Kupila kartu pre neki dan za Zdravkov koncert. Računala sam da treba poštovati tu neku kao beogradsku priču "Od Silvane do Nirvane", u mojoj izvedbi "Od The National do Zdravka". I otišla u subotu uveče u Arenu. Pet minuta pre početka, u prepunoj dvorani, ustanovila da svi oko mene puše. Zamolila ih, ljubazno, one najbliže, da ugase. Smejali mi se. Izašla do ulaza i pitala obezbeđenje jel pušenje dozvoljeno. Rekli ne al da se obratim šefu.
Šef, obavezno ćelavac u parapolicijskoj uniformi, rekao da nije nadležan. Nego policija. Pitala policajca, koji je stvar promatrao iz prikrajka nadajući se da neće morati da se bakće time, a on - prstom ka kontrolorima karata iz Eventima. Oni rekli obezbeđenje. I policajci. Okupila ih sve jednog do drugog i pitala, očajno-pretećim tonom, da mi razjasne da li sam ja to možda luda. Zato što tražim svoje pravo, i to kupljeno rođenim parama. Rekli da ne znaju. Da probam s komunalcima. Ja. Da probam?!
Kad sam već bila zelena dosetili se i da mogu da pitam organizatore. I za pušenje i za pravo. Najpre rekli da ih nađem iza bine. Da se sama "probijem" do tamo. Zelena je ubrzano počela da prelazi u ljubičasto. Boja lica. Pa me poslali na Službeni ulaz.
Izletim napolje, pa dva ulaza dalje umarširam kroz detektor, odmah iza VIP gospođe u bundi, i s vrata pitam ko je glavni. Tamo Gane Pecikoza, Zdravkov brat i neki ljubazni gospodin koji je, kaže, komandant parade. Znam ko su jer temeljno, godinama čitam treš novine. Dakle, vajdica. Pita me u čemu je problem. Ja kažem u pušenju.
- Pa gospođo draga, jeste li vi bili nekad na koncertu, pokušava pokroviteljskim tonom koji je spremio za histerične tete.
Ali avaj. Ja.
- U poslednjih 15 dana ovaj mi treći, jedan u O2 u Londonu, prošle nedelje na Morisiju. Koje od tih iskustava me tačno kvalifikuje za razgovor sa vama? Hoću mesto bez duvanskog dima ili da mi vratite novac, to ja hoću.
Gledaju me sva trojica sa mešavinom neverice u moju pribranost, istina i sa malom ali ipak prisutnom dozom razumevanja. Jer putovalo se. Jer videlo se da može i drugačije. Po zakonu. Bez pogovora.
-Pa gospođo, ovo vam je Srbija i mi ne možemo da nateramo ljude da se drže zakona. To ovde ne može. Nije ovo London.
Kažem mu, ja taj deo ne razumem. Stvarno. Jer od toga ničeg lakšeg - ko puši marš napolje, naplatiš mu kaznu i ćao. I zato, gospodo, izvol'te mi vratite novac.
I onda njih trojica, dakle i Zdravkov brat koji je doista isti on, čak se istom farbom i farbaju, pretresu džepove i izvade 2000 dinara. Brat, podbočen na pult na ulazu, oglašava se usput da je on bivši pušač i da me sve razume, da kad bi bilo 300 takvih kao što sam ja koji bi tražili lovu nazad možda bi se nešto i promenilo.
Glavni se uljudno izvinio, mada s očiglednim nestrpljenjem da već jednom odem, čak hteo da mi pošalje CD s potpisom Velike Zvezde al im rekla da nema potrebe jer internet i jer 21. vek, nego da pozdrave Zdravka i da mu kažu da mi je žao što ga nikad neću gledati na koncertu. Ali ja stvarno ništa, baš ništa, u životu ne moram. A osobito ne da trpim teror. Sloboda mi najveće lično životno dostignuće.
Izašla sam napolje ipak vanredno besna. Vratili mi pare i naterala sam ih da mi kažu da nisam luda, al mi ubili provod. A onda sam se usput ka kući, vratila na zapadni ulaz i našla pandura, šefa obezbeđenja i predstavnika Eventima i obavestila ih da ipak nemam JA dijagnozu nego svi oko mene i da ih nikad, ali nikada ne zavara mišljenje većine. Jer je većina krdo degenerika. I rekla im uljudno i laku noć i srećan rad. A u sebi se mislila #ŠuPičkuMaterinu .
