Mirno, rano jutro u Beogradu. Za doručak ražani hleb, sir i trešnje. Jer trešnje idu uz sve dok ih ima. Napolju se čuju vrapci, automobili, golubovi koji nešto diskutuju dok mi ponosno zaseravaju terasu, pa svrake. Dakle, na Dorćolu sve uobičajeno potaman četvrtog letnjeg dana. A onda se setim zašto mi je baš taj dan važan i pustim sebi film u glavi. A ima i naslov: Dvostruka loša sreća.
Jel se nekad pitate šta ste radili na neki današnji dan pre godinu, pet ili 20? Da li se toga sećate? Evo ja tačno znam kako je izgledao taj četvrtak, 25.jun 2009.godine i ne gine vam sad priča o tome.
Hotelska soba u Briselu, u Zmajevom gnezdu. Pogled sa balkona na jedan od centralnih bulevara, nedaleko od Berze. Mislim, ima taj hotel i neko zvanično ime ali pošto su i personal i klijentela uglavnom iz Mandžurije ili tako nekog dela Kine, ono koje sam mu nadenula od milja nije moglo biti drugačije. Jer Brus Li.
Buđenje pre sata, sunčan je dan. Pravac na prozor da se udahne briselski zrak jer ništa garež i teški metali kao doma pa glupo da se propusti, i na koncu hvatanje za daljinski.
I prvo što sam ugledala na CNN bila je fotografija Fare Fosit uz koju je išao i natpis da je reč o najnovijoj vesti da je u-ne-znam-kojoj-godini preminula od raka, posle duge borbe. Sednem na krevet da otpratim to do kraja, jer nije bilo devojčice ma koliko mala bila tokom prošlih sedamdesetih godina, da nije želela da ima frizuru kao Fara, nije bilo mame koja nije zavidela na pravom plavookom kalifornijskom osmehu sa harizmom, nije bilo tate koji nije mislio da joj sve dobro stoji. Za mene jedini pravi Čarlijev anđeo. A onda se još posle udala za lepog Rajana O'Nila i sve je izgledalo baš kako treba. Ostatak priče je naravno bio tabloidna realnost - alkoholizam, dete narkoman, bolest od koje nema spasa. Ipak, u tom trenutku, nekako, mislila sam da ta dva minuta ispred televizora dugujem Fari. Kao omaž tom veselom vremenu zvoncara kojeg više nema.
I pomislim, dobro. To je to. Ajd pod tuš, pa na posao. Pet minuta kasnije razrešavajući dilemu šta odenuti za letnji dan u briselskim institucijama, ponovo bacim pogled na TV kad tamo jopet BREAKING NEWS. Kad gle! Umro Majkl Džekson! Ostalo znate - predoziranje, ludi doktor i još luđi pacijent, ničija a njegova deca, Nedođija, pedofilija. Muzika, devedesete. I ne sednem, jer bih kasnila. A nekako sam, ovog puta, mislila i da te devedesete ne zaslužuju omaž.
Dan se završio pivom koje sam po prvi put u životu naručila na francuskom. Čini mi se i jedini. Al ima tih stvari koje je dovoljno uraditi jednom. I sedimo tako Daniel i ja, sve potaman. I kaže on, vide li ti ono za Majkla, a ja pitam a ti pre toga za Faru? Gleda s lakim nerazumevanjem, ne samo zato što ja pričam uglavnom na srpskom, nego zato što, u stvari, ne zna ko je gospođa Fosit. Jer generacijski jaz. I sve lepo objasnim. I Andjele i Čarlija i zvoncare i frizuru i preplanuli ten i široki osmeh i Rajana i dete i bolest. I na kraju konstatujem rezignirano kako je, osim života, i smrt ponekad nefer. Eto, nije dovoljno što je umrla već je i to bila vest samo tri minuta jer se odmah Kosaču, na crtu, i to osobito spektakularno, namestio i Majkl.
Double bad luck. Fucking double bad luck. A ja sam mislila da je to nepravda. I Daniel je, da se razumemo. Nije imao kud.
Jel se nekad pitate šta ste radili na neki današnji dan pre godinu, pet ili 20? Da li se toga sećate? Evo ja tačno znam kako je izgledao taj četvrtak, 25.jun 2009.godine i ne gine vam sad priča o tome.
Hotelska soba u Briselu, u Zmajevom gnezdu. Pogled sa balkona na jedan od centralnih bulevara, nedaleko od Berze. Mislim, ima taj hotel i neko zvanično ime ali pošto su i personal i klijentela uglavnom iz Mandžurije ili tako nekog dela Kine, ono koje sam mu nadenula od milja nije moglo biti drugačije. Jer Brus Li.
Buđenje pre sata, sunčan je dan. Pravac na prozor da se udahne briselski zrak jer ništa garež i teški metali kao doma pa glupo da se propusti, i na koncu hvatanje za daljinski.
I prvo što sam ugledala na CNN bila je fotografija Fare Fosit uz koju je išao i natpis da je reč o najnovijoj vesti da je u-ne-znam-kojoj-godini preminula od raka, posle duge borbe. Sednem na krevet da otpratim to do kraja, jer nije bilo devojčice ma koliko mala bila tokom prošlih sedamdesetih godina, da nije želela da ima frizuru kao Fara, nije bilo mame koja nije zavidela na pravom plavookom kalifornijskom osmehu sa harizmom, nije bilo tate koji nije mislio da joj sve dobro stoji. Za mene jedini pravi Čarlijev anđeo. A onda se još posle udala za lepog Rajana O'Nila i sve je izgledalo baš kako treba. Ostatak priče je naravno bio tabloidna realnost - alkoholizam, dete narkoman, bolest od koje nema spasa. Ipak, u tom trenutku, nekako, mislila sam da ta dva minuta ispred televizora dugujem Fari. Kao omaž tom veselom vremenu zvoncara kojeg više nema.
I pomislim, dobro. To je to. Ajd pod tuš, pa na posao. Pet minuta kasnije razrešavajući dilemu šta odenuti za letnji dan u briselskim institucijama, ponovo bacim pogled na TV kad tamo jopet BREAKING NEWS. Kad gle! Umro Majkl Džekson! Ostalo znate - predoziranje, ludi doktor i još luđi pacijent, ničija a njegova deca, Nedođija, pedofilija. Muzika, devedesete. I ne sednem, jer bih kasnila. A nekako sam, ovog puta, mislila i da te devedesete ne zaslužuju omaž.
Dan se završio pivom koje sam po prvi put u životu naručila na francuskom. Čini mi se i jedini. Al ima tih stvari koje je dovoljno uraditi jednom. I sedimo tako Daniel i ja, sve potaman. I kaže on, vide li ti ono za Majkla, a ja pitam a ti pre toga za Faru? Gleda s lakim nerazumevanjem, ne samo zato što ja pričam uglavnom na srpskom, nego zato što, u stvari, ne zna ko je gospođa Fosit. Jer generacijski jaz. I sve lepo objasnim. I Andjele i Čarlija i zvoncare i frizuru i preplanuli ten i široki osmeh i Rajana i dete i bolest. I na kraju konstatujem rezignirano kako je, osim života, i smrt ponekad nefer. Eto, nije dovoljno što je umrla već je i to bila vest samo tri minuta jer se odmah Kosaču, na crtu, i to osobito spektakularno, namestio i Majkl.
Double bad luck. Fucking double bad luck. A ja sam mislila da je to nepravda. I Daniel je, da se razumemo. Nije imao kud.
Нема коментара:
Постави коментар