Kad te napolju ne čeka niko

Dospela sam u onaj uzrast kad u pomoć mogu da pozovem Mitu, starije dete u našoj maloj familiji. Onomad me, recimo, spasio kad je dotrčao u frizeraj s dva kanistera vode jer vodovod zaustavio proizvodnju baš u trenutku kad je meni bila farba na glavi. Jer glupo da tetka bude ćelava kad već nije pevačica. A onda pre neki dan, opet uzbuna, jedine nam preostale seniore izdale noge i opet uskače - Beba. Tako ga zovem samo ja al on se ne buni. Pušta me, odavno s visine od preko dva metra, da preterujem po želji. 

Sedam užurbano u kola i dok vozi na tamo, da nekako spasimo stvar, još početnički prebrzo primećujem ja, ćuteći prilično čangrizavo, pita iz tišine: "Jesi li čula, tetka, da mi se ubio drug?" Prećutim da sam načula od predaka mu, ni sama ne znam zašto. Skoro se plašeći i same ideje da dvadesetogodišnjak može da ima razlog da odluči da ga nema. Da nestane. Gledam ga, u nelagodi, a na licu mu neki kao osmeh, više grč.

- Stefan je išao sa mnom u osnovnu, nije baš u isto odeljenje. Al tu iz kraja, dole iz Ulice Braće Grim. Skočio je kroz prozor u četvrtak, danas bila sahrana na Lešću. Bile mu samo dve tetke, mi drugari iz škole i iz kraja i mlađi brat. On završio prvi srednje. I nekako je čudan, nije ni plakao za njim. Valjda nije mogao. 

Pitam, jedva, a jel ima roditelje? 

- Nisu došli. Majka Ruskinja, otac naš. Pijandure. Celo detinjstvo su proveli sami, nikad im kod kuće nisu bili. Ni na sahranu mu nisu došli. A pre nego što je skočio sa trećeg sprata, išao je po kraju i isplatio sve njihove dugove. Sve što su popili. Do poslednjeg.

Malo ćuti, pa dodaje: 

- Zamisli, sreo sam ga to jutro. U četvrtak, tu, na prelazu. Ide sam i nešto govori. Ja mu kažem smejući se: "Gde si Stefane, šta ima?" A on će više sebi nego meni: "Evo. Idem za Kanadu, idem za Kanadu". Jel možeš da veruješ?! 

Gledam ga sa nerazumevanjem, vidi to i pita me jel znaš ti, tetka, uopšte, šta to znači? Pojma nemam, bebice, pojma nemam, odmahujem sad već sigurna da ne želim da čujem. Al slušam. 

- Eh bre. Znaš kad Zemunci za nekog kažu „Otišao za Kanadu”?! E to je značilo da je taj ubijen. Ima ona pesma iz Dosijea, što je išao kao dokumentarac o njima na Prvoj. To ti je to. I Stefan je tako tog istog dana. Sam. Otišao u Kanadu. 

Ja skamenjena, jer sam uvek mrzela i braću Grim, i njihove strašne bajke, i sve pijandure ovog sveta, i roditelje koji iznevere svoju decu, i državu koja ne radi svoj posao, i sve nas što ne znamo a morali bismo da znamo, e takva ja skamenjena guglujem ovo:

Ideš za Kanadu

sivi audi rola po gradu

na koki uživam u radu

selotejp na oči, navuci mu kapu.

Znaj, tata sam estradnim droljama

daj pare za brata il’ gađamo zoljama

do evropskih noseva

stiže gudra preko Kosova.

Ja imam tržni centar, imam dva’es vila

stanove, lokale, hotele, ja živim taj kriminal

imam jajare u šaci, u svakoj stranci

vozimo se maricom gradom, kao pravi policajci.

Ako imaš dobra kola, daj nam kola, oduzimam volan

hoćeš svoja kola, može, dođi, spremi novac

krv lije svakoga dana, država drhti od klana

premijer podleg’o ranama, a nama gudru čuva banka.

Zašto nisam ptičica da letim daleko

i da vidim napolju čeka li me neko

prodaj, majko, konja kočijaša

pa izvadi sina robijaša.

Beng, beng, beng, beng

ideš za Kanadu.

