresu džepove i izvade 2000 dinara. Brat, podbočen na pult na ulazu, oglašava se usput da je on bivši pušač i da me sve razume, da kad bi bilo 300 takvih kao što sam ja koji bi tražili lovu nazad možda bi se nešto i promenilo.

Glavni se uljudno izvinio, mada s očiglednim nestrpljenjem da već jednom odem, čak hteo da mi pošalje CD s potpisom Velike Zvezde al im rekla da nema potrebe jer internet i jer 21. vek, nego da pozdrave Zdravka i da mu kažu da mi je žao što ga nikad neću gledati na koncertu. Ali ja stvarno ništa, baš ništa, u životu ne moram. A osobito ne da trpim teror. Sloboda mi najveće lično životno dostignuće.

Izašla sam napolje ipak vanredno besna. Vratili mi pare i naterala sam ih da mi kažu da nisam luda, al mi ubili provod. A onda sam se usput ka kući, vratila na zapadni ulaz i našla pandura, šefa obezbeđenja i predstavnika Eventima i obavestila ih da ipak nemam JA dijagnozu nego svi oko mene i da ih nikad, ali nikada ne zavara mišljenje većine. Jer je većina krdo degenerika. I rekla im uljudno i laku noć i srećan rad. A u sebi se mislila #ŠuPičkuMaterinu .

Avokado i patlidžan, to su srca dva

Na Bajloniju tezga sa uvoznim voćem i povrćem. Jedina koja ima plavi patlidžan i to još savršen. Dok gospođi u ranim sedamdesetim piljarica meri avokado, na moje pitanje "pošto je i odakle?", odgovara sa "plavi je 200 dinara al najbolji koji Italija proizvodi". Ja obesim nos jer italijanski i jer u petak kupila pasulj i kažu samo makedonski i turski, već godinama domaćeg nema. Ne rađa jer ga niko i ne sadi.

A na to fina gospođa,  dok pakuje avokado u fejk Barberi kolica za pijac, meni kaže "Nema, nema, e tako nam i treba kad ima onih koji su onda hteli Evropu!".

- To vam je logička greška, znate, pecam se ja i ne odustajem od gunđanja iako je dan stvarno lep i nemam razloga da bar u tom trenutku rastem u gadnu babu: "Patlidžan se gaji u Italiji, Italija je u Evropi i svi mi koji smo hteli Evropu u stvari smo samo hteli da i kod nas raste sve što i kod njih. Kao što bi oni hteli da beru avokado ovako kao što ga beremo mi al cvrc."

Piljarica mi namigne, namakne 50 grama više i gotovo otpeva "dovidjenja komšinice". I nije zbog Evrope. Nego zbog logičke greške. I zbog nedostatka logike. I zbog činjenice da je piljarica magistar matematike, tu iz ulice, i da joj lov na te greške ide kao i meni. Direktno na živce. I da, nalazim i da je avokado bljak.

