Amerikanci su drugačija leteća vrsta. Na domaćim linijama nema koga nema - najviše bakica i dekica, pa tri-iks-el modela raznih boja, bosonogih tinejdžerki, momčića sa Džastin Biber frizurama, utreniranih džogerki. Svi u sandalama ili najkama. Iza mene, na pokretnim stepenicama, raščupana histerična sredovečna žena urla u telefon na potomka kojem se obraća sa "razmaženo derište", tražeći da joj kaže na kom "prokletom gejtu" je njihov let. Na ivici nervnog sloma mu kaže i da ide dodjavola gde god da se izgubio ali da se pre toga nacrta na ulazu u avion i da joj njenu kartu. Guram svoj mali kofer i mislim se, kakav sam baksuz, sedeću tačno između njih. Srećom, odoše mimo mene i Atlante.
Dok pišem mail, da ubijem poslednjih sedam minuta pred ukrcavanje tripujem da jedan baš veliki čovek govori skoro, pa ajmo reći, srpski. I očas posla se zabrinem da mi se u nekom dnu neokorteksa učinilo da mi fali postojebina. Ili išta iz nje. Oslušnem još jedared i ulovim kako se na nulu ošišani grmalj pozdravlja sa nekim "baj, bejbi" i odmahnem glavom s olakšanjem da mi se ipak učinilo.
Par minuta kasnije upakovana, sedim na svom C sedištu, uvek do prolaza. Vadim iz ranca Pavićeve Mediteranske priče, u sto petom pokušaju da ukačim makar nešto od toga što je napisao. Računam, ako u avionu punom easy-going Amera, za pet i po sati neometane koncentracije to ne uradim, nikad neću. Leteći kelneraj dvaput progura Coca Colu i vodu, prođe s aparatom za plaćanje karticama za slučaj da ima onih koji bi wi-fi i sendvič avionske izrade i nema ih nigde do sletanja.
I opet, umesto da čitam, razmišljam zgubidanski o tome kako ni jedan član letačkog osoblja nije mlađi od 50. Em nigde terora mladosti em nigde fame oko toga da je to neki osobiti posao koji mogu da rade samo partijske ćerke sa starmalim punđama i veštačkim trepavicama. Gospođa koja mi je dodala paradajz sok jer sam izrekla istorijsko ne Coca Coli na njenoj teritoriji, imala je prste okoštale od gihta. I nit je njoj smetalo da radi, nit je meni smetalo što je ona tako izabrala. Dosetila sam se, sve bežeći od pisca, da mi i to ide na nerve u majčevini, taj 21.veku prilagođeni lapot, ta potreba da starije od 50 zaključamo u orman i ne pokazujemo strancima. Plus, sto su oni toliko siromašni da nemaju nikakav izbor, ne mogu da sve oteraju do đavola i odu u Honduras. Seljacizam prve vrste, gunđam u sebi. Uglavnom zbog toga što uveliko ne mislim isključivo o tome kako je Pacifik krasan, Nikolas divno biće, a San Francisko još jedan od gradova koji je otišao na listu onih u kojima bih mogla da živim.
I taman što sam uskočila u Pavićevu priču o Balkanu i Evropi, čujem kako me neko, s druge strane uskog prolaza pita:"Croatian?".
"Serbian", odgovaram upitno. Kad ono onaj grmalj, ipak progovara srpski i kaže: "Piše Mediteranske priče i to latinicom, pa sam mislio da si Hrvatica. Ja govorim srpski. A Rumun sam". Pitam otkud to, a on objašnjava:
- U stvari sam Srbin iz Rumunije, a Amerilkanac sam iz Los Anđelesa. Ja se tu istaknem regionalnom geografijom: "Temišvar?".
- Da, da, okolina! Moji su došli ovde '89 godine a ja sam imao sedam. I ne umem više da govorim naški baš dobro.
Ohrabrujem ga da mu odlično ide i pitam s kim priča na maternjem jeziku i inače. Kaže, sa roditeljima i to je to. "U Rumuniji sam bio tri puta, u Jugoslaviji nikad. Hteo sam jednom kod vas na more, al nisam uspeo da se organizujem. A zdravo bih želeo."
