Kraj jedne (ljubavne) priče

Pula. Sunčano i ne preterano užurbano letnje prepodne. Mimoilaze me na ulici.  Oboje u dvadesetim. Ona niska, gotovo zdepasta, razbarušene dugačke kose sa zelenim pramenovima. Više minđuša u ušima i jedna u nosu. Preko kratke crne haljine imala je širu majicu bez rukava sa natpisom “Punk is not dead”. On je hodao kraj nje u bermudama i majici, sa  velikim rancem na leđima. Naočari za sunce zaklanjale su mu pogled. Na njeno pitanje, koje u prolazu nisam čula, odgovorio je: “ Uzimaš me zdravo za gotovo. Podjebavaš me. Kompliciraš mi život. Praviš mi probleme. Eto zato.”

Боксери иду у рај

 

 „Заборављен: Бивши боксер нађен мртав у стану!“ Кликнула сам на упечатљив наслов читаног портала иако ме смрт није занимала. Боксери су, пак, већ били друга прича.

На екрану се најпре указала фотографија стана, руине у којој је полиција након пријаве комшија, како је писало, нашла распаднуто тело Сретена Животића Тарабара, шездесетседмогодишњег боксера из провинције. Живео је и умро сам. Кажу,  луд.

На другој фотографији са зида те јазбине, у крупном плану видела се још једна, црнобела. Ексером причвршћена за зид уз узглавље његовог кревета. На њој, Тарабар, кога су тако звали јер њему у борби нико није могао да промакне баш као ни кроз тарабу, снимљен је са руком коју му је судија подигао у вис. На другој страни стајао је, побеђен, првак Европе. Бугарин неки, писало је и то.

Иако се није видела, на слици је, иза ригна, била и седмогодишња девојчица, у белој хаљини на плаве туфне. Седела је стрпљиво и чекала тату, поносна јер он суди и срећна јер му овај пут нико не звижди. Када се меч завршио, победник је прошао поред ње окружен навијачима од којих је један славодобитно носио његове црвене боксерске рукавице. Застао је, вратио се, благо нагнуо да га у гужви боље чује. „Ти ме се не плашиш, је л' да...“ Насмешио се, са видљивим траговима борбе на лицу, помиловао је по коси и отишао.  

Нисам се плашила. Већ сам била научила да боксери иду у рај.

Četiri ogleda na jednog Magrita

Diva

"Blago tebi, ti stalno putuješ..."
To je bilo poslednje što je čula od drugarice koja je upravo završavala noćnu smenu u bolnici. Prekinula je vezu i izašla iz zgrade. Odlučila je da na aerodrom ide autobusom. Bio je lep dan i nije previše žurila. Ulica je bila mirna, tek ozelenela. Tako rano nije se čula čak ni uobičajena jutarnja vreva. Tek što je malo odmakla, tup i snažan udarac o asfalt naterao ju je da se trgne i osvrne.

Na tlu je ležala žena obučena u belu spavaćicu, plave dugačke kose. Lice joj se nije videlo ali je svejedno znala ko je ona. Diva. Nekada davno ponela je lentu prve pratilje mis sveta. Graciozna eterična neprolazna lepota. Zvezda modnih pista. Iza svojih vrata bila je nekome žena, majka. A onda su svi od nje otišli i to nije mogla da podnese. Mislila je da od samoće nema ničeg goreg. Dok se nisu uselili demoni. Parče neba dostupno kroz prozor sedmog sprata činio joj se jedinim izlazom.
Telefon joj je još bio u ruci. Pozvala je policiju i rekla da će ih sačekati, imala je toliko vremena.

Kasnije tog popodneva, stajala je ispred slike u Muzeju Renea Magrita. Po plavom nebu razmestili su se beli vazdušasti oblaci. Lebdeće nabrane zavese i velika zelena  jabuka sa pet listova delile su nebeski prostor na unutrašnji i spoljašni, ukazivale na svet kao na pozornicu na kojoj svako od nas sanjari, sniva. Dok ju je slika uvlačila u sebe, bezglasno je izgovorila: "Zaista, blago tebi..."