Hajdi i Vinetu u dvorima od oraha ili o nedostajanju

1. Hajdi - jer mi čitala pred spavanje al do iznemoglosti, požarevačka baba a ja uvek sanjarila o žutom, tvrdom siru i vrućem hlebu, o tužnosti tvrdih zemički slepe Petrove babe i radovala svaki put kad Klara na kraju prohoda pošto joj se kolica skotrljaju niz planinu.
2. Gordost i predrasude - izdanje od pre drugog Velikog rata, u kojem je Džejn bila Jovanka, Elizabet Jelisaveta, korice i stranice žute od vremena a Darsi ipak naučio lekciju da ne možeš da budeš i frajer i govno u isto vreme. Ili - ili.
3. Džejn Ejr - na vreme sam utuvila da otresitost nije mana i da je ok ne biti treptalica. I da ipak, za svaki slučaj,  valja izbegavati muškarce oženjene ludačama. I oženjene generalno.
4. Vinetu - i to zbog Old Šeterhenda, nemačkog pobratima našeg Apača. Trebalo je da naučimo još tad da valja imati Nemca za drugara. Jer samo Nemac može da napiše toliku knjigu o Divljem zapadu a da nosa tamo promolio nije.
5. Bakonja Fra Brne - posle, mnogo kasnije, sam čula priču kako su jednog drugog franjevca, savremenika još uvek živog doba, pitali veruje li u Boga. A on im rekao: malo verujem, malo ne verujem, pa onda opet molim Boga da verujem. Simo Matavulj nije pisao o Bogu nego o ljudima. A mi deca čitali lektiru. I sve nam bilo jasno. Čim smo dorasli do jasnosti.
6. Proces - misliš da to postoji samo u knjigama. A onda se probudiš u Srbiji. Devedesetih. Kojima nikad kraja.
7. Uzbuna na odjelu za rak - jer happy end kaže da ima leka za rak. A onda se probudiš bilo gde u svetu. Bilo kad.
8. Ana Karenjina - jer sam se dva meseca ganjala s Vericom M. Rakonjac-Pavlović koja nije htela da mi dozvoli da popravim keca dok ne revidiram stav da je Ana kurva kojoj baš sad smetaju muževljeve uši a da je Vronski običan fićfirić, s doista jedinom vrliom a ta je da je skončao na srpskim zemljama ganjajući Turke. Danas bih dobila pet jer znam da su te uši nepremostiva prepreka. Pet ko vrata.
9. Dvori od oraha - saga koja jede vreme. Bukvalno. Čita se do Australije i nazad, minus vreme u singapurskom apsu, minus spavanje, prehrana i pet filmova. To vreme između se ne čita jer se ostavlja pola knjige za povratak jer ipak preči drugari, okean, luke, most, koale, talijanski sladoled, vino, bezbriznost, cetnici i ustase sa druge planete.
10. O nedostajanju - u kojem Ton Telehen kaže da je to nešto što osećaš kada nečeg nema. Ako ga ne pojede zaborav. Kao zlojedi crv. A ne pojede uvek i zato je divno ako imamo nekog ko nam nedostaje.

Lovci na meduze, buenos vam dias!

Pođite za mnom i svi zajedno ponavljajte:  "Buenos dias - dobar dan!" (Moj tata na određeno vreme, 1982.) ili kako prepoznati srpskog turistu u paket aranžmanu na letovanju u Tunisu:

1. U redu za čekiranje na aerodromu napravi se blesav i prešiša bar petoro ispred sebe, na kvarno, jer kao samo nešto da vidi sa svoje tri torbe. Poznato kao "tetki - lek".
2. Putuje avionom u donjem delu trenerke i patikama jer udobno.
3. Vreba trenutak kada će kabinsko kelneraj-osoblje proneti ručak al jebi ga, ne ume da zatrazi ništa ni na jednom od jezika nego samo klimne glavom kad se stjuardesa uhvati za flajku vode. A sumnjivi sendvič "tunizijen" vrne samo okrnjen jer tikvice. Jer povračače.
4. Uvek proveri tuđi hotel ako mu se ukaže prilika i sav srećan ustanovi da je njegov mnoooogo bolji a da su se svi ostali zeznuli. Jer odma' je znao.
5. Izrazito je nezadovoljan što all incluziv ručak znači malo parče pizze, pomfit i čašu narandžastog soka jer on za 400 ojra, za deset dana letovanja, za svoje pare ima da ima  od 'tice mleko. Jer tako u Turskoj kad je bio.
6. More ili nije plavo ili je ladno ili ima meduze jer agencija đubre.
7. Doaka meduzama tako što organizuje izlov plastičnim čašama od popijenog narandžastog sokića, sve u trojkama, sa agilnim komšijom iz Niša i Lalom iz Novog Sada koji ne sme da ih odbije jer peder. Da deca mogu da plivaju kad je već agencija đubre.
8. Sa trgovcima priča na srpskom, kad krenu ozbiljni pregovori kaže "ja slabo speak engleski" uz zapovedni okret glavom ka ženi i "aj vidi šta kaže" jer gazda u kući. A ona em ukras em gleda filmove pa joj ostalo.
9. Zajebo je Tunišanina kad je kupovao bubanj na plaži pa ga umesto 30 dinara platio samo 20. Jer ne vredi više od 10. Jer jebo život bez doboša.
10. Pljune na sve one faktore za mazanje, kupi maslinovo ulje u konzervi jer nisu normalni što ga tako pakuju, prespe ga u plastičnu flašu od litar i po, pa se lepo i on i žena mažu ko ljudi. Jer zdravo.

