Mobilni telefon je ključaonica kroz koju može da se virne u nečiji život, ako ti je do toga. Ideš ulicom, recimo prolaziš kroz Zrinjevac, staneš na semaforu na uglu Praške i Nikole Tesle, i upadneš u telefonski razgovor:
- Ma kuž'š, svaka subota je ista, najprije idemo kod moje stare, onda ona ide kod svoje stare...srijedom je seks...uvijek isto, kuž'š...
I izgubim ostatak priče sa zelenim svetlom za pešake. Ali skoro pa da mogu da vidim kako im ide dan za danom, kako sve više liče jedno na drugo a kako sve manje imaju išta zajedničko, osim vremena. Što nije malo ali ima kad nije dovoljno.
A onda izađeš iz busa kod Banije, pa preko ulice mrakom Carigradske. Tik iza mene hoda momak i s toliko strasti u glasu govori nekom sa druge strane žice:
- Prvi put je neko zgotivio taj moj način života brate, to što radim...čujemo se već 70 dana, svaki dan brate, kad nešto radim ona me makar cimne...a meni žaaaaooooo brate, što joj falim brate, pa zacvili skoro brate, što me nema brate...kapiraš brate...
I dok izlazim iz njegovog univerzuma i prolazim kroz osvetljeni prolaz ka kapiji svoje zgrade, motam film sa dva kraja. Jednim, u kojem žive srećno do kraja života a deca, kučići i unučići ne zna im se broja. I drugim, u kojoj mu u napadu histerije baci neku kiselinu u lice sve kipteći od ljubomore spram mnogih, slučajnih prolaznica koja je svaka sumnjiva u uobrazilji one što je voljna i da zacvili.
Pa mi nešto okej što ni jedan od tih tuđih filmova neću da gledam do kraja.
Нема коментара:
Постави коментар