BANJA U KOJOJ SU SE "SRELI" HIMLER I SAI BABA

Priču o Bad Urahu počeću onim što ću preskočiti. Ni reči o divnoj ali dosadnoj prirodi u Švapskim Alpima, o savršenoj nemačkoj banji sa čudima za relaksaciju o kojima u našim termama možete samo da sanjate. Zaobići ću i to da troiposatna uživancija u spa centru košta devet evra ili tri puta manje nego slična, manje atraktivna u Banji Koviljači. Prazni ostaju i redovi o raskošnim vinskim podrumima i divnim belim vinima na koja su veoma ponosni i zbog kojih im je pivo uvek pod "b".

Ni slova o grofu Eberhardu, pod kojim je mesto u 15. veku procvetalo. Niti o tome da je taj slavni plemić pod nekim izgovorom, koji mi je u slušanju promakao, pobio lokalne imućne Jevreje i od tih, njihovih novaca podigao jedan od najstarijih univerziteta u Nemačkoj, u obližnjem Tibingenu. Zanemariću i storiju o tome kako su ponosni na još jednog njihovog sugrađanina iz prošlosti, koji je u Bad Urahu živeo svega tri godine a završio na "glava" strani novčića od jednog evra. Primoža Trubara, slovenačkog prosvetitelja, zamislite!

I pitaću vas, zabave radi, sledeće.

Kakve su šanse da se u istoj prostoriji sretnu mladi nacisti, SS arijevci  s jedne strane i sa druge, sledbenici Sai Babe, hinduističkog vrača i vođe sekte Transcedentalna meditaciije? U realnom vremenu nikakve, ali u istoriji tog malog nemačkog banjskog grada to je već deo turističke ponude. Doduše, nije da vam to baš ispričaju na prvu ili drugu loptu. Ili uopšte. Osim ako znate da ispitate. Ne toliko zbog čudnih ljudi u dugim narandžastim haljinama, koji su tu živeli skoro čitavu deceniju tokom veselih sedamdesetih. Stvar je u tome da se ona prva priča, koja je samo deo jedne mnogo veće, o projektu po imenu Lebensborn, ne deli tek tako jer je ipak deo mračne nacističke prošlosti.

Kuća na zaravni

Kad je pre skoro 90 godina imućni lokalni Jevrejin profesor Georg Goldštajn odlučio da podigne hotel-lečilište nije ni slutio kakvu će neobičnu sudbinu imati zgrada koju je nazvao Haus auf der Alb. Izgrađena je u Bauhaus stilu po zamisli istaknutog nemačkog arhitekte tog doba Adolfa Gustava Šneka i useljena na kraju treće decenije prošlog veka. Posle par godina od izgradnje, na vlast su u Nemačkoj došli nacionalsocijalisti. Imali su, kako nas istorija uči, mnogo planova kako da im zemlja procveta i svi su bili u priličnoj meri monstruozni.

Jedan od onih koji su sprovodili i u Bad Urahu, u lepoj, velikoj, beloj zgradi na vrhu brda u tim Švapskim Alpima, bio je deo već narečenog projekta Lebensborn. Lukavi plan, koji je za promenu smislio Hajnrih Himler, vođa SS, bio je da se na gomili okupe mladi arijevci, SS oficiri  i pripadajuće devojke, kako bi oni najčistiji među njima, samo plavooki i plavokosi, sa idealnim merama svega pa i "lubanja", učestvovali u realizaciji. Ideja je bila da se ti, odabrani, izdvoje na određena mesta, širom Nemačke, a posle 1935. kad su apetiti porasli i u Holandiji, Norveškoj, Poljskoj i drugim "prisajedinjenim" zemljama, kako bi se bacili na pravljenje malih "nadljudi". I bacili su se.

Šetajući se hodnicima protestantski ili bolje rečeno bauhausovski jednostavnog Haus auf der Alb, kući očuvanoj u originalnom izdanju, sa mnoštvom drvenih prozora i osvetljenih svetiljkama u obliku običnih belih kugli, gotovo da možete da zamislite te mlade ljude. Posle ture ispiranja mozgova o veličini i važnosti arijevske rase, pa o "božanstvu" po imenu Hitler, išao je red tjelovežbi. U dokumentarnim filmovima tog doba možete da vidite devojke kolmovanih plavih kosa, koje u belim haljinicama prilježno vežbaju kao za slet. Partija ih je ubedila da se odreknu tradicionalnih vrednosti i svega što su ih učili roditelji kako treba da izgleda život pristojne mlade žene, da bi odlučile da za naciju učine najviše što mogu - da sa dodeljenim parterima, bilo da im postanu muževi ili još bolje ne, proizvedu potomstvo i poklone ga državi.