I na kraju aplauz. Jer sletelo.

Double bad luck iliti dan kad je otiš'o Majkl

Mirno, rano jutro u Beogradu. Za doručak ražani hleb, sir i trešnje. Jer trešnje idu uz sve dok ih ima. Napolju se čuju vrapci, automobili, golubovi koji nešto diskutuju dok mi ponosno zaseravaju terasu, pa svrake. Dakle, na Dorćolu sve uobičajeno potaman četvrtog letnjeg dana. A onda se setim zašto mi je baš taj dan važan i pustim sebi film u glavi. A ima i naslov: Dvostruka loša sreća.

Jel se nekad pitate šta ste radili na neki današnji dan pre godinu, pet ili 20? Da li se toga sećate? Evo ja tačno znam kako je izgledao taj četvrtak, 25.jun 2009.godine i ne gine vam sad priča o tome.

Hotelska soba u Briselu, u Zmajevom gnezdu. Pogled sa balkona na jedan od centralnih bulevara, nedaleko od Berze. Mislim, ima taj hotel i neko zvanično ime ali pošto su i personal i klijentela uglavnom iz Mandžurije ili tako nekog dela Kine, ono koje sam mu nadenula od milja nije moglo biti drugačije. Jer Brus Li.

Buđenje pre sata, sunčan je dan. Pravac na prozor da se udahne briselski zrak jer ništa garež i teški metali kao doma pa glupo da se propusti, i na koncu hvatanje za daljinski.

I prvo što sam ugledala na CNN bila je fotografija Fare Fosit uz koju je išao i natpis da je reč o najnovijoj vesti da je u-ne-znam-kojoj-godini preminula od raka, posle duge borbe. Sednem na krevet da otpratim to do kraja, jer nije bilo devojčice ma koliko mala bila tokom prošlih sedamdesetih godina, da nije želela da ima frizuru kao Fara, nije bilo mame koja nije zavidela na pravom plavookom kalifornijskom osmehu sa harizmom, nije bilo tate koji nije mislio da joj sve dobro stoji. Za mene jedini pravi Čarlijev anđeo. A onda se još posle udala za lepog Rajana O'Nila i sve je izgledalo baš kako treba. Ostatak priče je naravno bio tabloidna realnost - alkoholizam, dete narkoman, bolest od koje nema spasa. Ipak, u tom trenutku, nekako, mislila sam da ta dva minuta ispred televizora dugujem Fari. Kao omaž tom veselom vremenu zvoncara kojeg više nema.

I pomislim, dobro. To je to. Ajd pod tuš, pa na posao. Pet minuta kasnije razrešavajući dilemu šta odenuti za letnji dan u briselskim institucijama, ponovo bacim pogled na TV kad tamo jopet BREAKING NEWS. Kad gle! Umro Majkl Džekson! Ostalo znate - predoziranje, ludi doktor i još luđi pacijent, ničija a njegova deca, Nedođija, pedofilija. Muzika, devedesete. I ne sednem, jer bih kasnila. A nekako sam, ovog puta, mislila i da te devedesete ne zaslužuju omaž.

Dan se završio pivom koje sam po prvi put u životu naručila na francuskom. Čini mi se i jedini. Al ima tih stvari koje je dovoljno uraditi jednom. I sedimo tako Daniel i ja, sve potaman. I kaže on, vide li ti ono za Majkla, a ja pitam a ti pre toga za Faru? Gleda s lakim nerazumevanjem, ne samo zato što ja pričam uglavnom na srpskom, nego zato što, u stvari, ne zna ko je gospođa Fosit. Jer generacijski jaz. I sve lepo objasnim. I Andjele i Čarlija i zvoncare i frizuru i preplanuli ten i široki osmeh i Rajana i dete i bolest. I na kraju konstatujem rezignirano kako je, osim života, i smrt ponekad nefer. Eto, nije dovoljno što je umrla već je i to bila vest samo tri minuta jer se odmah Kosaču, na crtu, i to osobito spektakularno, namestio i Majkl.