Stranac

"E, moj sine, ne znam vojnika koji putuje toliko kao ti..."
Dok je stajao na aerodromu da se prijavi za let, mislio je o toj majčinoj rečenici. Obično bi mu je izgovorila u slušalicu nekoliko minuta pre početka putovanja, kada bi joj javio da upravo polazi. Nekako mu to više nije ni smetalo kao ranije. Postao je to obred, u koji ni jedno ni drugo nisu ulagali previše osećanja. Ali su ga izvodili u dobroj veri da će se završiti sve kao i obično - srećnim povratkom.

Možda je vreme za porodicu? I o tome je razmišljao, dok je gledao u redu do sebe putnika sa dve male devojčice. Bile su mu ćerke, nema sumnje. Crnpuraste, živahnih pogleda, nasmejano su čavrljali na jeziku koji nije razumeo. Ali mu je bilo jasno da su to reči pune ljubavi, dok ih je otac blagonaklono zadirkivao nameštajući mlađoj šnalicu. U trenutku kada je pomislio kako ne bi trebalo tako da zuri u njih, uhvatio je strančev pogled. Tačnije, video je kako taj pogled odlazi kroz širom otvorene oči, da se nikada ne vrati. Neznanac se srušio bez glasa. Sve što se potom dogodilo, bilo je kao u magnovenju. Deca koja plaču, aerodromska hitna služba, beli paravan kojim su svet ogradili od smrti.

Dan kasnije, na pauzi između dva sastanka, umesto na ručak otišao je u muzej. Dok je stajao ispred slike Renea Magrita, gledajući veliku zelenu jabuku koja je lebdećim nabranim zavesama, kao paravanom, bila zaklonjena od neba i paperjastih oblaka, glasno je izgovorio sam sebi... "Srećom, pa stalno putuješ..."


Otac

"Putuj, pusti ti mene..."
Nije želela da ga pusti, ni tada niti ikada. Ali tu odluku nije donosila sama. Sedela je zato pored očeve postelje, držeći u ruci činijicu sa bistrom pilećom supom kao da je to zaloga za njegov život. Ako čovek jede, on je zdrav, govorila je njena baba. Pa je svaki čas prinosila kašiku tatinim usnama sa tankom nadom da taj put možda neće slabašno odmahnuti glavom. Sve dok nije utihnuo svaki njegov pokret, sa neprirodnim prigušenim krkljanjem kojim se oglasila smrt.

Kada je otišao, znala je da, iako je tek na pragu dvadeset pete nema posebnog razloga da ne ode i ona. Da se ne vrati, jer nema kome. Mislila je o tome, dok je hiljadama kilometara daleko, a tek nekoliko dana kasnije, stajala ispred slike u Muzeju Renea Magrita. Nabrane plave zavese koje su lebdele nebom prekrivenim belim oblačićima delile su spoljašni i unutrašnji svet. Zelena jabuka spajala je oba ta sveta, obećavajući da za želje uvek ima mesta. Glasno je izgovorila sama sebi... "Zaista, putuj... Pusti sve drugo..."


Englez

"Opet putujete..."
Nije se ljutila na starog sedog gospodina, sa kačketom od tvida, kada joj se tako obratio ugledavši je sa koferom. Nekog drugog bi oterala dođavola jer zabada nos u njene stvari, ali Englez, kako su ga zvali, bio je druga priča. Njegova jedina ćerka slučajno je stradala kao devetnaestogodišnjakinja u okršaju lokalnog podzemlja. Bili su stari i kad su je dobili, pa je radost koju im je njeno rođenje donelo bila nenadana i ogromna. Isto tako, njena smrt bila je konačna presuda i njima. Žena se nekud potom odselila, a on ostao sam. Odlazio je, a da nije umeo da se vrati. Uključivao šporet, a da nikad ništa na plotnu nije stavio. Komentarisao je njena putovanja iako više nije znao ko je ona...

A onda joj je prodavac iz trafike sa ćoška rekao da je Englez umro. I ispričao kako za kovčegom nije išao niko, jer ženu nisu uspeli da nađu.

Mislila je o tome dok je stajala ispred slike u Muzeju Renea Magrita i gledala u desetine belih paperjastih oblaka koji su prekrili nebo kao leteći ćilimi na putu za neki novi i bolji svet. Kao da je čekala da se razvuku nabrane lebdeće zavese i zaklone pozornicu, ostavljajći joj nadohvat sočnu zelenu jabuku. Glasno je izgovorila sama sebi: "Vreme je,ipak, da se zaustaviš negde..."

