...Ponedeljak, 7,50h, šalter sala Elektrodistribucije Beograd u Masarikovoj...ulazim, odlučna da za pet minuta razrešim misteriju mog najnovijeg računa za struju koji je ovog meseca tačno 10 puta već od prethodnog i svakog pre tog...na staklu krupnim slovima piše REKLAMACIJE, iza sedi gospođa u ranim pedesetim, na nosu male zlatne naočari s onim gajtančetom koje im oogućavaja da oko vrata vise po potrebi...uniforma teget, punđa, farbana crnokosa...do nje vodi ona traka što redove deli, prilazim s desne strane, nazovem joj dobro jutro i pitam jel mogu kod vas da reklamiram...razumete me, ponedeljak je i volja mi još neiskvarena... ona ne dižući glavu, kaže pređite s leve strane trake...ja sad op nazad, zaobiđem nepostojeći red i krenem s leva sve isto...dobro jutro, račun ste mi pogrešan poslali...i dalje ne hvatam eye contact, al me sad i ne sluša...nešto govori koleginici koja sedi do nje...ja ponovim pitanje malo glasnije i kroz rupu u prozoru dodajem račun...Pita jel ste očitali brojilo?... Kažem - kakvo brojilo? ...Pa vaše?! ...Kako ja da očitam brojilo? ...Pa tako lepo, poduči me...ja njoj da tih naprava ima 75 u zgradi i da su pod ključem od kad su ih radnici EDB sve do jednog ritualno spalili prošle godine i potom o svom trošku stavili nove, kako bi ih zaštitili od nestručnih lica...sleže ramenima, onda ništa, vraća račun i dodaje pride i ceduljče na kojem piše prvi sprat, soba devet...Tamo se žalite dalje...
...Ja na prvi sprat, stižem pred sobu devet, tamo čeka njih dvoje...gospođa koja isti problem kao i ja zaključujem slušajući njen razgovor s gospodinom, koji, ispostavlja se, radi u EDB i tu je samo da je sasluša i pomogne joj, jer je kumina kuma...al čekaju da završi pacijent pre njih...iskusno joj govori, sad će Biba pa ćemo mi...i tako čekamo par minuta, a iz kancelarije izlazi namrštena starija žena, teget džemper na dvoredno kopčanje, crne pantalone, pepeljasta kosa i male naočari...glavom probija kroz zamišljeni tunel koju joj pravi osa kretanja, ne gleda ni levo ni desno...kaže čovek tiho, e to ti je Biba...nema je par minuta pa se istom taktikom vraća, ćutećki...ka kancelariji ide i jedna Bibina vrsnica, al slabiji karakter...neiskusno podiže pogled, ja ga hvatam u letu i poturam joj pod nos moj papir...jel možete vi da mi pomognete u vezi sa ovim? ...posle par trenutaka izgovara...ovo je za Bibu...i nestaje u vilajetu kancelarije broj devet...posle još desetak minuta strpljivog čekanja, koje sam potrošila na zadovoljenje radoznalosti o pitanju šta doručkuje radništvo ditribucije...ide jedan u civilu i gura kafanska ugostiteljska kolica i glasno izgovara...mekike, paštete, pogačice, jogurttttttt...iz ostalih kancelarija ali i iz Bibine, izlaze neki ljudi, svi uveliko sredovečni i svi s cvikerima i kupuju zdrav obrok...ništa prikladnije od ladne mekike i toplog jogurta za enterijer u kojem je vreme stalo u Boljem životu, mislim se ja...
...Računam dosta je bilo - fina Ivana sad ide da prilegne, dobro jutro lepotice kažem veštici alter egu...obraćam se i ovima što su tu preko veze a fini ...oćete li vi ili ja da se bunim...ma ne, mi čekamo Bibu...aha, dobro... rekoh i uz veselo dobro juto upadam u sobu u kojoj ih je ukupno pet i svi pogleda fiksiranog za monitore, troje bestrzajno potežu mekike...ona ista, neiskusna se peca malim pokretom glave u pravcu odakle je dopro moj glas...na njeno dajte mi to, ja pružam račun...posle minut progovara...ovaj vam je 10 puta veći nego prethodni...ja odahnem, jer smo konačno tu gde sam bila kad sam im na vrata jutros ušla...dakle, sad znamo da je decembar još za nešto kriv...idite niz hodnik, poslednja vrata...tamo prijavlite da treba da vam opet očitaju brojilo...kažem fala i doviđenja, sve ispotiha da Bibi, mitskom biću, ne ometem duboku koncentraciju...
...E sad, intuitivno idem hodnikom desno, jer naravno ima i levo, i nailazim na staklena vrata na kojima piše samo za zaposlene...računam da su vrata desno ispred tih, koja preprečuju korider, ta na koja treba da kucam...upadam a tamo carstvo ćebadi, jorgana, jastuka i rastegljivih frotirskih dušečnih čaršava...roze, žuta i rezedo ubijaju mračni dizajn kancelarijskog nameštaja s početka osamdesetih...ljubazni, nasmejani dvoje pitaju šta me interesuje od asortimana...ja kažem, kilovat sat po noćnoj tarifi...oni, uz isti, glumljeno urođeni neiritantni trgovački osmeh odgovaraju...e za to morate da prođete ta vrata, pa niz hodnik do kraja...prirodno...i onda ja ka kraju a tamo jedna vrata levo, druga desno...opet,uporno,udaram desno, davno mi se ogadila levica... i opet nos u monitoru, na moje dobro jutro ja kod vas, bez skretanja fokusa računara promumla...ako je reklamacija, vrata prekoputa... odcvrkućem, hvala divni ste i konačno dobijem zabezeknuti pogled isto sredovečnog, dugačkog, sedokosog čoveka koji podseća na Šurdu...i trijumfalno kucam na poslednja vrata za to jutro...dobar dan najvrednijem čoveku u EDB, sva srećna grunem naizust...taj, vredni najdragoceniji, diže pogled sa elektronskog izdanja Blica i gleda me kao ludaka izgovarajući, dajte mi to...ja rešena da isteram svoje, solim...toliko ste vredni, da vas ne daju tako lako...prvo moram da pređem bedem po imenu Biba, pa još pet njih, uključujući i jorgan planinu, da do vas dođem...do ove tačke, već sam uz pravo na žalbu imala i dijagnozu...pogled mu kaže, ne pravi se pametna majke ti, nego daj taj račun...glasno dodaje elokventno...za dva dana čitanje, za pet novi račun i doviđenja...pitam, jel to sve?...a šta biste vi, uzvraća sad već opasno nadrkan jer Blic možda uveliko gruva sa novom idejom Maje Nikolić a on se zamlaćuje s budalom...kažem ništa, ništa, doviđenja i srećan rad...kažu, i od rada vajda...
...A mislim se u sebi...ovo je divan početak radne nedelje...sat i nešto vremena čistog performansa u kojem učestvujem srcem i dušom...ko kad je Marina Abramović jedared u Moskvi lovila poglede tražeći u njima ljubav za koju kaže da se tamo krije...e tako i ja, lovim te izbegle, skrenute, skrajnute i skrivene iza jeftinih naočara, sivih džempeta i zidova, međ ladnim mekikama i splasnulim pogačicama i mislim kako Giga Moravac i drugari žive kroz Bibu i jorgane...jer osamdesete nisu majkale skroz...provlače se kroz filtere onih decenija koje su nastupile posle...#NoviRačunVećStigaoSadUpolaManjiOdUobičajenog ...ali, razumećete još i ovo, ne pada mi na um da opet ganjam Bibu......
Нема коментара:
Постави коментар