Double bad luck. Fucking double bad luck. A ja sam mislila da je to nepravda. I Daniel je, da se razumemo. Nije imao kud.

Riga je lepa i to joj je sasvim dovoljno

Moram ovo da vam kažem dok me ne prođe. Dakle, evo me još u Rigi. Sedim na aerodromu, koji je naravno lep i nov, gužva taman da se vidi da nije kraj sveta nego Evropa. Napolju sunčan dan. Koji traje od pre četiri jutros, a pašće pred mrakom tek oko 23. Al nije tema to, nego ono što mi se vrzma po glavi od kad sam procunjala ulicama ovdašnjim. Dok mi je, evo lepo i to da priznam, pomalo muka od svih parfema kojima se opsesivno i naravno kompulsivno mirišem čim nogom stanem u ma koji fri šop pred poletanje, usput mislim o tome kakvo je iznenađenje ovaj grad.

Niti sam išta znala niti sam imala volje i vremena da to istražim pre nego što sam došla. Kad je put posao ništa ne stižem, pa sam pomislila da je tako i bolje. Da ne znam šta propuštam. Al pošto je, svi to znamo, geografija sudbina onda sam tako dobila na poklon junski dan povazdan i vremena gomilu, sve do pred ponoć, jer su noći ovde bele i ne kriju ništa.

E da. I večera kad je službena uvek je samo to. Ni jedna mi nije bila osobito zadovoljstvo. Ipak, neke su podnošljivije od drugih. Nekad zbog čaše pristojnog vina ili čokoladnog kolača ili zato što ne moram uvek da pričam koješta. Tako  se zbilo i u Jurmali. Nekad predgrađu Rige, sad odraslom letovalištu na obali Baltika, sa šumom koja izbija do mora, u kojem svaki bogati Rus koji drži do sebe ima daču. Jer to komplet sa gajbom u Londonu, tvrde. A ako lažu oni mene i ja lažem vas.

Plažni restoran, naokolo beli pesak sitan kao brašno, zalazak sunca, baldahini, stolice obučene kao za otmenu svadbu u mirijevskim i žarkovačkim kafanama. Vino belo i stvarno dobro. Nemac, ko o čemu, o redu na Balkanu, Letonac kaže da smo mi "Sjerbi" poznati po ljubavi prema Rusima, Poljakinja se smeje nečemu sa ajfona, Slovakinja je lepa. Turkinja na štiklama pati intenzivno, ja mislim još od Sulejmanovih vremena jer pogled pun orijentalne sete. Ona tvrdi od ujutru i to zbog cipela sa dvanaesticom, al šta sad, muka je muka. Drugi podaleko.

Gledam tako u to more i rešim, u trenutku kad domaćin zbrisao na kratko, da promenim temu. Vino je u redu i što da ne, ostali znam da ne znaju. Pitam ih, još uvek pomalo iskreno začuđena onim što sam usput lunjajući ulovila, da li ste znali da je pola Rige, one art nuvo lepe Rige s koje pogled ne možeš da smakneš, izgradio arhitekta Mihael Ejzenštajn, otac Sergejev? Bavarac kao juri šrimpa po tanjiru, devojka do njega diže nemo glavu s telefona, sestra po serijama ne razume pitanje. Peca se jedino padruga iz Banjske Bistrice, koja me zgotivila od kad sam joj rekla da se tamo išlo na predavanja na Pravnicku fakultu i u lokalni pab s diksi muzikom koji joj omiljen. I bez trunke zazora priznaje da nikad čula.