Ideš za Kanadu

u Južnoj Americi ja sam u hladu

u Parizu trošim devizu

kad imaš lovu, ne traže vizu.

Zato ako nisi blizu, vojnici klana grizu

mašina za mlevenje mesa, to je mnogo gadan izum

pola tone kokaina, Buenos Aries, Argentina

balkanski ratnik, Paragvaj, četvoro palo s pet kila.

Deset hiljada vojnika, otmice, ubistva

iznude, atenati, svako reket mora da plati

mi smo s politikom u sprezi, političar na vezi

probleme nam ne pravi niko, sve te perverzije rešavam slikom.

Imam bazu, kao vazu lepu, sva je od stakla

dok vam plaćamo kampanje, nas kosi sablja

 #ZaštoNisamPtičicaDaLetimDalekoIDaVidimNapoljuČekaLiMeNeko

#SrbijaZemljaNajtužnijihPriča

Dalibor, jedan zdravo dobar Amer

Amerikanci su drugačija leteća vrsta. Na domaćim linijama nema koga nema - najviše bakica i dekica, pa tri-iks-el modela raznih boja, bosonogih tinejdžerki, momčića sa Džastin Biber frizurama, utreniranih džogerki. Svi u sandalama ili najkama. Iza mene, na pokretnim stepenicama, raščupana histerična sredovečna žena urla u telefon na potomka kojem se obraća sa "razmaženo derište", tražeći da joj kaže na kom "prokletom gejtu" je njihov let. Na ivici nervnog sloma mu kaže i da ide dodjavola gde god da se izgubio ali da se pre toga nacrta na ulazu u avion i da joj njenu kartu. Guram svoj mali kofer i mislim se, kakav sam baksuz, sedeću tačno između njih. Srećom, odoše mimo mene i Atlante.

Dok pišem mail, da ubijem poslednjih sedam minuta pred ukrcavanje tripujem da jedan baš veliki čovek govori skoro, pa ajmo reći, srpski. I očas posla se zabrinem da mi se u nekom dnu neokorteksa učinilo da mi fali postojebina. Ili išta iz nje. Oslušnem još jedared i ulovim kako se na nulu ošišani grmalj pozdravlja sa nekim "baj, bejbi" i odmahnem glavom s olakšanjem da mi se ipak učinilo.

Par minuta kasnije upakovana, sedim na svom C sedištu, uvek do prolaza. Vadim iz ranca Pavićeve Mediteranske priče, u sto petom pokušaju da ukačim makar nešto od toga što je napisao. Računam, ako u avionu punom easy-going Amera, za pet i po sati neometane koncentracije to ne uradim, nikad neću. Leteći kelneraj dvaput progura Coca Colu i vodu, prođe s aparatom za plaćanje karticama za slučaj da ima onih koji bi wi-fi i sendvič avionske izrade i nema ih nigde do sletanja.

I opet, umesto da čitam, razmišljam zgubidanski o tome kako ni jedan član letačkog osoblja nije mlađi od 50. Em nigde terora mladosti em nigde fame oko toga da je to neki osobiti posao koji mogu da rade samo partijske ćerke sa starmalim punđama i veštačkim trepavicama. Gospođa koja mi je dodala paradajz sok jer sam izrekla istorijsko ne Coca Coli na njenoj teritoriji,  imala je prste okoštale od gihta. I nit je njoj smetalo da radi, nit je meni smetalo što je ona tako izabrala. Dosetila sam se, sve bežeći od pisca, da mi i to ide na nerve u majčevini, taj 21.veku prilagođeni lapot, ta potreba da starije od 50 zaključamo u orman i ne pokazujemo strancima. Plus, sto su oni toliko siromašni da nemaju nikakav izbor, ne mogu da sve oteraju do đavola i odu u Honduras. Seljacizam prve vrste, gunđam u sebi. Uglavnom zbog toga što uveliko ne mislim isključivo o tome kako je Pacifik krasan, Nikolas divno biće, a San Francisko još jedan od gradova koji je otišao na listu onih u kojima bih mogla da živim.

I taman što sam uskočila u Pavićevu priču o Balkanu i Evropi, čujem kako me neko, s druge strane uskog prolaza pita:"Croatian?".

