...umro je Vlastimir Veljkovic Bata, još u petak, u 78. godini...čitulja kaže sahrana u ponedeljak, ožalošćene - žena, sestra i ostala rodbina...pročitala sam to na ulaznim vratima u zgradu, ušla, spustila ceger s pijace, mehanički uključila televizor, prošla na terasu i ostala tamo zureći u školsko dvorište koje mi je pod prozorom...bilo je i tom Bati...
...mislim kako bi, da je kosmičke pravde ili tako već nečeg višeg, trebalo da izgleda povorka na njegovoj sahrani...u idealnom, normalnom svetu, onakvom kakav smo s pravom i zdravo za gotovo očekivali kad smo bili mali, za kovčegom bi išla njegova žena, pod ruku bi je držala njihova kći, visoka, lepa, plava mlada žena...imala bi muža, devojčicu sa kikicama i nekog klinca sa oguljenim kolenima...pa sestra, pa ekipa iz nestale kafane Skoplje i tako redom...
...ili kako bi izgledala njegova sahrana da je, na primer, morala...evo recimo, morala u politici...u takvom idealnom, nenormalnom svetu, onakvom kakav nikad nećemo imati a kojem smo se isto nekako nadali, gde su političari potpuno svesni da svaki njihov pokret može da utiče na živote ljudi oko njih, za kovčegom bi iza njegove žene i sestre išli Dačić, Vučić, Nikolić, Tadić, Jeremić, Koštunica, Ljajić, Jovanović, Čović, Drašković, Mihailović i svi ostali čijih imena ne mogu da se setim a čije reči slušamo i lica gledamo svih ovih desetina godina...
...kad su ljuti što ih ne zove Hilari Klinton, kad su nadrkani što ih narod na izborima neće, kad nas brukaju čim zinu, kad umisle da su predsednici sveta i svemira, kad misle da je prirodno što oni imaju a drugi nemaju, kad kažu pa i na tarabi piše, kad im je sujeta tolika da ništa drugo nije važno, kad su bitne intrige, avioni i kamioni...kad ne razumeju da sve to što rade kao u naše ime i kao za naše babe zdravlje, može da dovede do toga da Vlastimira Veljkovića Batu ne prati poslednji put niko osim žene i sestre...kada bi im samo jednom, makar i na tren to palo na pamet...možda bi neki drugi Bata sačuvao svoju ćerku...
...ovako, samo ću vas podsetiti na storiju koju sam vam ispričala zimus..."Da li se mrak plasi nas" http://nindzenejedutikvice.blogspot.com/2012/02/da-li-se-mrak-plasi-nas.html ...i da, nije da poričem da svako od nas ima i vlastitu, pojedinačnu odgovornost za ono što radi sa svojim životom, pa tako i taj Bata, moj izgubljeni komšija i njegova devojčica..ali ovo, znate to, nije priča o tome da li treba da tučemo decu kad počnu da prave sranja...ili kad počnu da liče na nas...
...nego o sledu događaja koji ja već godinama zamišljam ovako...Mira i Sloba su jedno jutro, u osvit devedesetih, pili kafu, Toma I Vučić su smislili da im se pridruže, Dačić ih je nadživeo, ostali amnestirali i tako svi saučestovali...jer je politika umetnost mogućeg, zar ne?....to je, ta umetnost, tamo gore kod njih na palubi...a u potpalublju, onom u kojem smo bili svi mi, boranija - ostali su ubijeni, razvaljeni, bolesni, siromašni, tužni, bez nade, bez dece, bez posla, bez zuba...
...kad bi znali ono što mi znamo, a to je da je politika odgovornost za sve a posebno za one najslabije, sutra bi mu se nacrtali na sahrani...ovako, ništa...#ČekamoKaoVladu
...kad bi znali ono što mi znamo, a to je da je politika odgovornost za sve a posebno za one najslabije, sutra bi mu se nacrtali na sahrani...ovako, ništa...#ČekamoKaoVladu
Нема коментара:
Постави коментар