Projekat je, kažu knjige, diljem Rajha, za 10 godina izrodio oko 10000 dece, od kojih je dvoje vanbračnih u skor ubeležio sam Himler, ličnim primerom pokazujući da je plan bio "ingeniozan". Ipak broj dece, koja su poklonjena državi i živela najpre u odgajalištima a zatim neka od njih otposlata u porodice širom zemlje kako bi rasla u elitu nacije, nije bio dovoljan. Njih još 200 000 koji su odgovarali pravom opisu, oteti su iz porodica širom Poljske i drugih zemalja "plavih ljudi" i zadesila ih je ista, teška sudbina janjičara. No to više nije priča o Bad Urahu i kući na alpskoj zaravni.

Vlasnici sreće

Potom se storija skokom seli u '70 godine 20.veka, kada je zgrada prodata poklonicima transcedentalne meditacije. Kažu da tada već nije bilo čudno što tu žive i svoja načela sprovode pripadnici sekte Bagvan. Oni koji su sebe nazivali posednicima sreće, blagoslova, prosperiteta i verovali u nadnaravnost Sai Babe. Onog istog koji je dve decenije kasnije posredno usrećivao i nas, prosvetljujući Miru Marković tokom njenih putešetvija po Indiji.

Jedino što su im Nemci zamerali tokom tih 10 godina suživota, jeste to što su zanemarili kuću u kojoj su živeli, dok gotovo nije bila u potpunosti uništena. Krajem osamdesetih otkupila ju je nazad savezna država Baden Virtenberg, jer je to, uz još jednu građevinu, jedina preživela Bauhaous zgrada u tom delu Nemačke i zaštićena je kao spomenik arhitekture. Posle tri godine temeljne restauracije, vratili su joj stari sjaj jednostavnosti.

I tako, dođete negde ne očekujuci ništa posebno osim malo odmora a odete s čudnim tovarom misli kako je dobar deo istorije civilizacije zapravo priča o manipulaciji ljudima. Većeg ili manjeg kalibra, sa suviše ili sa malo tragičnih posledica, bilo da manipulatori nose na crtu ispeglane uniforme koje seju strah ili narandžaste indijske haljetke kao obeležja izmeštene realnosti. I razmišljate kako ima previše tih priča iz kojih, kao vrsta, ništa nismo naučili. Za jedan put u (ne)obične Švapske Alpe sasvim dovoljno.

I na kraju mala poduka…

Arhitektura, namestaj i razni drugi predmeti prema shvatanju Bauhaus dizajnera tog doba oblikuju se na osnovu upotrebljivosti. Estetska vrednost stolice, na primer, mora da proistekne iz savšenog stapanja njenog oblika i funkcije. Cela bauhausovska produkcija obeležena je najvećom mogućom jednostavnošću.

Stoga se u ovoj zgradi, u skromnim sobama, sa gumenim sivim podovima, u kojima ni danas nema televizora ni interneta da se ne bi bilo čime narušio originalni bauhaus ambijent, nalaze samo svetli drveni kreveti, nahtkasne i po pisaći sto, stolica i fotelja. Tišinu usamljenog mesta, na šumovitom, osunčanom brdu narušavao je tada, u drugoj polovini '30ih, samo žagor tog sveta, zaposlenog svojom posvećenošću, uz malo prigodne muzike sa razglasa.

Posebno su se cenile sportske aktivnosti, uključujući i one pored bazena, čija je dodatna vrednost bila lekovita voda i pogled na nepregledno zelenilo ili zlatilo, u zavisnosti od doba godine. Bazen je zatrpan tokom restauracije zdanja 1991.godine jer je zaključeno da bi troškovi održavanja bili previsoki. Na mestu gde se nalazio postavljene su skulpture koje dočaravaju kako je to ranije izgledalo. #IzJednihNovinaZatoJeOvakoDugačko