"Serbian", odgovaram upitno. Kad ono onaj grmalj, ipak progovara srpski i kaže: "Piše Mediteranske priče i to latinicom, pa sam mislio da si Hrvatica. Ja govorim srpski. A Rumun sam". Pitam otkud to, a on objašnjava:
- U stvari sam Srbin iz Rumunije, a Amerilkanac sam iz Los Anđelesa. Ja se tu istaknem regionalnom geografijom: "Temišvar?".
- Da, da, okolina! Moji su došli ovde '89 godine a ja sam imao sedam. I ne umem više da govorim naški baš dobro.

Ohrabrujem ga da mu odlično ide i pitam s kim priča na maternjem jeziku i inače. Kaže, sa roditeljima i to je to. "U Rumuniji sam bio tri puta, u Jugoslaviji nikad. Hteo sam jednom kod vas na more, al nisam uspeo da se organizujem. A zdravo bih želeo."

I kad je taj ćelavi, ogromni, čovek izgovorio to, na isti način kao i sve ostalo, polako i pažljivo mereći da nešto ne pogreši, meni se oteo iskreni smeh, nekako sam se raznežila. Ne zato što je nepovratno zakasnio jer više nemamo more. Već stoga što je njegov srpski bio tačan, čak i bez akcenta. Oskudan, ali manje nego što bi se to moglo očekivati. Nekako arhaičan, s tim brižljivim odnosom prema jeziku predaka ma koliko njegovo znanje bilo praktično neupotrebljivo tokom najvećeg dela života.

- A kako se zoveš? Ivana, odgovaram i pružam ruku. "Dalibor", kaže džin i vadi i drugu slušalicu iz ušiju, definitivno rešen da iskoristi nenadanu priliku da se osvrne na stari kraj, ukraj Evrope.

I priča kako je oduvek u Los Anđelesu, sve mu se tamo sviđa. Roditelji su živi i dobro, ženu je našao prilikom jednog od ta tri puta u Temišvar. Isto rumunska Srpkinja po rođenju, imaju dvoje dece i u kući je engleski jedini jezik. Voleo bi da dečake pošalje s babom i dedom u Rumuniju na duže da nauče srpski. Bilo bi dobro i da više vremena provodi s njima. Ovako, radi u Atlanti na nekom televizijskom kanalu i u El-Eju je svaki drugi vikend.

- Moja firma se bavi projektovanjem svetla, za to sam inženjer. Koliko radim toliko imam. Ako ne radim, nema novca. A novaca je uvek zdravo dobro imati.
Opet se kikoćem, pita jel štagod pogrešio. Uveravam ga da nije, i da je bolji od mnogih kojima je srpski prvi i jedini jezik 24 ure dnevno.

Pita kako je u Jugoslaviji, jel plata bar 2000 dolara mesečno. Slažem da je 500 ali da se nekako živi. I podsećam da kad se čuje sa ocem i sa majkom, da im još jednom kaže hvala što je na bezbednoj udaljenosti od otadžbine. Smeje se i kaže, znam to već.

- Kad sam pre osam godina bio u Rumuniji, odem na Cigane. Svira orkestar, a pola kafane vadi po sto evra i tura u armoniku. Tad sam sebi rekao: Dalibore, ti si siromšan čovek. I ako si mislio da nisi, zdravo si pogrešio. A i tamo plata 500 dolara. Šta misliš, hoće li kod vas skoro biti bolje?

Odgovaram, da hoće naravno, i dodajem kvarno: "Kad dođeš sledeći put možda budemo imali i more."

Kapira da se pravim duhovita, kapira i taj ton iz onog vica "idi vidi dal sam tamo". I pristaje da promenimo stranu ploče. Da batalimo priču o zemlji koje nema, iako u njoj i dalje žive neki ljudi, pa makar i u Kaliforniji. Pričamo o Americi. Sluša utiske iz mog drugog prekookenaskog pokušaja. I kako od svega što ne razumem, ne mogu da savladam taj banalni osećaj bespomoćnosti u kretanju ako si neko ko ne vozi kola ili nema vozača. Tu demokratije nema, il voziš il ne postojiš. Objašnjava da je baš radio na dokumentarcu koji je bio o vremenima kad se Henri Ford ozbiljno bacio na veliki biznis i uspeo da ubije inače razvijeni javni prevoz, kako bi stvorio sebi tržište za nove automobile. Ali da se stvari polako menjaju. Koliko brzo, naučiće, kaže, možda  iz nekog novog filma koji bude radio. Ili koliko bude diktirala neka nova korporacija. Jer tako kažu pravila igre.