Noćna straža

Na Slavji je vejalo kao ludo. Toliko da mraku nije dozvolilo da se razmaše iako je skoro bila ponoć. Videla su se samo slabašna svetla bioskopa "Slavija" i farovi ponekog zalutalog automobila. Dvojica milicionera stajala su pod strehom, ukraj kuće na početku Nemanjine ulice. U šinjelima, obojica brkati, izgledali su kao da su sa istog kalupa.
 Kada je naišao visoki gologlavi momak, stisnut u tankom kaputu i uputio se ka žutom poštanskom sandučetu, koje se nalazilo na zidu nedaleko od njih, ozarili su se. Konačno je došao kraj njihovoj noćnoj straži.
"Stoj!" Dreknula su obojica iz glasa i u par koraka našla se pokraj mladića u trenutku kada je izvukao presavijeno parče hartije zadenuto iza sandučeta. "Konačno si dolijao", rekao je grlatiji brka. "Daj tu cedulju i priznaj s kim se i o čemu domunđavaš ovako!"
 "O čemu vi to?" Mladić ih je gledao zbunjeno. "Nemam šta da vam priznam..." "Misliš da mi ne vidimo šta radite?" Sad je progovorio drugi milicioner. "Ujutru ti kompanjon ostavi poruku, ti je uveče uzmeš. I tako danima. Zar ste mislili da ćete proći neopaženo?" govorio je sa lakim trijumfom u glasu.
Nekako kao da se pomalo i uplašio mogućnosti da bi mladići na koje su najpre slučajno, a onda s namerom motrili danima, mogli da budu deo neke opasne kriminalne bande. Ili još gore, neprijatelji poretka. Temeljito raskrinkavanje svakako bi prevazilazilo njihove sposobnosti, ali bar bi svi znali da su on i kolega bili prvi kojima su se, s pravom, učinili sumnjivim. Pa će i zasluga i nagrada biti njihova. Dok je, povlačeći se pod krović nad ulaznim vratima kuće, jedan od milicionera smrznutim prstima odmotavao parče hartije, gotovo da se radovao trenutku istine. "Kolega, uključi bateriju!"
 "Đuro, večeras možeš da spavaš u mom krevetu. Ja sam kod Slavice, a cimeru sam dao pet cigareta, pa neće da se buni. Ostavi mi doveče cedulju, da znam kakav ti je plan za sutra. Pozdravlja te Zvonko." "Šta ovo znači?" gotovo da su uglas upitali momka koji ih je i dalje gledao sa nevericom.
 "Moj drug i ja ponekad delimo krevet u studentskom domu, tu gore, kod Starog DIF-a, pa naizmenično jedan drugom ostavljamo poruke iza tog sandučeta. Uvek nam je usput", govoreći pridržavao je kragnu starog grombija, jer sneg nije posustajao. "Ovo je šezdeset treća, na sekretaricu koja bi mi ujutru kuvala kafu i prenosila poruke moram da sačekam bar još desetak godina." Šeretski im je namignuo. "Drugovi, ako je to sve, ja bih u krevet dok je još prazan