E pa nisam ni ja a zamislite i da je Sergej rođen ovde, trepćem uz vino. Svo četvoro me gledaju belo na tu familijarnost sa Serjožom. Iako je opšte poznato da smo mi Srbi, jel te, dobri sa Rusima, makar oni bili i Jevreji. Ja, sad već glumljeno iznervirano, apelujem na klasičnu naobrazbu i kažem: "Sećate se čuvene scene iz crno-belog filma, kad se  beba u kolicima, truckajući se, spušta niz stepenice dok okolo traje pokolj?! Oklopnjača Potemkin? Sredina dvadesetih? Rusija? Neko, bilo ko, iko? Halloooo?!".

Odmahuju glavom, ja vadim mališu, guglujem, pa jutjub pa klik na beba i kolica. Gledaju jer nikad nisu. Devojkama prećutim a gospodinu, blagonaklono ko majka ludom detetu, kažem da ima zabave i mimo politike. I mimo posla. Evo recimo u bioskopu. Svi se smeju, jer mi ton takav da im je to jedino dopušteno. I dodajem, e pa baš tog Sergeja tata je napravio najlepše, petospratne kuće u Rigi. Koje je čine neopisivo krasivom. Pitate se koliko? Toliko da mi liči mi na razno, tuđe lepo. Ovako nekako.

Varšavina je mlađa sestra.
Beč bez "naših".
Viljnus puta dva.
Prag sa manje gužve.
Krakov al vedriji.
Talinu veliki brat. Od ujaka.
Budimpešta a da nije tmurna.
Berlin u tragovima.
Beograd ono što nikad nije uspeo da bude. Jer, jadničak, živi s nama a mi smo oni što u našim vicevima uvek budemo najpametniji. Zato je u pričama o lepoti uglavnom luzer.

Pozivaju putnike za Vijenu, pa se nema kud do kući. Adio Riga. Ćao Jurmala. Do svidanija Letonija. Nema potrebe da se vraćam, sve mi bilo jasno iz prve. 

Ako si već žena, onda bolje s bradom nego sa šiškama

Proleće a dan letnji. Vrata od frizeraja otvorena širom. Snebivajući se na njih ulazi mlada žena u crnoj trenerci i patikama, pola koraka iza nje krupan i ćelav muškarac s torbicom ispod ruke, očigledno muž. Isto trenerka, crvena. Pristojno, nekako upadljivo pristojno, javljaju se svima dok ona pogledom traži Dragana, šefa parade. Htela bi da joj samo skrati šiške, kaže, jer žure. Frizer je pita kako ćemo, hoćete li ravno ili ukoso, s nekim slojevima. Nije da bih se udubila u nečiji izbor šiška-stajlinga al ona se u tom trenutku okreće svom pratiocu i pita ga šta on želi da ona uradi. Dok mu se preznojavala ćela pod teretom odluke, začkilji na jedno oko zamišljajući mogući rezultat i reče odlučnim glasom: " Ravno. Ali stajaću tu pored dok ih šiša, da budem siguran da je okej." Svi ostali u salonu zabavljeni su kao svojim poslom, samo ja gledam tuđa netremice. Posle tri štrica makazama, ona ga pogleda s puno strepnje a onda i sa olakšanjem. Jer je dobila jedno: "Sviđa mi se ."

Dragan ih častio, jer su stare mušterije, i ispratio uz gotovo srdačan pozdrav. Dok još nisu zamakli čestito ja ga izbečeno pitam: "Jel ja to dobro kapiram - on to njoj bira šiškke?!"
- A to? Pa da oduvek, danas su bili baš brzi, nekad ne može da se odluči po pola sata. On. Pa im zato nisam naplatio. A i inače im ne naplaćujem ovakve posete. To neki ritual, oni čudni, pa šta da im radim osim da im ne stajem na muku.

Samo da je ne mlati, izgovaram glasno. I dodajem, kvarno i lažno - znam, da zavidim na stepenu bliskosti sa nekim bez koga ni kosu ne možeš da središ. I mislim kako smo zemlja u kojoj se pola nacije zgranulo nad tipom s bradom koji je sinoć zabavio Evropu. Iako ie valjda momak s bradom normalna stvar. I našminkani momak s bradom, u haljini je normalna stvar. Mnogo normalnija od onog koji ima životnu misiju da svojoj ženi odobrava šiške. I da, stvarno ali stvarno se nadam da je ne mlati.