Utukli smo ceo put sa zapadne obale na američki jug. Rastali se nekako okej. On neskriveno šokiran količinom i brzinom reči koje sam izgovorila, sve vreme primetno se zabavljajući činjenicom da me razume i kad me ne razume. A ja u dobitku, jer sam zaboravila, ako sam ikad i znala da stvari mogu da budu zdravo željene, zdravo pogrešne a najviše - zdravo dobre.

Zašto Srbija nije London ili kako sam oduvala Zdravka

Kupila kartu pre neki dan za Zdravkov koncert. Računala sam da treba poštovati tu neku kao beogradsku priču "Od Silvane do Nirvane", u mojoj izvedbi "Od The National do Zdravka". I otišla u subotu uveče u Arenu. Pet minuta pre početka, u prepunoj dvorani, ustanovila da svi oko mene puše. Zamolila ih, ljubazno, one najbliže, da ugase. Smejali mi se. Izašla do ulaza i pitala obezbeđenje jel pušenje dozvoljeno. Rekli ne al da se obratim šefu.

Šef, obavezno ćelavac u parapolicijskoj uniformi, rekao da nije nadležan. Nego policija. Pitala policajca, koji je stvar promatrao iz prikrajka nadajući se da neće morati da se bakće time, a on - prstom ka kontrolorima karata iz Eventima. Oni rekli obezbeđenje. I policajci. Okupila ih sve jednog do drugog i pitala, očajno-pretećim tonom, da mi razjasne da li sam ja to možda luda. Zato što tražim svoje pravo, i to kupljeno rođenim parama. Rekli da ne znaju. Da probam s komunalcima. Ja. Da probam?!

Kad sam već bila zelena dosetili se i da mogu da pitam organizatore. I za pušenje i za pravo. Najpre rekli da ih nađem iza bine. Da se sama "probijem" do tamo. Zelena je ubrzano počela da prelazi u ljubičasto. Boja lica. Pa me poslali na Službeni ulaz.

Izletim napolje, pa dva ulaza dalje umarširam kroz detektor, odmah iza VIP gospođe u bundi, i s vrata pitam ko je glavni. Tamo Gane Pecikoza, Zdravkov brat i neki ljubazni gospodin koji je, kaže, komandant parade. Znam ko su jer temeljno, godinama čitam treš novine. Dakle, vajdica. Pita me u čemu je problem. Ja kažem u pušenju.

- Pa gospođo draga, jeste li vi bili nekad na koncertu, pokušava pokroviteljskim tonom koji je spremio za histerične tete.

Ali avaj. Ja.

- U poslednjih 15 dana ovaj mi treći, jedan u O2 u Londonu, prošle nedelje na Morisiju. Koje od tih iskustava me tačno kvalifikuje za razgovor sa vama? Hoću mesto bez duvanskog dima ili da mi vratite novac, to ja hoću.

Gledaju me sva trojica sa mešavinom neverice u moju pribranost, istina i sa malom ali ipak prisutnom dozom razumevanja. Jer putovalo se. Jer videlo se da može i drugačije. Po zakonu. Bez pogovora.

-Pa gospođo, ovo vam je Srbija i mi ne možemo da nateramo ljude da se drže zakona. To ovde ne može. Nije ovo London.

Kažem mu, ja taj deo ne razumem. Stvarno. Jer od toga ničeg lakšeg - ko puši marš napolje, naplatiš mu kaznu i ćao. I zato, gospodo, izvol'te mi vratite novac.

I onda njih trojica, dakle i Zdravkov brat koji je doista isti on, čak se istom farbom i farbaju, pretresu džepove i izvade 2000 dinara. Brat, podbočen na pult na ulazu, oglašava se usput da je on bivši pušač i da me sve razume, da kad bi bilo 300 takvih kao što sam ja koji bi tražili lovu nazad možda bi se nešto i promenilo.