Šef, obavezno ćelavac u parapolicijskoj uniformi, rekao da nije nadležan. Nego policija. Pitala policajca, koji je stvar promatrao iz prikrajka nadajući se da neće morati da se bakće time, a on - prstom ka kontrolorima karata iz Eventima. Oni rekli obezbeđenje. I policajci. Okupila ih sve jednog do drugog i pitala, očajno-pretećim tonom, da mi razjasne da li sam ja to možda luda. Zato što tražim svoje pravo, i to kupljeno rođenim parama. Rekli da ne znaju. Da probam s komunalcima. Ja. Da probam?!
Kad sam već bila zelena dosetili se i da mogu da pitam organizatore. I za pušenje i za pravo. Najpre rekli da ih nađem iza bine. Da se sama "probijem" do tamo. Zelena je ubrzano počela da prelazi u ljubičasto. Boja lica. Pa me poslali na Službeni ulaz.
Izletim napolje, pa dva ulaza dalje umarširam kroz detektor, odmah iza VIP gospođe u bundi, i s vrata pitam ko je glavni. Tamo Gane Pecikoza, Zdravkov brat i neki ljubazni gospodin koji je, kaže, komandant parade. Znam ko su jer temeljno, godinama čitam treš novine. Dakle, vajdica. Pita me u čemu je problem. Ja kažem u pušenju.
- Pa gospođo draga, jeste li vi bili nekad na koncertu, pokušava pokroviteljskim tonom koji je spremio za histerične tete.
Ali avaj. Ja.
- U poslednjih 15 dana ovaj mi treći, jedan u O2 u Londonu, prošle nedelje na Morisiju. Koje od tih iskustava me tačno kvalifikuje za razgovor sa vama? Hoću mesto bez duvanskog dima ili da mi vratite novac, to ja hoću.
Gledaju me sva trojica sa mešavinom neverice u moju pribranost, istina i sa malom ali ipak prisutnom dozom razumevanja. Jer putovalo se. Jer videlo se da može i drugačije. Po zakonu. Bez pogovora.
-Pa gospođo, ovo vam je Srbija i mi ne možemo da nateramo ljude da se drže zakona. To ovde ne može. Nije ovo London.
Kažem mu, ja taj deo ne razumem. Stvarno. Jer od toga ničeg lakšeg - ko puši marš napolje, naplatiš mu kaznu i ćao. I zato, gospodo, izvol'te mi vratite novac.
I onda njih trojica, dakle i Zdravkov brat koji je doista isti on, čak se istom farbom i farbaju, pretresu džepove i izvade 2000 dinara. Brat, podbočen na pult na ulazu, oglašava se usput da je on bivši pušač i da me sve razume, da kad bi bilo 300 takvih kao što sam ja koji bi tražili lovu nazad možda bi se nešto i promenilo.
Glavni se uljudno izvinio, mada s očiglednim nestrpljenjem da već jednom odem, čak hteo da mi pošalje CD s potpisom Velike Zvezde al im rekla da nema potrebe jer internet i jer 21. vek, nego da pozdrave Zdravka i da mu kažu da mi je žao što ga nikad neću gledati na koncertu. Ali ja stvarno ništa, baš ništa, u životu ne moram. A osobito ne da trpim teror. Sloboda mi najveće lično životno dostignuće.
Izašla sam napolje ipak vanredno besna. Vratili mi pare i naterala sam ih da mi kažu da nisam luda, al mi ubili provod. A onda sam se usput ka kući, vratila na zapadni ulaz i našla pandura, šefa obezbeđenja i predstavnika Eventima i obavestila ih da ipak nemam JA dijagnozu nego svi oko mene i da ih nikad, ali nikada ne zavara mišljenje većine. Jer je većina krdo degenerika. I rekla im uljudno i laku noć i srećan rad. A u sebi se mislila #ŠuPičkuMaterinu .
Нема коментара:
Постави коментар