Dospela sam u onaj uzrast kad u pomoć mogu da pozovem Mitu, starije dete u našoj maloj familiji. Onomad me, recimo, spasio kad je dotrčao u frizeraj s dva kanistera vode jer vodovod zaustavio proizvodnju baš u trenutku kad je meni bila farba na glavi. Jer glupo da tetka bude ćelava kad već nije pevačica. A onda pre neki dan, opet uzbuna, jedine nam preostale seniore izdale noge i opet uskače - Beba. Tako ga zovem samo ja al on se ne buni. Pušta me, odavno s visine od preko dva metra, da preterujem po želji.
Sedam užurbano u kola i dok vozi na tamo, da nekako spasimo stvar, još početnički prebrzo primećujem ja, ćuteći prilično čangrizavo, pita iz tišine: "Jesi li čula, tetka, da mi se ubio drug?" Prećutim da sam načula od predaka mu, ni sama ne znam zašto. Skoro se plašeći i same ideje da dvadesetogodišnjak može da ima razlog da odluči da ga nema. Da nestane. Gledam ga, u nelagodi, a na licu mu neki kao osmeh, više grč.
- Stefan je išao sa mnom u osnovnu, nije baš u isto odeljenje. Al tu iz kraja, dole iz Ulice Braće Grim. Skočio je kroz prozor u četvrtak, danas bila sahrana na Lešću. Bile mu samo dve tetke, mi drugari iz škole i iz kraja i mlađi brat. On završio prvi srednje. I nekako je čudan, nije ni plakao za njim. Valjda nije mogao.
Pitam, jedva, a jel ima roditelje?
- Nisu došli. Majka Ruskinja, otac naš. Pijandure. Celo detinjstvo su proveli sami, nikad im kod kuće nisu bili. Ni na sahranu mu nisu došli. A pre nego što je skočio sa trećeg sprata, išao je po kraju i isplatio sve njihove dugove. Sve što su popili. Do poslednjeg.
Malo ćuti, pa dodaje:
- Zamisli, sreo sam ga to jutro. U četvrtak, tu, na prelazu. Ide sam i nešto govori. Ja mu kažem smejući se: "Gde si Stefane, šta ima?" A on će više sebi nego meni: "Evo. Idem za Kanadu, idem za Kanadu". Jel možeš da veruješ?!
Gledam ga sa nerazumevanjem, vidi to i pita me jel znaš ti, tetka, uopšte, šta to znači? Pojma nemam, bebice, pojma nemam, odmahujem sad već sigurna da ne želim da čujem. Al slušam.
- Eh bre. Znaš kad Zemunci za nekog kažu „Otišao za Kanadu”?! E to je značilo da je taj ubijen. Ima ona pesma iz Dosijea, što je išao kao dokumentarac o njima na Prvoj. To ti je to. I Stefan je tako tog istog dana. Sam. Otišao u Kanadu.
Ja skamenjena, jer sam uvek mrzela i braću Grim, i njihove strašne bajke, i sve pijandure ovog sveta, i roditelje koji iznevere svoju decu, i državu koja ne radi svoj posao, i sve nas što ne znamo a morali bismo da znamo, e takva ja skamenjena guglujem ovo:
Ideš za Kanadu
sivi audi rola po gradu
na koki uživam u radu
selotejp na oči, navuci mu kapu.
Znaj, tata sam estradnim droljama
daj pare za brata il’ gađamo zoljama
do evropskih noseva
stiže gudra preko Kosova.
Ja imam tržni centar, imam dva’es vila
stanove, lokale, hotele, ja živim taj kriminal
imam jajare u šaci, u svakoj stranci
vozimo se maricom gradom, kao pravi policajci.
Ako imaš dobra kola, daj nam kola, oduzimam volan
hoćeš svoja kola, može, dođi, spremi novac
krv lije svakoga dana, država drhti od klana
premijer podleg’o ranama, a nama gudru čuva banka.
Zašto nisam ptičica da letim daleko
i da vidim napolju čeka li me neko
prodaj, majko, konja kočijaša
pa izvadi sina robijaša.
Beng, beng, beng, beng
ideš za Kanadu.
Ideš za Kanadu
u Južnoj Americi ja sam u hladu
u Parizu trošim devizu
kad imaš lovu, ne traže vizu.
Zato ako nisi blizu, vojnici klana grizu
mašina za mlevenje mesa, to je mnogo gadan izum
pola tone kokaina, Buenos Aries, Argentina
balkanski ratnik, Paragvaj, četvoro palo s pet kila.
Deset hiljada vojnika, otmice, ubistva
iznude, atenati, svako reket mora da plati
mi smo s politikom u sprezi, političar na vezi
probleme nam ne pravi niko, sve te perverzije rešavam slikom.
Imam bazu, kao vazu lepu, sva je od stakla
dok vam plaćamo kampanje, nas kosi sablja
#ZaštoNisamPtičicaDaLetimDalekoIDaVidimNapoljuČekaLiMeNeko
#SrbijaZemljaNajtužnijihPriča
Нема коментара:
Постави коментар