Glavni se uljudno izvinio, mada s očiglednim nestrpljenjem da već jednom odem, čak hteo da mi pošalje CD s potpisom Velike Zvezde al im rekla da nema potrebe jer internet i jer 21. vek, nego da pozdrave Zdravka i da mu kažu da mi je žao što ga nikad neću gledati na koncertu. Ali ja stvarno ništa, baš ništa, u životu ne moram. A osobito ne da trpim teror. Sloboda mi najveće lično životno dostignuće.

Izašla sam napolje ipak vanredno besna. Vratili mi pare i naterala sam ih da mi kažu da nisam luda, al mi ubili provod. A onda sam se usput ka kući, vratila na zapadni ulaz i našla pandura, šefa obezbeđenja i predstavnika Eventima i obavestila ih da ipak nemam JA dijagnozu nego svi oko mene i da ih nikad, ali nikada ne zavara mišljenje većine. Jer je većina krdo degenerika. I rekla im uljudno i laku noć i srećan rad. A u sebi se mislila #ŠuPičkuMaterinu .

Avokado i patlidžan, to su srca dva

Na Bajloniju tezga sa uvoznim voćem i povrćem. Jedina koja ima plavi patlidžan i to još savršen. Dok gospođi u ranim sedamdesetim piljarica meri avokado, na moje pitanje "pošto je i odakle?", odgovara sa "plavi je 200 dinara al najbolji koji Italija proizvodi". Ja obesim nos jer italijanski i jer u petak kupila pasulj i kažu samo makedonski i turski, već godinama domaćeg nema. Ne rađa jer ga niko i ne sadi.

A na to fina gospođa,  dok pakuje avokado u fejk Barberi kolica za pijac, meni kaže "Nema, nema, e tako nam i treba kad ima onih koji su onda hteli Evropu!".

- To vam je logička greška, znate, pecam se ja i ne odustajem od gunđanja iako je dan stvarno lep i nemam razloga da bar u tom trenutku rastem u gadnu babu: "Patlidžan se gaji u Italiji, Italija je u Evropi i svi mi koji smo hteli Evropu u stvari smo samo hteli da i kod nas raste sve što i kod njih. Kao što bi oni hteli da beru avokado ovako kao što ga beremo mi al cvrc."

Piljarica mi namigne, namakne 50 grama više i gotovo otpeva "dovidjenja komšinice". I nije zbog Evrope. Nego zbog logičke greške. I zbog nedostatka logike. I zbog činjenice da je piljarica magistar matematike, tu iz ulice, i da joj lov na te greške ide kao i meni. Direktno na živce. I da, nalazim i da je avokado bljak.