Романсирана богохулна љубавна крими прича

Све је кренуло по злу кад су им одсекли храст. Стајао је и вазда био сеоски запис, на истом месту шесто година, и пре него што је то постала ливада Маркељића. Кад је решено да туда мора аутопут, продали су и земљу и кућу и храст. Јер прогрес не бира.
А онда се село побунило. „Тај цер, старији је од града триста педесет година, па ће сад гилиптери да га руше“, негодовало се код Миће у кафани. Сви су били уверени да ће их силни јад задесити ако дрво падне и није било тих пара за које би му неко са тестером пришао. Решили су да оду код попа, пароха локалне цркве. Да Црква каже да запис не да. Но, поп Јордан, кажу душеван неки човек, а још и наочит, одлучио је да се не меша. Поручио им је да је Патријаршија рекла да је њима потаман и да им дају део стабла кад га отфикаре да би посадили нови, освештају га и то је то. Нових шесто година може да крене испочетка. Одржао је поп и некакву молитву, па отписао запис. Тако су рекли. А иначе, душеван неки човек. Вољан да помогне свима, чак и лудом Миловану. Милован, вечити сеоски нежења, знали су то сви, био је помало фаличан.
Село је одувек имало разних, али он је био први који је у мајчиној хаљини на пут изашао кад је још дечко био. Бранила га је тад једино стрина Славка, највећа инаџијка у фамилији. Рекла је, па макар сви пукли, да му лепо стоји тај шарени циц и нека га, нек он ту хаљину носи, кад су им већ сва женска деца задњице у фармерке увукла. Послали га, ипак, по савету њеног мужа, чиче Миловановог, заставника у пензији, у Богословију, да се прибере. И вратио се као вероучитељ. И даље луд, па није дуго у школи потрајао. Ипак, поп Јордан је и за њега увек имао времена. Често су у шуму замицали, дискутујући. Људи су се на то већ навикли. Милован, мало луд, а поп Јордан увек душеван. Обојица верујући, па то мора да је била тема. Јер шта би друго било. А и селу сваког чуда таман за три дана. Само је баба Мара, најстарија сиротиња сеоска, једном, кад су јој на неком комишању дали две чаше вруће ракије, рекла: “Мико“, обраћајући се свима именом за све, „ У моје време то се из шуме изгонило а не у шуму ћерало.“
Недуго затим, срушили су храст. Ноћу, криомице, страни неки људи. И живот је претио да га људи забораве. А онда су га се једног дана сви сетили. Јер тада је кренуло по злу. Кад си поп Јордан и луди Милован осванули као вест у новинама. „Ухапшени поп и вероучитељ трансвестит са четрдесет и два килограма дроге!“ И док су сви говорили о криминалцима, село је знало. Реч је, заправо, била о романси

Iz pisma drugu na beogradskoj zimi...

