Pa, valjao bi neki vitez?

Utorak kao svaki drugi. Jurnjava na poslu, jer se kao radi nešto važno. Jurnjava posle posla, jer valja popiti milionitu kafu u gradu. Jurnjava ka kući, jer je predak u jednodnevoj poseti tipa 'noćenje sa doručkom', pa da mu posvetim malo dužne pažnje. E da, uz utorak i odluka da promešam te karte za dane u nedelji, pa da izađem, večernje, iako nije ni četvrtak ni petak ni subota.

Na rođendan, vračarski, jedne neobične  beogradske cicke. Dobro de, i pametne i lepe, al džaba to sve ako nije lujka. A jeste. Malo. A žur skroz retro, više muškaraca nego žena, pije se Zaječarsko pivo, muzika za skakutanje. Zamirisale mi moje dvadesete.  Pola kluba drže i dalje regularni gosti, vire pomalo iz znatiželje u rođendansku polovinu, mada su ti divlji što su im terotoriju napali, u stvari skoz kul. Sve mejnstrim, jos malo pa sredovečni.

Napolju je oko deset uveče, kad sam pristigla, bilo leto a kad sam krenula skoro tri ure kasnije, kiša i vetar nisu dali da maknem dalje od izlaza. Nastrešnica nad vratima bila je mala i za jedno. I da sam imala kišobran ne bi bio od pomoći, baš kao što nije bio ni telefon kad sam probala da navatam taksi. Kad je kijamet, onda vam beogradski taksisti poručuju da nemaju slobodno vozilo. Dakle, ko vas šiša, čekajte letnji dan do podne.

Gledam u svoje fucnute starke i pitam se kojom magijom mogu da postanu gumene čizme, a letnja košulja, na primer, ona teget-žuta gumena kabanica, koju mi je tetka nekad davno kupila u Komisionu kod  Bioskopa Balkan. 

I taman tužnjikavo mislim kako nema više ni tetke, ni kabanice, ni Balkana niti Komisiona i kako je to mnogo nemanja za ovaj moj život, kad iz buke kafića izroni glas: "Frka za prevoz, a?" ...Frka, kazem ja, ni kišobrana a ni taksija..."Pa, valjao bi neki vitez?" ...Valjao, al nema...sležem ramenima..."Dokle ideš, hoćeš li da te odvezem?" ...Do Botaničke bašte i hoću, izbacila sam kao iz topa i utrčala u crni automobil parkiran prekoputa, u maloj ulici na Čuburi...

- Nisi mi rekla kako se zoveš, reče momak skidajući s glave kapuljaču crne dukserice u kojoj je bio. "Ja se zovem Ivana i tata me zove zlato i kad porastem, udaću se za Zdravka i zato rastem i jedva čekam da porastem", izgovaram internu foru, koju ispalim tek s vremena na vreme, u znak protesta što me Zdravko nije sačekao. I kad je prigodno i kad nije, a ovaj put izgleda da nije bilo jer me je tip mrtav ozbiljan pitao "Za kojeg Zdravka?". Pogledam ga malo bolje, kroz debeli beogradski mrak koji upao i u limuzinu u pokretu i shvatim da treba da dodam...Pa Čolic, Zdravko Čolic...i odahnem kad je klimnuo glavom...huh, znači, čuo je...

-Pa Ivana, hoćmo li negde u zezanje il baš moraš kući? ...Baš moram, ujutru me čeka posao i neko sastančenje od rane zore..."Hej, pa ti to radiš neki ozbiljan posao?" ...Aha, kažem lakonski, ja državni službenik...

- Postavljeni ili običan?, pita dalje...onda se ja iznenadim što pored sebe imam poznavaoca materije i kažem... Oh, pa ti imaš i višak informacija o državnoj upravi ..." Ma, pusti, advokat sam i radim i sa nekom ekipom iz ministarstva"... E, pa mi smo kolege po školi, kažem ja i dodam kako nikad nisam dobacila do pravosudnog, nema se za to kapaciteta...i nastavim da se zanimam za karijeru momka u Metalika hudiju..."Pa u stvari, najviše radim parnicu, krivicu tek tako, nekog sitnog lopova i to...Danas mi je, znaš, važan dan...dobio sam spor za mog ćaleta...i strašno sam srećan...znaš ono kad matorima dokažeš da nešto vrediš...pa onda i sebi više vrediš...glupo al tako..." 

Kažem kako razumem, a mislim kako je dobro i lepo kad neko za to ima priliku... 

"Baš moraš kući?...hm, a da vozim malo naokolo, neće da ti smeta, možda se predomisliš za piće, treba mi društvo a ti si skroz okej?" ...Neće, kažem, i pitam gde živi...” Pa tamo gde sam te našao, iza ćoška...i da, u redu je i da ti kažem da nisam baš pravi advokat...nisam još položio pravosudni, radim staž...mada ima već četiri godine da sam završio faks i bar tri da radim..."

Kroz potopljene ulice stižemo pred moju zgradu. Hvatam se za vrata uz laku noć i hvala, a momak će :" A da mi daš broj?".  Nasmejem se i kažem da ne mogu.  Pita: "Što, šta mi fali?" ...pa fali ti jedno 15 godina i ništa više..."E sad 15! Mozda nekoliko da, al baš toliko..." ...da preciziram tužbeni zahtev, namigujem mu, u stvari - minimum 15... "Okej, ako tako kažeš...ali...nisi me pitala ni kako se zovem..." 

- Pa to je zato što to nije važno, za ovu priču si ti vitez, razilazimo se iz osmeh.

Ulazim u kuću, u living rumu trešti televizor a taja spava s naočarima na nosu, na bošnjačkom...otvara jedno oko, pošto registruje da dramatično utišavam tv i remetim mu san...

- Jel to pljušti napolju? Pljušti, odgovaram. 

- Nisi ponela kišobran? Nisam, kratka sam. 

- A suva si? Ko te dovezao? Sad je skoro jedan, jel radiš ti sutra? 

I onda oboje počinjemo da se smejemo...on probudjen iz sna da opet ima dvadesetogodišnju ćerku, a ja srećna jer je to ipak kraj kratkom izletu u prošost. Iz koje valja zadržati samo lepu pomisao da vitezevi postoje. Čak i u Beogradu.