Hajdi i Vinetu u dvorima od oraha ili o nedostajanju

1. Hajdi - jer mi čitala pred spavanje al do iznemoglosti, požarevačka baba a ja uvek sanjarila o žutom, tvrdom siru i vrućem hlebu, o tužnosti tvrdih zemički slepe Petrove babe i radovala svaki put kad Klara na kraju prohoda pošto joj se kolica skotrljaju niz planinu.
2. Gordost i predrasude - izdanje od pre drugog Velikog rata, u kojem je Džejn bila Jovanka, Elizabet Jelisaveta, korice i stranice žute od vremena a Darsi ipak naučio lekciju da ne možeš da budeš i frajer i govno u isto vreme. Ili - ili.
3. Džejn Ejr - na vreme sam utuvila da otresitost nije mana i da je ok ne biti treptalica. I da ipak, za svaki slučaj,  valja izbegavati muškarce oženjene ludačama. I oženjene generalno.
4. Vinetu - i to zbog Old Šeterhenda, nemačkog pobratima našeg Apača. Trebalo je da naučimo još tad da valja imati Nemca za drugara. Jer samo Nemac može da napiše toliku knjigu o Divljem zapadu a da nosa tamo promolio nije.
5. Bakonja Fra Brne - posle, mnogo kasnije, sam čula priču kako su jednog drugog franjevca, savremenika još uvek živog doba, pitali veruje li u Boga. A on im rekao: malo verujem, malo ne verujem, pa onda opet molim Boga da verujem. Simo Matavulj nije pisao o Bogu nego o ljudima. A mi deca čitali lektiru. I sve nam bilo jasno. Čim smo dorasli do jasnosti.
6. Proces - misliš da to postoji samo u knjigama. A onda se probudiš u Srbiji. Devedesetih. Kojima nikad kraja.
7. Uzbuna na odjelu za rak - jer happy end kaže da ima leka za rak. A onda se probudiš bilo gde u svetu. Bilo kad.
8. Ana Karenjina - jer sam se dva meseca ganjala s Vericom M. Rakonjac-Pavlović koja nije htela da mi dozvoli da popravim keca dok ne revidiram stav da je Ana kurva kojoj baš sad smetaju muževljeve uši a da je Vronski običan fićfirić, s doista jedinom vrliom a ta je da je skončao na srpskim zemljama ganjajući Turke. Danas bih dobila pet jer znam da su te uši nepremostiva prepreka. Pet ko vrata.
9. Dvori od oraha - saga koja jede vreme. Bukvalno. Čita se do Australije i nazad, minus vreme u singapurskom apsu, minus spavanje, prehrana i pet filmova. To vreme između se ne čita jer se ostavlja pola knjige za povratak jer ipak preči drugari, okean, luke, most, koale, talijanski sladoled, vino, bezbriznost, cetnici i ustase sa druge planete.
10. O nedostajanju - u kojem Ton Telehen kaže da je to nešto što osećaš kada nečeg nema. Ako ga ne pojede zaborav. Kao zlojedi crv. A ne pojede uvek i zato je divno ako imamo nekog ko nam nedostaje.

Lovci na meduze, buenos vam dias!

Pođite za mnom i svi zajedno ponavljajte:  "Buenos dias - dobar dan!" (Moj tata na određeno vreme, 1982.) ili kako prepoznati srpskog turistu u paket aranžmanu na letovanju u Tunisu:

1. U redu za čekiranje na aerodromu napravi se blesav i prešiša bar petoro ispred sebe, na kvarno, jer kao samo nešto da vidi sa svoje tri torbe. Poznato kao "tetki - lek".
2. Putuje avionom u donjem delu trenerke i patikama jer udobno.
3. Vreba trenutak kada će kabinsko kelneraj-osoblje proneti ručak al jebi ga, ne ume da zatrazi ništa ni na jednom od jezika nego samo klimne glavom kad se stjuardesa uhvati za flajku vode. A sumnjivi sendvič "tunizijen" vrne samo okrnjen jer tikvice. Jer povračače.
4. Uvek proveri tuđi hotel ako mu se ukaže prilika i sav srećan ustanovi da je njegov mnoooogo bolji a da su se svi ostali zeznuli. Jer odma' je znao.
5. Izrazito je nezadovoljan što all incluziv ručak znači malo parče pizze, pomfit i čašu narandžastog soka jer on za 400 ojra, za deset dana letovanja, za svoje pare ima da ima  od 'tice mleko. Jer tako u Turskoj kad je bio.
6. More ili nije plavo ili je ladno ili ima meduze jer agencija đubre.
7. Doaka meduzama tako što organizuje izlov plastičnim čašama od popijenog narandžastog sokića, sve u trojkama, sa agilnim komšijom iz Niša i Lalom iz Novog Sada koji ne sme da ih odbije jer peder. Da deca mogu da plivaju kad je već agencija đubre.
8. Sa trgovcima priča na srpskom, kad krenu ozbiljni pregovori kaže "ja slabo speak engleski" uz zapovedni okret glavom ka ženi i "aj vidi šta kaže" jer gazda u kući. A ona em ukras em gleda filmove pa joj ostalo.
9. Zajebo je Tunišanina kad je kupovao bubanj na plaži pa ga umesto 30 dinara platio samo 20. Jer ne vredi više od 10. Jer jebo život bez doboša.
10. Pljune na sve one faktore za mazanje, kupi maslinovo ulje u konzervi jer nisu normalni što ga tako pakuju, prespe ga u plastičnu flašu od litar i po, pa se lepo i on i žena mažu ko ljudi. Jer zdravo.