... Na prašnjavom putu u Mirisi, u povratku sa plaže meni najlepše na svetu, stoji nas desetak, sinoć, čekajući autobus. Nailazi jedan, krcat. Skoro svi domoroci potrpali su se uz gurku, da stanu makar na stepenike na ulazu jer se vrata ionako nikada ne zatvaraju. Na stanici, obeleženoj žutom trakom na asfaltu, ostajemo samo jedan gospodin, izgledom recimo činovnik lokalne banke i ja, odlučni da sačekamo drugi u kojem je manja gužva. Neki minut kasnije velikom brzinom približio se plavi veliki autobus marke lejland i oboje smo uskočili u njega. Bukvalno.
Naime, autobusi u Šri Lanki nikada ne staju u potpunosti osim na poslednjoj stanici. Na putniku je da bude spretan ako mu je do vožnje. Unutra nema mesta za sedenje ali sam se uglavila odmah desno od vrata i sa obe ruke uhvatila za pregradu iznad sedišta, namenjenu ručnom prtljagu. Jer, nije mi prvi put da se vozim u cejlonskim autobusima. Kad nema sedenja ovaj položaj obećava da ću ostati na nogama do kraja.
Vožnja međugradskim prevozom u trajanju od pola sata, za oko 40 kilometara izgleda ovako: sto kilometara na sat postiže se iz mesta za tri sekunde, majstor vozi slalom u punoj brzini između motociklista, tuk-tukova, kamiona i automobila. Posebno je važno da pretekne konkurenciju, pa je svaki autobus na putu meta. Najviše bodova u toj imaginarnij igrici izgleda da donosi ako pretiče u punoj brzini, a u oštroj krivini. Kumulativno.
Unutra nas je bilo između stotinu i hiljadu, sve je otvoreno jer promaja u javnom prevozu u Šri Lanki glavu čuva. Vozač, muškarac u ranim tridesetim, ipak je imao natprosečno stila: obložio je radno mesto lila jambolijom, nasuprot uobičajenoj sintetičkoj imitaciji crne ovčije kože ili lažnom tigru. Metroseksualizam je globalna pojava, jasno kao dan. Na šoferki sa unutrašnje strane vakum zakačaljkom, onom kojom mi obično neuspešno kačimo kuhinjske krpe jer se začas odlepe od površine, visi plastični grozd u prirodnoj veličini i još trojca malenih plišanih meda - ružičasti, crveni i žuti sa srcolikim natpisima "I love you". Zlatna statua Bude koji sedi nameštena je levo od volana, a ispred nje je lepo složen aranžman sa puđom, tradicionalnim ponudama u vidu prave lubenice osrednje veličine, papaje, jabuke, banane, manga i voćke zvane wood-apple (za koju mi je nekako bezveze da ti napisem drvena jabuka, iako je drvena ali uopšte nije jabuka). Jer nije red da se pred Budu ide sa škartom. Ostatak slobodnog prostora na staklenim površinama ukrasio je samolepljivim trodimenzionalnim plastičnim raznobojnim leptirima. I ružičasto-zlatnim istim takvim paunom. Eklektika in vivo. Tako nekako. Da stvarno gleda kuda vozi bio bi u problemu da išta vidi kroz tu gomilu. Ovako, Buda je srećan sa ekipom pa smo i mi svi srećni u njegovim rukama.
Naravno, vozač je desnu ruku izbacio na lakat napolje jer kako drugačije nego šoferski. Levom je sve vreme kucao poruke na mobilnom. Držeći se i dalje čvrsto, zapravo viseći sa plafona, nekako sam se naterala da verujem da autobus zna put sam. Ionako je prošao tuda milion puta. I da zažmurim kad majstor legne na sirenu koja ima zvuk brodske, jer to znači da ga neko nervira usput i da je nameran izgurati ga ustranu. A taj prizor ume da bude zastrašujuć za gledanje.
Kroz glavu mi je prolazila neka davna statistika pokupljena iz Zabavnika, koja kaže da u ovoj zemlji više ljudi strada od toga što im padne kokos na glavu nego u saobraćaju. Iz dokonosti, prebrajala sam na neviđeno koliko kokosovih palmi imam oko kuće. U skretanju misli sa ubitačne vožnje koja se, znamo sad to (hvala Zabavniku), uvek završi hepiendom, dosta su pomagale i raznobojne led-lampice koje svetlucaju u ritmu muzike sa ekrana. Svi putnici, posebno oni srećniji koji su zauzeli mesta na najlonskim plastificiranim sedištima, čak i ona rezervisana za sveštenstvo i trudnice (srećom, ovih poslednji nije bilo) hipnotisano su gledali lokalni bend obučen u karirana odela koji svira repertoar Brajana Vazda Dosadnog Adamsa. Očekivao bi čovek da sviraju svadbe po Kanadi, tako udiđeni. A ono im skandiraju mase u Lanki.
Ipak, moram to da ti kažem, bile su mi mnogo zanimljivije plasticne tapete kojima je oblepljena unutrašnjost autobusa. Ništa državotvorno, neke freske, Buda. Ništa, zamisli! Nego Čip i Dejl u natprirodnoj veličini, veveričije nasmejani baš kao njihov srpski sabrat Cipiripi. Gledaju sa tavanice, lakirani, nadmoćni jer im je i mesto u ovoj priči tako, i bukvalno iznad situacije.
Autobus je povremeno zastajkivao, kondukter žustro podsticao putnike da pohitaju uz "kvik, kvik, kvik" povike. Dok su ljudi izlazili i ulazili, začuđujuće uljudno i bez ikakve, pa i pritajene agresije, povremeno sam labavila stisak i čudila se kako sam već posle deset minuta napravila žuljeve na dlanovima kao da sam ručno kosila tvrdu julsku travu na Rudniku. I instant dobila upalu mišića u levoj nozi, jer sam njome uglavnom kočila u mestu pošto za desnu i nisam imala oslonac.
Kad sam konačno stigla do našeg sela, iskočila sam kao bez duše i duboko uzdahnula, prezirući sve te ljude na svetu belom koji dobrovoljno, zabave radi, idu na rolokoster.  Želudac mi je u nosu bio još dva sata, jos pet nisam mogla da pomislim na hranu jer ona, pre toga pojedena, skoro da se u potpunosti reinkarnirala. Kao što  lokalna verovanja i nalažu. Doista, ne za hranu.
I da, sve bih to nekako preživela kao što i jesam, al nokat na malom prstu kod šofera i konduktera, svaki od po dva ušiljena santimetra...pod raznobojnim led svetlima u ritmu Brajana Fucking Adamsa...E, to me dokusurilo.
Ipak, dorćolski rečeno Buda je car a karma je kraljica i sve je ovde okej. Nego ti pišem o ovoj strahoti da ne bude ja na plaži a vama u toj hladnoći - moša. Tek da se zna da za lepotu čovek mora i ovde da se pomuči. Prilično...