I kad je taj ćelavi, ogromni, čovek izgovorio to, na isti način kao i sve ostalo, polako i pažljivo mereći da nešto ne pogreši, meni se oteo iskreni smeh, nekako sam se raznežila. Ne zato što je nepovratno zakasnio jer više nemamo more. Već stoga što je njegov srpski bio tačan, čak i bez akcenta. Oskudan, ali manje nego što bi se to moglo očekivati. Nekako arhaičan, s tim brižljivim odnosom prema jeziku predaka ma koliko njegovo znanje bilo praktično neupotrebljivo tokom najvećeg dela života.
- A kako se zoveš? Ivana, odgovaram i pružam ruku. "Dalibor", kaže džin i vadi i drugu slušalicu iz ušiju, definitivno rešen da iskoristi nenadanu priliku da se osvrne na stari kraj, ukraj Evrope.
I priča kako je oduvek u Los Anđelesu, sve mu se tamo sviđa. Roditelji su živi i dobro, ženu je našao prilikom jednog od ta tri puta u Temišvar. Isto rumunska Srpkinja po rođenju, imaju dvoje dece i u kući je engleski jedini jezik. Voleo bi da dečake pošalje s babom i dedom u Rumuniju na duže da nauče srpski. Bilo bi dobro i da više vremena provodi s njima. Ovako, radi u Atlanti na nekom televizijskom kanalu i u El-Eju je svaki drugi vikend.
- Moja firma se bavi projektovanjem svetla, za to sam inženjer. Koliko radim toliko imam. Ako ne radim, nema novca. A novaca je uvek zdravo dobro imati.
Opet se kikoćem, pita jel štagod pogrešio. Uveravam ga da nije, i da je bolji od mnogih kojima je srpski prvi i jedini jezik 24 ure dnevno.
Pita kako je u Jugoslaviji, jel plata bar 2000 dolara mesečno. Slažem da je 500 ali da se nekako živi. I podsećam da kad se čuje sa ocem i sa majkom, da im još jednom kaže hvala što je na bezbednoj udaljenosti od otadžbine. Smeje se i kaže, znam to već.
- Kad sam pre osam godina bio u Rumuniji, odem na Cigane. Svira orkestar, a pola kafane vadi po sto evra i tura u armoniku. Tad sam sebi rekao: Dalibore, ti si siromšan čovek. I ako si mislio da nisi, zdravo si pogrešio. A i tamo plata 500 dolara. Šta misliš, hoće li kod vas skoro biti bolje?
Odgovaram, da hoće naravno, i dodajem kvarno: "Kad dođeš sledeći put možda budemo imali i more."
Kapira da se pravim duhovita, kapira i taj ton iz onog vica "idi vidi dal sam tamo". I pristaje da promenimo stranu ploče. Da batalimo priču o zemlji koje nema, iako u njoj i dalje žive neki ljudi, pa makar i u Kaliforniji. Pričamo o Americi. Sluša utiske iz mog drugog prekookenaskog pokušaja. I kako od svega što ne razumem, ne mogu da savladam taj banalni osećaj bespomoćnosti u kretanju ako si neko ko ne vozi kola ili nema vozača. Tu demokratije nema, il voziš il ne postojiš. Objašnjava da je baš radio na dokumentarcu koji je bio o vremenima kad se Henri Ford ozbiljno bacio na veliki biznis i uspeo da ubije inače razvijeni javni prevoz, kako bi stvorio sebi tržište za nove automobile. Ali da se stvari polako menjaju. Koliko brzo, naučiće, kaže, možda iz nekog novog filma koji bude radio. Ili koliko bude diktirala neka nova korporacija. Jer tako kažu pravila igre.
Utukli smo ceo put sa zapadne obale na američki jug. Rastali se nekako okej. On neskriveno šokiran količinom i brzinom reči koje sam izgovorila, sve vreme primetno se zabavljajući činjenicom da me razume i kad me ne razume. A ja u dobitku, jer sam zaboravila, ako sam ikad i znala da stvari mogu da budu zdravo željene, zdravo pogrešne a najviše - zdravo dobre.
Нема коментара:
Постави коментар