I na kraju aplauz. Jer sletelo.

Double bad luck iliti dan kad je otiš'o Majkl

Mirno, rano jutro u Beogradu. Za doručak ražani hleb, sir i trešnje. Jer trešnje idu uz sve dok ih ima. Napolju se čuju vrapci, automobili, golubovi koji nešto diskutuju dok mi ponosno zaseravaju terasu, pa svrake. Dakle, na Dorćolu sve uobičajeno potaman četvrtog letnjeg dana. A onda se setim zašto mi je baš taj dan važan i pustim sebi film u glavi. A ima i naslov: Dvostruka loša sreća.

Jel se nekad pitate šta ste radili na neki današnji dan pre godinu, pet ili 20? Da li se toga sećate? Evo ja tačno znam kako je izgledao taj četvrtak, 25.jun 2009.godine i ne gine vam sad priča o tome.

Hotelska soba u Briselu, u Zmajevom gnezdu. Pogled sa balkona na jedan od centralnih bulevara, nedaleko od Berze. Mislim, ima taj hotel i neko zvanično ime ali pošto su i personal i klijentela uglavnom iz Mandžurije ili tako nekog dela Kine, ono koje sam mu nadenula od milja nije moglo biti drugačije. Jer Brus Li.

Buđenje pre sata, sunčan je dan. Pravac na prozor da se udahne briselski zrak jer ništa garež i teški metali kao doma pa glupo da se propusti, i na koncu hvatanje za daljinski.

I prvo što sam ugledala na CNN bila je fotografija Fare Fosit uz koju je išao i natpis da je reč o najnovijoj vesti da je u-ne-znam-kojoj-godini preminula od raka, posle duge borbe. Sednem na krevet da otpratim to do kraja, jer nije bilo devojčice ma koliko mala bila tokom prošlih sedamdesetih godina, da nije želela da ima frizuru kao Fara, nije bilo mame koja nije zavidela na pravom plavookom kalifornijskom osmehu sa harizmom, nije bilo tate koji nije mislio da joj sve dobro stoji. Za mene jedini pravi Čarlijev anđeo. A onda se još posle udala za lepog Rajana O'Nila i sve je izgledalo baš kako treba. Ostatak priče je naravno bio tabloidna realnost - alkoholizam, dete narkoman, bolest od koje nema spasa. Ipak, u tom trenutku, nekako, mislila sam da ta dva minuta ispred televizora dugujem Fari. Kao omaž tom veselom vremenu zvoncara kojeg više nema.

I pomislim, dobro. To je to. Ajd pod tuš, pa na posao. Pet minuta kasnije razrešavajući dilemu šta odenuti za letnji dan u briselskim institucijama, ponovo bacim pogled na TV kad tamo jopet BREAKING NEWS. Kad gle! Umro Majkl Džekson! Ostalo znate - predoziranje, ludi doktor i još luđi pacijent, ničija a njegova deca, Nedođija, pedofilija. Muzika, devedesete. I ne sednem, jer bih kasnila. A nekako sam, ovog puta, mislila i da te devedesete ne zaslužuju omaž.

Dan se završio pivom koje sam po prvi put u životu naručila na francuskom. Čini mi se i jedini. Al ima tih stvari koje je dovoljno uraditi jednom. I sedimo tako Daniel i ja, sve potaman. I kaže on, vide li ti ono za Majkla, a ja pitam a ti pre toga za Faru? Gleda s lakim nerazumevanjem, ne samo zato što ja pričam uglavnom na srpskom, nego zato što, u stvari, ne zna ko je gospođa Fosit. Jer generacijski jaz. I sve lepo objasnim. I Andjele i Čarlija i zvoncare i frizuru i preplanuli ten i široki osmeh i Rajana i dete i bolest. I na kraju konstatujem rezignirano kako je, osim života, i smrt ponekad nefer. Eto, nije dovoljno što je umrla već je i to bila vest samo tri minuta jer se odmah Kosaču, na crtu, i to osobito spektakularno, namestio i Majkl.

Double bad luck. Fucking double bad luck. A ja sam mislila da je to nepravda. I Daniel je, da se razumemo. Nije imao kud.