Smrt na korzou

U najvećoj seoskoj ulici večeras je bila uobičajena gužva. Sa glavnog puta, obalne magistrale Južne provincije, jedno za drugim u Unavatunu mahnito su skretala svakojaka vozila. U krkljancu između tuk-tukova, automobila i mopeda, koji su se jedva mimoilazili na tri metra širokom asfaltu, nije mi se dalo nimalo da pohitam.
Usput mi je svaki ćošak bio već toliko poznat, da sam jedva obraćala pažnju na bilo šta. U pravilnim razmacima izgovarala sam "Ne, hvala", unapred uzvraćajući na neizrečena dobacivanja u prolazu: "Taksi, madam? Tuk-tuk?"
Desno niz put, uglavljena između dva kućerka, nalazi se najveća seoska tezga sa južnim voćem i povrćem. Po navici sam u prolazu, kao na Bajloniju, odmerila paradajiz, a potom meni i dalje nebične plodove džekfruta i guave, sve bezglasno negodujući kud se dede onoliki mango od prošle nedelje i dokle više ta nestašica. Na levoj strani, preko puta, dve ili tri prodavnice japanskih superdraj i sestrinskih kalifornijskih holister majica. Za po pet evra umesto za pedeset i pet, kao što im zakoni hipsteraja nalažu kad jednom preplivaju okean... Potom sledi red restorančića, podjednako neuglednih, ali veoma čistih i uvek gotovo punih.
Na terasi do ulice, u jednom od dva u kojima sam redovni gost, gde se u selu jede najbolji roti, nešto mi se večeras učinilo neobičnim. I vrednim zastajanja. Umesto stranaca koji jedu "the very best small srilankan dish", kako im reklamni natpis kaže, sedelo je nekoliko žena iz sela. Unutra, iza širom otvorenih duplih vrata, svetla su, kao i uvek bila upaljena, raznobojne led-svetiljke uobičajeno su treperile,sve ostalo bilo je drugačije. Stolovi su bili spojeni na sredini, a na njima je bio razmešten veliki beli krevet posut laticama ružičastog i crvenog hibiskusa i ljubičastog cveta lotosa. U sredini te neobične postelje, pak, ležala je seda starica kose vezane u punđu, obučena u beli sari, ruku prekrštenih na grudima. Nekoliko trenutaka nisam mogla da odvojim pogled od tog pokrova. Ne zato što još nikad nisam srela Smrt. Jesam, znamo se već dugo. Nego zato što mi je prvi put izmamila osmeh.
Nikada, naime nisam videla ništa toliko neprilično kao Smrt na korzou u Unavatuni. Bakica, koja je do pre koji dan sa dva štapa jedva prelazila ulicu kako bi došla do budističkog hrama na molitvu, otišla je konačno svojim putem. Bez štapova. I sad, u novom životu, odnekud gleda kako na dva metra od Smrti, uglavljene posred restorana koji vode njene dve unuke, prolaze ljudi koji za nju ni najmanje ne haju. Sa okolnih razglasa čuje se restoranska muzička kakofonija, vozači trube redom jedni drugima jer su migavci ovde uveliko precenjeni, turisti na bar desetak jezika pretresaju kako da donesu epohalno važne odluke - gde da se večera, šta za doručak, koja plaža, da li vino, pivo ili kokain domaće proizvodnje. A na Smrt niko ne daje ni pet para. Iako se večeras baš lepo uparadila i izašla, bez ikakve mane, pravo na glavnu štraftu.
Glasno sam se nasmejala, usput prekstila onako kako moj Bog nalaže i krenula dalje. Jer odluka je pala. Za večeru ananas sa kiselim mlekom. Takav je danas bio dan. Malo kiseo i prilično žut.