...gledala sam oko sebe protekle nedelje...i videla da je ovo zemlja, i u njoj vreme, nečasnih diletanata, vrednih budala, mudrosera koji se izdaju za filozofe i zlih staraca, pride...Ove prve tri kategorije svakako neću da vam ovde obrazlažem…ponešto je već jasno, ponešto ne morate ni da znate…ali zastrašujući fakat da u Srbiji deca postaju smetnja…e, o tome hoću…
U Knez Mihailovoj sinoć vašarska atmosfera... roze šećerna vuna, svetlucavi roboti, ulični prodavci svakojakih đinđuva, izložba fotki beogradskih romskih smetlara, hip hop plesači, ulični muzikanti stari i novi...Ovi poslednji, dvoje stvarno mladih i odličnih, pod svetlom sopstvene, donete, starinske lampe sa abažurom sa zlatkastim svilenim resama, na električnim instrumentima, klaviru i violini, sviraju Mađarsku rapsodiju...skoro trogodišnje dete od veselja skakuće, ciči i pokušava kraj njih da uhvati ritam...pridružilo mu se još nekoliko njih, devojčice i dečaci, svi ozareni pljeskaju ručicama...naokolo gomila ljudi, posmatraju tu svirajuću i igrajuću družinu...i onda, preokret...
…prilazi klimavim ali odlučnim korakom gospođa u liku Mis Marpl, belokosa bakica u cvetnoj haljini i pita jel ovo vaše dete, ovo što je kolovođa...na ponosni odgovor da, jeste, kaže sram vas bilo, i vas i njega zato što ste nekulturni...nek' skače u parku, tamo da ga vodite, ovo je koncert i suknu silnu salvu kvazipedagogije u kojoj je upakovana bila zloba...čista, nepatvorena...i nije da je imalo mesta za polemiku, jer nije...ne zato što je s blesavima najbolje ne raspravljati, jer uopšte nije ni bila blesava...nego zato što je zloba opasna i treba joj izmaći, brzo i daleko...pa se izmakosmo, potreseni...pred njom i pred još par neočekivanih pogleda koji su joj bili saučesnici...onih istih pogleda koje upućujemo ljudima čije se kuče pokaki na travici u parku ili ide bez povoca…u Beogradu ih danas, te, meni zastrašujuće poglede, dobijaju I deca koja skaču, pevaju, ciče ili se valjaju po zemlji od sreće…zato mislim ponekad da I nije tako loše šta nas uskoro neće biti…mi smo narod koji ne zaslužuje svoju decu…
...i sami znate da život u Srbiji svašta može da donese...rekla bih da sam već izbegla opasnost da budem nečasna i vredna I filozof, pa stoga mogući diletantizam i glupost I mudroseranje u mom slučaju ne bi bili opasnost za druge...ali ako vidite da sam odjednom izrasla u gadnu babu, već sad vas molim za neku malu ali efikasnu eutanaziju...onako više drugarsku, zapakovanu u čokoladnu bombonu ili čašu istarskog terana...za dobro slobode...eto to sam htela da vam kažem još sinoć, al iPad nije bio saglasan...#UtisakNedelje
Нема коментара:
Постави коментар